Mržnja za Putina

„Panamski papiri”, najkraće rečeno, to je izuzetna strategija prema izuzetnoj ličnosti

Da bi se odgovorilo na dilemu jesu li „Panamski papiri” deo informativnog rata, treba pogledati na spisak direktno ili indirektno prozvanih ličnosti. Koga ima, a koga nema u tim papirima? I ko je sve finansijski pomagao tu operaciju? Jer, nije valjda da „konzorcijum istraživačkog novinarstva” radi za eksere? Ili samo za ideale slobodnog sveta oslobođenog poreskih rajeva i korupcije?

Kad je u februaru 2002. godine „Njujork tajms” najavio mogućnost da američka vlada dopušta da se lažne vesti infiltriraju u medije, istina, najviše u strane, čak i u prijateljskim zemljama, to je tada nazvano ostvarenjem orvelovskog predskazanja. Reakcije u SAD bile su medijski prilično oštre, pa je predsednik Džordž Buš zatražio od ministra odbrane Donalda Ramsfelda da se preispita svrsishodnost osnivanja tog, kako su ga tada u Pentagonu nazvali, „Odeljenja za stratešku podršku i promociju američkih interesa”. Cinici su to odmah nazvali „Odeljenjem za dezinformacije”. Kako su naveli novinari „Njujork tajmsa” Džejms Dao i Erik Šmit, američka vojska emitovala je posle 1980. radio i TV programe u Nikaragvi s ciljem da se sruši sandinistička vlada, a svojevremeno je i gruzijski predsednik Mihail Sakašvili za „Vašington post” izjavio da je novac koji su SAD uložile u formiranje nezavisnih medija u njegovoj zemlji „vredeo više nego 5.000 američkih marinaca”. Američka kompanija „Linkoln grup” uložila je posle 2003. godine oko 100 miliona dolara u iračke medije i edukaciju iračkih novinara. Da bi ti novinari postali nezavisni…

Pentagon ima ugovore s kompanijama „Linkoln grup”, „Si Kolman ink.” i „Sajens aplikejšn internešenel korporejšn” u vrednosti većoj od 300 miliona dolara upravo za formiranje slobodnih medija u određenim zemljama, a time se, naravno, utiče i na mišljenje tamošnjeg biračkog tela. Prema podacima Ilena O’Konor, iz Međunarodnog centra novinara u Vašingtonu, i Dejvida Hofmana, iz mreže „Internjuz”, Vlada SAD pomaže osnivanje na hiljade novih TV i radio stanica širom sveta i sprovodi obuku desetina hiljada novinara i medijskih menadžera, pa na taj način utiče na stotine hiljada ljudi čija je profesija usko vezana za novinarstvo. Šta rade obaveštajne službe po tom pitanju, može se samo naslutiti. A šta rade razne međunarodne nevladine organizacije i fondovi u tom kontekstu, to je tek priča.

„Panamski papiri”? Verovatno nikad u istoriji čovečanstva nije bilo toliko dubokih socijalnih lomova i prevrata kao posle 1945. Modernizacija, odnosno brutalno pozapadnjačavanje planete, izbacila je iz ravnoteže tri četvrtine čovečanstva. Stare tradicije, koje su izgledale večne, skršene su. Pravila, norme, institucije i tačke oslonca, sve se to izgubilo. Dete-ratnik u Africi ne priznaje danas nikakve zabrane ni naređenja. Da li bi to dete-ratnik ubilo tatu ili mamu za 100 dolara?

„Što da ne”, odgovorilo mi je jedno takvo dete-ratnik pre 19 godina u Kongu. Taj radikalni prekid sa svim onim što je u prošlosti važilo, to je moderni nihilizam današnjice, to je realnost da je sve dozvoljeno. Da ne plaćate porez, perete pare na Sejšelima, u Panami ili na Kajmanima? Sitnica? Samo zakon pohlepe: za bogatstvom, vlašću i ženama. Maksima je: „Uzmi ono što hoćeš”. Koja razlika od klinca s „kalašnjikovim” u Kongu? Ili od „konzorcijuma istraživačkog novinarstva”?

Dakle, u „Panamskim papirima” primarno prepoznajem mržnju nekih zapadnih centara moći prema predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. „Panamski papiri”, najkraće rečeno, to je izuzetna strategija prema izuzetnoj ličnosti. Svi ostali u tim „papirima”, sva ostala imena, samo su garnirung za Putina. A njegovog imena i nema u „papirima”, samo imena njegovih prijatelja. Lukavo, nema šta. Zapravo, Kina, Rusija i Putin tri su ciljna objekta „Panamskih papira”, pri čemu je Kina slučaj koji Adam Smit, David Rikardo i Karl Marks naprosto nisu predvideli. Pa su u „papire” sada smešteni i neki članovi kineskog komunističkog Politbiroa.

Neprijateljstvo Amerike prema Putinu polako prerasta u mržnju, a da bi ta mržnja imala razornu snagu, ona mora da postane i kolektivna. Ideologije su uvek bile alibi mržnje, onaj hladni rat Moskve i Zapada odavno je završen, ali su ratnici sa Zapada ostali na sceni. Američko pretendovanje na „posebnost” u svetu, verovanje u nadmoćnost duha nad ostalima, to je posmatranje drugog kao manje vrednog, to je ta granica između neprijateljstva i mržnje. Je li to i neka vrsta rasizma – ne znam, ali i svi prosvetiteljski filozofi 18. i 19. veka bili su na izvestan način rasisti, pa i Kant i Hegel.

U „Panamskim papirima” nema nijednog krupnijeg američkog imena. Svi su drugi bili naivci i budale, samo Ameri nisu? Kako onda dodatno satanizovati Putina? Baš u vreme kad u Rusiji predstoje parlamentarni izbori? Pa pustite u opticaj te „papire”. Koje ste spremali godinama i, gle, baš sada se setili da ih plasirate. Za sadašnju Ameriku mir sa nuklearnom Rusijom Vladimira Putina je neophodnost, ali očito ne i trajno opredeljenje.