Ivošević: Poništiti najmanje devet ugovora o privatizaciji medija

Vlada Srbije je umesto da konstatuje prestanak servisa Novinske agencije Tanjug konstatovala prestanak javnog preduzeća Tanjug, izjavio je profesor Zoran Ivošević i objasnio da po Zakonu o javnom informisanju u slučaju da ne dođe do privatizacije prestaje da postoji medij, a ne izdavač

Na predstavljanju knjige „Građanski nadzor privatizacije medija u Srbiji“, Ivošević je ocenio da je Vlada Srbije u slučaju Tanjuga poistovetila izdavača sa medijem i da usled mešanja ta dva pojma nije došlo ni do prestanka rada servisa Tanjuga.

Ivošević je ukazao da je Vlada u Odluci o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća Tanjug navela da je Tanjug prestao sa radom 31. oktobra 2015. godine u skladu sa Zakonom, ali je napomenuo da je to pogrešno, jer Tanjug nije medij već izdavač medija.

Izdavač medija se ne gasi na osnovu samog zakona već po odluci o ukidanju koju donosi Vlada Srbije koja ima osnivačka prava, objasnio je Ivošević.

Prema Ivoševiću, Odluka o pravnim posledicama prestanka Tanjuga morala je da ima drugačiju sadržinu i u njenom uvodu je trebalo da piše da se zasniva na aktu Vlade o ukidanju tog javnog preduzeća.

On je podsetio da Tanjug za razliku od Televizije Vranje nije iskoristio mogućnost za prenos akcija zaposlenima bez naknade.

Vlada je trebalo da donese ili odluku o ukidanju Tanjuga kao izdavača ili odluku o promeni njegove delatnosti, smatra Ivošević koji je ukazao da je Vlada umesto toga brkajući pojmove „medij“ i „izdavač medija“ konstatovala prestanak Tanjuga kao izdavača, a ne njegovog novinskog servisa.

Ivošević je napomenuo da je Vlada Srbije deklarativnom odlukom trebalo da konstatuje prestanak novinskog servisa Tanjuga, jer je to medij, a konstitutivnom odlukom je mogla da ukine Tanjug kao javno preduzeće ili da mu samo promeni delatnost.

Kao drugi sporan slučaj u privatizaciji Ivošević je napomenuo primer Televizije Vranje kojoj Agencija za privatizaciju nije dozvolila podelu svih akcija bez naknade zaposlenima.

Agencija je bila dužna da celokupnu nominalnu vrednost akcija, odnosno udela prenese zaposlenima, a ne samo deo akcija, ocenio je Ivošević i ukazao da je sada već ukinuta Agencija prekršila zakon.

On je objasnio da je prenos kapitala zaposlenima bez naknade uređen posebnim propisima i da oni imaju prednost u odnosu na opšte propise na koje se pozivala Agencija za privatizaciju kada je 67 odsto akcija prenela u akcijski fond.

Taj slučaj pokazuje da Agencija za privatizaciju nije primenjivala zakonske odredbe kako je trebalo, uprkos stavu Ministarstva koje je u ovom slučaju bilo na strani zaposlenih, ocenio je Ivošević.

On je podsetio da je u slučaju TV Vranje u toku upravni spor da se poništi odluka Agencije za privatizaciju i da su tužbu podneli zaposleni u TV Vranje.

Dragan Dobrasinović iz Toplickog centra za demokratiju i ljudska prava i jedan od autora knjige o privatizacij medija u Srbiji, ocenio je da bi veliki broj privatizacija u Srbiji trebalo poništiti kada bi se poštovalo slovo zakona.

Najmanje devet ugovora bi moralo da bude poništeno, ali se po svoj prilici to neće desiti, ukazao je Dobrasinović koji smatra da u Srbiji nije sprovedena privatizacija već partijsko-politička uzurpacija medija.

Kao probleme u privatizaciji Dobrašinović je napomenuo da su medije kupovala osuđena lica koja nisu po zakonu mogla da učestvuju u privatizaciji, da se nije dovoljno ispitivalo poreklo novca i da su pojedini kupci bili korisnici državne pomoći.

Jedan od autora knjige „Građanski nadzor privatizacije medija u Srbiji“, ekonomista Miroslav Prokopijević je ocenio da su nosioci vlasti u privatizaciji medija nastojali da osiguraju nove kanale uticaja.

„Ako se gubi kontrola zbog vlasničke strukture povećavaju se mehanizmi kontrole putem drugih instanci da se ne bi desilo sutra da medij bude okrenut protiv vlasti“, ukazao je Prokopijević.

On je zaključio i da se država posle toliko godina odlučila na privatizaciju zbog pritiska regulative Evropske unije, ali je nastojala da osigura novi kanal uticaja.