Agonija „Sporta“, pretnje legendama

Već danima traje prepiska na sajtu UNS-a između, od oktobra 2015. godine, vlasnika lista „Sport“, ljudi zaposlenih u njemu koji vredno i krajnje profesionalno rade i honoraraca koji takođe svako na svoj način puni stranice prvih sportskih novina na Balkanu

Jedan sam od tih dopisnika koji prati sportska zbivanja u Kraljevu. U Sportu sam saradnik od 1987. godine.

Bilo je lepih trenutaka, bilo je ponekad i nedaća u smislu kašnjenja honorara, ali sada sudeći po postupanjima ljudi koji su kupili ove novine nastaje pravo mračnjaštvo.

Posle prekida saradnje sa Novostima dobili smo obaveštenje da nas preuzima nova garnitura i da ćemo sa njima nastaviti sportsko druženje. Niko nije očekivao takav epilog.

Novo rukovodstvo je postalo zabranjeni grad i za novinare i za nas honorarce. Na jedini telefon, u nekoj od kancelarija, niko se ne javlja kada zovemo kao da se radi o nekakvom vitruelnom broju. Obećani su ugovori pa smo zato poslali iscrpne podatke o sebi. No, na naše adrese pisano i telefone usmeno ništa nismo dobili.

Ja ne ulazim u to da ocenjujem kakvi su to ljudi koji su preuzeli list. Neću da ih kritikujem, ali očigledno je da su zalutali u ovu priču.

Oni se igraju sa takvim novinarima mojim dragim kolegama i koleginicama poput Branka, Brade, Nine i Rade, Boška, Milene… Pa to su novinarski dragulji koji zahvaljujući „rukovodstvu“ preživljavaju najteže dane u svojoj karijeri i životu, naravno. Ja volim sport i Sport, moji ćerka i sinovi su bili vrhunski asovi, nadam se da će i mojih šest unučića krenuti njihovim stopama. Ali sa ovakvim poimanjem sporta „moćnih“ pojedinaca to će biti izuzetno teško.

Ne mogu da budem skroman a da ne napomenem da sam, recimo, od jesenas imao pune ruke posla. Nisam žalio ni vremena ni truda da svojim kolima desetak puta iz dana u dan idem u Vrnjačku Banju (30 kilometara) i pratim pripreme svih odbojkaških selekcija reprezentacije Srbije. Svakog dana išao sam u Vrnjačku Banju (30 kilometara) pravio i slao reportaže, nikada nisam tražio nadoknadu za benzin, dvevnicu, parking… Kasnije sam svakodnevno dvadeset dana uzastopno punio novine kada su u Kraljevu nastupale ženska i muška rukometna reprezentacija Srbije. U međuvremenu desetak dana bio sam okupiran tenisom – Dejvis kupom, kasnije FED kupom i da ne nabrajam. I sve je to koštalo. Honorara nije bilo.

Slično je i sa mojim kolegama u drugim gradovima. A rukovodstvo ćuti i – preti. Ali tako „neće da može“! Postoji valjda neko ko će sprečiti ove ljude koji svojim ponašanjem žele da ugase list koji traje 70 godina. Žalosno je što će sve ovo, najverovatnije, uskoro dobiti krajnji epilog na sudu, ali tako mora da bude. Kada su ovakvi „vlasnici“ to je izgleda jedino rešenje.

Autor je dopisnik Sporta iz Kraljeva i član Izvršnog odbora USNS

 Foto: Lična arhiva