Fascinantni karasment

Ne treba podlegati masovnim histerijama, naročito kad su povezane sa „mračnim predmetom želja“

Nije se, kako stvari stoje, spoljni popečitelj Dačić usrećio sa novopotpredsednikom, Predragom J. Markovićem. Dačić je – bar ja to tako vidim – u PJM-u video „novo lice“, urbanu osobu koja treba da popravi džibersko-džulovski imidž SPS-a, a šta je PJM uradio? Krenuo stopama Bate Gašića, napravio seksistički skandal i na sebe – a posredno i na SPS – navukao gnev ženske populacije.

Kakvo je to seksualno nepočinstvo počinio PJM? Izjavio da mu je političarka ovdašnja, Jadranka Joksimović, „erotska fascinacija“ i to je, predvidivo, izazvalo pravu lavinu ibretenija i osuda. Pale su teške reči, Biljana Srbljanović ga je, recimo, naružila na pasja kola. I neka je vala. Neka vidi PJM koliko je gorak političarski hleb. Ja, međutim, ne bih tako strogo sudio PJM-u. Ne treba podlegati masovnim histerijama, naročito kad su povezane sa „mračnim predmetom želja“. Razmotrimo stvar. Reći javno da je neka dama nečija „seksualna fascinacija“ možda jeste infantilno – a svakako je nedostojno jednog budućeg akademika nauka i umetnosti – ali ipak nije sexual harassment. „Seksualna fascinacija“ postaje harassment tek kada harassment eskalira u pokušaj karasmenta, ako razumete šta hoću da kažem. Ako toga nema, u fascinacijama – uključujući i seksualne – nema ničeg zazornog, mada dobar ukus nalaže da se o njima ćuti.
Daleko sam od primisli da žene ne treba štititi od verbalnog iživljavanja raspomamljenih đilkoša – a tušta ih je i tma – ali po običaju imam izvesna zakeranja. Ponajpre glede manjkavosti te zaštite. Ta, naime, zaštita prestaje otprilike na dvadesetom kilometru od centra Beograda, u pravcu juga. Ne bi trebalo da vas zavara činjenica da je bivši militarni popečitelj, Gašić, zglajzao u Trsteniku. Jer pazite – da je felaciona aluzija ostala u trsteničkim granicama, ne bi Gašiću falila ni dlaka sa glave, a možda bi harassment prerastao u pokušaj karasmenta, samo je Bata imao peh da njegov harassment bude televizijski prikazan u Beogradu.

Šta se u takozvanoj unutrašnjosti radi na mestima na kojima nema TV kamera, to sam vam – ako se sećate – ispričao u skaski o idiličnim seoskim birtijama u kojima gazda birtije, seoski uča i viđeniji seoski domaćini posle fajronta saborno guze kelnerice, koje, veselnice, od jutra do mraka rmbače za stan, hranu i (one srećnije) bakšiš. Šta hoću da kažem? Kao što država Srbija koliko-toliko postoji samo u Beogradu – a ni tu ne baš na svim mestima – dočim je ostatak Srbije pustinja, tako su i žene koliko-toliko zaštićene isključivo u krugu dvojke, dok su na svim ostalim mestima prepuštene na milost i nemilost siledžijama. Ali i to je, da kažemo, posledica jedne fascinacije, fascinacije Slobodanom Miloševićem i – doduše u mnogo manjoj meri – njegovim naslednikom, Dačićem i njihovom mudrom politikom – samo jaši, mi smo naši.