Reformom medija svi nezadovoljni

Medijska reforma, Zakon o informisanju, privatizacija medija, uz ultimativni zahtev da država iz njih izađe, odnosno da prestane državno finansiranje medija, napravili su novu medijsku sliku u Srbiji, kojom su, čini se, svi nezadovoljni – i autori strategije i oni koji su pošto poto želeli da isteraju državu iz medija, ali i javnost, koja u to čime se i kako bave mediji ima sve manje poverenja

Nezadovoljna je i vlast, koja je Zakon izglasala, jer njeni predstavnici tvrde da ih u medijima ima pre svega u kritičkim tonovima, opozicija medijsku sliku takođe ocenjuje kao poraznu, a iz Evrope i sveta na tu temu kritike su gotovo redovne

Iz NUNS-a poručuju da je „medijska reforma sumnjivom privatizacijom stvorila apsurdnu situaciju u kojoj se novac na konkursima deli između medija koji pripadaju istom vlasniku“.

„Konkursne komisije, izuzimam Beograd gde je došlo do očigledne zloupotrebe, nisu imale mnogo izbora, jer su se zapravo među onima koji su konkurisali nalazili uglavnom mediji jednog te istog vlasnika. Tako smo došli u apsurdnu situaciju da se zapravo onima koji kupuju medije ta ista sredstva vraćaju na javnim konkursima“, izjavio je nedavno Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, istog onog udruženja koje se, godinama s Obradovićem na čelu, neodmereno zalagalo da država po svaku cenu napusti medije, a oni se „samoukinu“ ili nestanu prirodnim putem.

Uspešnost medijske reforme, primećuje sada Obradović, ogleda se u tome što su među kupcima medija, u najvećoj meri, ljudi bliski političkim centrima moći, mada je nejasno da li je možda nekakav drugačiji ishod očekivao, agitujući za medijsku strategiju i – na osnovu nje napravljen – novi Zakon o informisanju.

Istovremeno, iz BIRN-a poručuju da postoji tendencija da se Srbija u stvari, na neki način, „pokrije“, kroz kupovinu lokalnih medija, da se stvori jedna paramreža medija, koji će nastaviti da budu finansirani iz budžeta.

BIRN ne, ali drugi se bave i pitanjem finansiranja i BIRNa i drugih, kako neki kažu, „paramedija“, koje nekako izmiče ovom zakonu i transparentnosti, a o „pokriću“, odnosno svrsishodnosti i ciljevima tog finansiranja polemika je takođe neprekidno otvorena.

Koliko se, dakle, uspelo u reformi, odnosno njenim proklamovanim ciljevima?

O tome govore brojke, a to – na primeru lokalnih radija i televizija – izgleda ovako:

Medijska udruženja

Televiziju Kruševac kupio je privatnik za 14.000 evra, da bi na prvom sledećem konkursu, iz budžeta novi vlasnik dobio čak 17.000 evra. Ista praksa i sa medijima u Nišu i Kragujevcu.

Kad su o toj temi pitali ministra, on je odgovorio – pitajte druge, tačnije, upitan da obrazloži fenomen privatizacija u kojima su novi vlasnici medijskih kuća svoja ulaganja gotovo „namirili“ novcem iz projekata, ministar Ivan Tasovac je poručio – „Pitajte medijska udruženja“.

„Svi rezultati se nalaze na sajtu Ministarstva kulture i informisanja i takođe ću vas podsetiti da su većinu članova komisija činili predstavnici svih relevantnih novinarskih i medijskih udruženja i ukoliko imate bilo kakvo pitanje meni će biti pravo zadovoljstvo da se obratite njima“, odgovorio je ministar BIRN-u.

Za razliku od njega državni je sekretar u Ministarstvu kulture Saša Mirković uspešnost privatizacije uporno merio procentima, pa je tako već nakon prvog kruga privatizacije konstatovao „ekstra“ uspeh, jer je, kako je sam izračunao, nove vlasnike steklo čak 72 odsto medija, koje su tvorci medijske strategije svrstavali u povlašćene, jer ih „hrani“ država.

„Siguran sam da niko nije očekivao da će biti toliko interesovanje za privatizaciju medija“, rekao je Mirković na konferenciji „Lokalne samouprave i medijski zakoni – godina nulta“ u Skupštini Vojvodine i dodao da očekuje da će nakon RTV Vranje, istim putem besplatne podele akcija zaposlenima krenuti još oko 20 medija.

Na stranu činjenica, koju potvrđuje praksa, da su retki mediji koji su nastavili rad nakon što su akcije preuzeli zaposleni, ali čak je i Mirkovićeve procente UNS odmah demantovao, tvrdeći da njihova računica pokazuje da je prodato 47 odsto medija, a ne 72.

Tačnije, UNS tvrdi da je od ukupno 73 medija koja se privatizuju, u prvom krugu nove vlasnike dobilo 47 odsto, što su 34 medija.

„A ako se uzmu u obzir samo mediji za koje je objavljen javni poziv za prodaju, procenat privatizovanih medija je 68 odsto“, precizirao je UNS, demantujući Mirkovića.

O učinku Ministarstva kulture i informisanja, medijske strategije i Zakona, dnevni list ALO nedavno je na svojim stranama ocenio da se štete od medijske strategije vide na svakom koraku.

Čak – i u kontejnerima, gde se nedavno našla vredna arhiva ploča Studija B.

ALO konstatuje da je sve očiglednije da u privatizovanim ili ugašenim medijima niko ne vodi računa o bogatoj višedecenijskoj arhivskoj građi.

To je i logično i očekivano, jer privatnici mnogo više brinu o profitu, nego o javnom interesu, navodi list i primećuje da se pokazuje još jednom koliko je bila tragična odluka da se odustane od regionalnih javnih servisa.

U Nišu se radijska arhiva našla na buvljacima.

Radio Niš je, naime, uz Radio Beograd najstariji elektronski medij, ne samo u Srbiji, već i u bivšoj Jugoslaviji, što ga ipak nije spaslo od gašenja.

Da je opstao, Radio Niš bi pre ovih dana proslavio 70 rođendan.

Nakon gašenja, arhiva Radija je prepuštena stihiji, a Nišlije pričaju da su se gramofonske proče prodavale na buvljaku po ceni od 10 dinara, dok su neke nađene po kontejnerima.

Slična stvar se događala i u mnogim privatizovanim medijima, zaključio je ALO.

Zanimljivo je, inače, da je Zakon predvideo da se, ukoliko do 16. oktobra 2015. godine ne budu objavljeni javni pozivi za treći krug privatizacije medija njihov kapital prenese zaposlenima bez naknade ili da budu ugašeni.

Tumačenje Ministarstva

Posle drugog kruga ostalo je neprodato deset medija, kojima je Agencija za privatizaciju odgovorila da čeka tumačenje Ministarstva kulture i informisanja za sprovođenje trećeg kruga privatizacije s obzirom na to da se proces privatizacije završava 31. oktobra i da po proceduri predviđenoj Zakonom, taj proces ne mogu okončati do tada.

U međuvremenu je za „Dnevnik“ ad iz Novog Sada napravljen izuzetak i već je bio raspisan javni poziv za treći krug, a otvaranje ponuda je zakazano za 28. oktobar, u kom je slučaju Agencija imala samo dva radna dana da završi celokupnu proceduru.

Ostalo je nejasno zašto je taj medij jedini bio privilegovan u odnosu na sve koji nisu prodati u drugom krugu.

Poučeni primerom „Dnevnika“ iz Radija Sečanj su se obratili Agenciji, a zatim i Ministarstvu, trazeći odobrenje i tumačenje kako da stignu do trećeg kruga, ali ni sa jedne od tih adresa odgovor na njihovo obraćanje nikad nije stigao.

Slično je prošao i Radio Subotica, za koji je Skupština grada odlučila da ide u treći krug i odredila početku cenu, ali, iako o tome nije donet nikakav pisani akt, a Agenciji je još 5. oktobra dostavljena odluka o novoj početnoj ceni, „uzalud je bilo tumačenje Zakona da se može koristiti skraćeni rok za prodaju i uzalud skidanje cene za radio koji ‘tera’ program na pet jezika na svega 13.000 evra“, primetio je direktor tog radija Ljubiša Stepanović.

On je tada i predvideo da će se Radio Subotica od 1. novembra ugasiti, jer je, kako je naveo, „teško da će kao preduzeće sa tri odvojene redakcije uspeti da nastavi da postoji preuzimanjem besplatnih akcija“.

Bolje sreće nije bio ni direktor Radija Bačka iz Bača Milenko Vranešević, koji i dalje čeka mišljenje Ministarstva na zahtev koji je upućen Agenciji za privatizaciju da im omogući treći krug s obzirom da se pojavio siguran kupac. I tu je bio kratak rok, koji za „Dnevnik“ nije bio smetnja.

I onda, evo i kako danas izgledaju rezultati privatizacije, odnosno primene Zakona, pa i medijske strategije.

Od ukupno 72 medija kojima je bila suđena privatizacija, Agencija za privatizaciju je raspisala javne pozive za 50 medija, a za ostala 22 odlučeno je da se primeni prenos kapitala bez naknade zaposlenima ili da idu u likvidaciju.

Signal su odmah ugasila tri medija: RTV Ćuprija za koju je skupština opštine Ćuprija suprotno Zakonu pokrenula postupak likvidacije umesto da najpre ponudi kapital zaposlenima bez naknade, Radio Leskovac je ugašen zbog dugova, a Radio Jugoslavija je prestala da radi, jer po Zakonu kao javna ustanova nije mogao ni biti privatizovan .

Pet medija se opredelilo za prenos kapitala zaposlenima putem besplatnih akcija, medu kojima su: RTV Vranje, RTV Bor, RTV Preševo, TV Tutin, kao i Televizija Smederevo.

Najviše pažnje tokom prvog kruga privatizacije privukao je javnosti do tada nepoznati Radoica Milosavljević, koji je za 281.280 evra izlicitirao osam medija (RTV Pančevo, RTV Kruševac, RTV Kragujevac, RTV Caribrod, RTV Brus, TV Požega, TV Pirot i Centar za informisanje Novi Kneževac).

Cene medija

Najveći broj medija prodat je po ceni koja je simbolično bila veća od procenjene vrednosti kapitala, pa je tako za najmanje para prodat Centar za informisanje Novi Kneževac (480 evra), dok je najskuplji bio Radio Šid sa cenom od 531.000 evra, što je 76 puta veća cena od početne.

Zanimljivo je da Internet stranica ovog radija, koja potiče iz 2008, godine, stoji i sada s podacima da je reč o javnom preduzeću, koje emituje program na srpskom, slovačkom i rusinskom jeziku.. U međuvremenu, novi vlasnik, TV Koperkinus, zaposlenima je pridodao nova zaduženja, zadržao iste plate, a desetak je ljudi otišlo iz firme koristeći socijalni program.

Milosavljević je, inače, kako prenose mediji, član je Socijalističke partije Srbije (SPS) od osnivanja, od 2009. do 2012. bio je zamenik gradonačelnika Kruševca, a kako je sam rekao, od tada više nije aktivno u politici, već se bavi biznisom.

Osim Milosavljevića u vlasnike medija upisali su se i Saša Janković iz Aranđelovca, koji je kupio Javno preduzeće za informisanje Šumadija iz tog grada za 34.000 evra, Zatim Miloš Denić, jedan od vlasnika fotografske radnje iz Vladičinog Hana, koji je pazario za 8.230 evra Informativni pres centar te opštine opštine, a koji emituje i TV program.

Iz Radio Hana je odmah po prodaji uz otpremnine otišlo petoro zaposlenih, a i ostalima, a ima ih šest, ostavljena je takva mogućnost.

RTV Bačka Palanka prodata je po 25 puta većoj ceni od početne, tačnije za 249.000 evra, a zanimljivo je da su u ovoj medijskoj kući praktično svi zaposleni uzeli otpremnine ne sačekavši novog vlasnika.

Privatizacija RTV Trstenik, koju je kupio konzorcijum na čelu sa Vladimirom Stevanovićem za 177.000 evra, pokazala se kao neuspešna, jer je kupac kasnije odustao.

Sve u svemu, nakon drugog je kruga privatizacije generalni sekretar UNS Nino Brajović izjavio je da od 50 medija za koje je upućen javni poziv prodato 35, da za 23 nije ni bilo javnog poziva, da su od 35 prodatih uslovne vlasnike stekla 23 medija, s obzirom da nisu potpisani ugovori i nije bilo isplate.

Urednik NSPM Đorđe Vukadinović je ocenio da u u Srbiji već dugo deluje snažan lobi, koji je u vezi sa zapadnim strukturama, koji insistira na privatizaciji medija pod firmom da je država loš vlasnik.

„Mešanje u uređivačku politiku od strane države može da bude tačno, ali niko ne može toliko brutalno da bude instrumentalizovan i stavljen u službu nekog politcickog ili privatnog interesa kao što mogu privatizovani mediji“, tvrdi Vukadinović.

 Foto: Flickr / Oblivious Dude