Novi doprinos relativizaciji svedočenja pripadnika Službe

Marko Žarković, bivši pripadnik RDB-a i ugostitelj kod koga je jedno vreme bio čuveni beli golf, dao svoj originalni doprinos repertoaru relativizacije svedočenja koje su do sada tokom procesa zbog ubistva Slavka Ćuruvije koristili pripadnici Službe. Čak je i optuženi bivši načelnik beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić osetio potrebu da objasni kako se pripadnici Službe trude da kažu samo ono što moraju

Svedok na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije Marko Žarković, čiji je iskaz iz istrage relativizovao tvrdnje iz optužnice da je beli golf 3, koji je vozio optuženi Ratko Romić, viđen u blizini mesta ubistva na dan ubistva, danas je u Specijalnom sudu izjavio da se više ne seća svega onoga što je o tome govorio ranije. Ipak, ostao je pri svom ranijem iskazu datom istražnom sudiji, pa je pitanje kako će se prema tome odnositi sudsko veće.

Novinar Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999, u vreme NATO bombardovanja, u blizini svog stana u Svetogorskoj ulici broj 35 u Beogradu. Žarković, rezervista tadašnjeg Resora državne bezbednosti (RDB) aktiviran zbog ratnog stanja, ranije je tvrdio da je on u to vreme službeno koristio beli golf 3 koji je bio u vlasništvu RDB-a.

Romić, tada takođe radnik RDB-a, u jednom trenutku u aprilu 1999, po sopstvenom priznanju, takođe je koristio beli golf 3 iz voznog parka Devetog (pratećeg) odeljenja beogradskog centra RDB (CRDB).

Romić tvrdi da je pomenuto vozilo vratio pre nego što je izvršeno ubistvo, a neki od ranijih svedoka, takođe pripadnika RDB-a, tvrdili su da su taj automobil, čiji su izgled poznavali, videli u okolini Ćuruvijinog stana u danima kada je, neposredno pre ubistva, sprovođena mera tajne pratnje vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin, pa čak i na sam dan ubistva.

Zakletva je drugo

Žarković je u istrazi tvrdio da je i on na sam dan ubistva bio u blizini, jer je, „najverovatnije tim vozilom“, predveče (Ćuruvija je ubijen oko 16.40) došao na kafu u kafić „Smaragd“ u Palmotićevoj ulici, koji se nalazio na pedesetak metara iznad raskrsnice te ulice sa Svetogorskom, dakle na stotinak metara od mesta ubistva.

Pritom, Žarković je tvrdio da je beli golf koji je on vozio imao oštećenje sa desne strane i da mu je zbog toga sa te strane nedostajala ukrasna lajsna. I golf koji je vozio Romić svi svedoci (osim jednog) opisali su na identičan način.

Čuo sam preko radija da Nebojša Soković, šef druge smene, izdaje naređenje za prekid praćenja. To mi je bilo neobično jer sam pre toga čuo da ’objekat’ još nije stigao kući, dakle – praćenje je prekinuto pre toga. To nije bilo uobičajeno (Vlado Stevović)

Danas je, međutim, Marko Žarković izjavio da se više ne seća kada je tačno preuzeo beli golf, jer je to bilo samo jedno od niza službenih vozila koja je u to vreme koristio, ni kada ga je vratio, niti da li je na kafu u „Smaragd“ došao baš tim automobilom.

„Danas o tome znam manje nego što sam znao 2007, kada sam dao iskaz istražnom sudiji“, rekao je Žarković.

Osim Romića, koji je četvrtooptuženi kao učesnik u izvršenju ubistva, za ovaj zločin optuženi su i tadašnji načelnik RDB Radomir Marković kao nalogodavac, bivši načelnik CRDB Beograd Milan Radonjić kao organizator i rezervista RDB Miroslav Kurak, kao čovek koji je u Ćuruviju ispalio dva rafala iz automatskog pištolja marke škorpion. Kurak je u bekstvu i sudi mu se u odsustvu.

Marko Žarković je na početku svedočenja izjavio da poznaje svu četvoricu optuženih. Kasnije tokom svedočenja ispostaviće se, međutim, da je repertoaru dosad već viđenih relativizacija svedočenja koji su koristili dosadašnji svedoci, svi odreda bivši radnici RDB-a („Ne sećam se“, „Nisam siguran“, „Moguće je“…) Žarković dao originalan doprinos. On je, naime, više puta pitao šta tačno znače glagoli „poznavati“, „videti“ i „odobriti“. Osim toga, na kraju svedočenja je tražio da nešto doda, pa je rekao:

„Nemam razloga ništa da krijem, nisam hteo da kažem ono čega se ne sećam, jer je ovo ozbiljan slučaj.“

Na primedbu predsednice sudskog veća Snežane Jovanović da se to podrazumeva jer je na početku svedočenja položio zakletvu u kojoj se kaže da će reći sve što zna i da ništa neće prećutati, Žarković je odgovorio:

„Zakletva je drugo, tu imam pravo da kažem da se ne sećam.“

U jednom trenutku, kada sudija Snežana Jovanović nije mogla da se seti da li je svedoku već postavljano neko pitanje ili ne, Marko Žarković je prokomentarisao:

„Jeste, odgovorio sam na to. Eto vidite, vi se ne sećate šta je bilo pre par minuta, a kako je tek meni posle 15 godina.“

Mozak pripadnika RDB-a

Bilo je, naravno, i događaja iz tog vremena kojih se Žarković veoma dobro sećao. On je potanko objasnio kako je došlo do toga da on dobije službeno vozilo RDB-a.

Žarković kaže da je radio u Prvoj (kontraobaveštajnoj) upravi RDB-a, koju je napustio 1996-97. godine i posle toga otvorio restoran „Nostalgija“. Na početku NATO bombardovanja u tom restoranu obratio mu se „jedan strani državljanin“ i zatražio od njega da mu obezbedi kontakt sa Brankom Crnim, pomoćnikom načelnika RDB-a, ili sa samim načelnikom Radomirom Markovićem.

„Ja sam prvo rekao da ne znam o čemu govori, ali kad mi je on rekao neke stvari o meni i mojoj porodici koje ne može svako da zna, pristao sam da obavestim Branka Crnog“, rekao je Žarković i objasnio  da je on venčani kum Branka Crnog, Markovićevog pomoćnika i čoveka od poverenja.

Marko Žarković je tvrdio da nije bilo nikakvih pisanih dokumenata o primopredaji automobila, niti belog golfa, niti drugih automobila koje je od RDB-a uzimao, nije bilo ni kolske knjižice u koju su pripadnici RDB-a upisivali koliko su kilometara prešli i kada su sipali gorivo

Posle toga su se „strani državljanin“, Crni i, kako kaže Žarković, „još neki ljudi“ sastali u Žarkovićevom restoranu, da bi ga Crni potom obavestio da će on biti oficir za vezu sa „stranim državljaninom“, prenositi poruke između njega i Crnog i na svaki način mu biti na raspolaganju. U tu svrhu je Žarković ponovo aktiviran u Službi, pa je dobio službenu legitimaciju, oružje i automobil.

Pošto je deo tog aranžmana bila i poseta grupe ruskih kozaka i generala Srbiji, to je značilo i da će im Žarković biti domaćin. Zato mu je isprva dodeljen reprezentativniji audi A6. Tek kasnije, kada su generali otišli, Žarković je sam tražio da mu daju neko manje upadljivo vozilo. Rekli su mu da ode na jednu adresu na Senjaku, gde je, kako je rekao, „na jednoj poljani“ zatekao više raznih automobila i dvojicu ljudi iz Službe koje je odranije poznavao.

„Rekao sam im zbog čega sam došao, a oni su mi rekli da ostavim audi i sam izaberem drugi automobil. Ja sam izabrao taj golf“, rekao je danas Žarković.

On je tvrdio da nije bilo nikakvih pisanih dokumenata o primopredaji, da osim saobraćajne dozvole, nikakve papire nije dobio i da u vozilu nije bilo ni kolske knjižice, u koju su pripadnici RDB-a upisivali koliko su kilometara prešli i kada su sipali gorivo.

„Mi smo sipali gorivo u kompleksu republičkog MUP-a u Ulici kneza Miloša, ali je tada ta pumpa bila pogođena u bombardovanju, pa smo sipali na nekoj pumpi u Žarkovu, a kasnije je pumpa u Kneza Miloša ponovo proradila. Ali ja sam često sipao i sam, iz svog džepa“, rekao je Žarković, koji je čak kazao da je hteo da popravi i oštećenje na golfu o svom trošku, ali su mu rekli da to ne dolazi u obzir, „jer je to državno vlasništvo“. On je rekao da ne zna da li je golf imao radio-stanicu.

„I da je imao, prvo, ja time ne bih umeo da rukujem, a drugo, imao sam toliko svesti da ne koristim sredstva veze za vreme ratnog stanja“, rekao je.

Ovo pitanje je bitno jer su, prema optužnici, Romić i Kurak koristili radio-stanicu u golfu da slušaju komunikaciju pripadnika Devetog odeljenja koji su pratili Ćuruviju, pa su tako znali gde se on u kom trenutku nalazi.

Na jedvite jade, i tek uz intervenciju Milana Radonjića, koji je objasnio da mu se čini da svedok ne govori sve što zna, saznali smo da je sam Radonjić bio prisutan prilikom primopredaje oba vozila, i audija A6 (negde u centru grada) i golfa 3 na Senjaku.

„Ja znam kako funkcioniše mozak pripadnika RDB-a, oni se trude da kažu samo ono što moraju“, objasnio je Radonjić.

Pucnjava između Kuraka i kuma

Govoreći o svom kretanju na dan ubistva, Žarković je rekao da je tokom prepodneva bio na uskršnjoj službi u Sabornoj crkvi.

„Bio sam tamo sa kozacima, a bio je prisutan i veliki broj pripadnika Službe, čini mi se i neki na visokim pozicijama. Potom sam odveo kozake do hotela ’Metropol’, gde su odseli, i krenuo ka svom stanu na uglu Strahinjića Bana i Rige od Fere. Nisam stigao tamo, zvao me je prijatelj koji je držao kafić ’Smaragd’, gde sam odlazio često, i rekao mi da je u blizini ubijen novinar, možda mi je rekao i ime, ali to meni tada nije ništa značilo. Pozvao me je na kafu i ja sam otišao tamo“, rekao je svedok.

Na jedvite jade i tek uz intervenciju Milana Radonjića, koji je objasnio da mu se čini da svedok ne govori sve što zna, saznali smo da je sam Radonjić bio prisutan prilikom primopredaje oba vozila, i audija A6 (negde u centru grada) i golfa 3 na Senjaku. „Ja znam kako funkcioniše mozak pripadnika RDB-a, oni se trude da kažu samo ono što moraju“, objasnio je Radonjić

On je objasnio da se ne seća gde se parkirao i da je u kafiću ostao između 40 minuta i sat vremena. Na podsećanje Zore Nikodinović Dobričanin, braniteljke Radonjića i Romića, da je ranije pominjao da je tada video ljude za koje je pomislio da su nečije obezbeđenje, Žarković je rekao:

„Bila su tamo dvojica momaka, sedeli su u parkiranim kolima, a potom su došli i na kafu u ’Smaragd’. Odmah sam shvatio da su policajci, imali su i motorole. Ja sam pomislio da je reč o obezbeđenju tadašnjeg predsednika Vlade Mirka Marjanovića, koji je stanovao niže u Palmotićevoj ulici.“

Zora Nikodinović Dobričanin često postavlja svedocima ovakva pitanja. Poznato je da je Slavko Ćuruvija do početka bombardovanja imao privatno obezbeđenje, ali svi koji su ga poznavali tvrde da ga obezbeđenje posle početka bombardovanja više nije pratilo kada je izlazio iz stana. Ni pripadnici RDB-a koji su ga pratili, a do sada su svedočili, nisu videli obezbeđenje.

Žarković je objasnio i da je Miroslava Kuraka video dva ili tri puta u životu i da su „bili na ‘zdravo, zdravo’“. Seća se i da ga je jednom video u hotelu „Metropol“, dok su tamo bili kozaci koje je pominjao, a rekao je da je Kurak u tom hotelu držao neki klub. Kuraka zna i po tome što je bio umešan u nekakav oružani obračun sa Žarkovićevim pokojnim kumom Vladimirom Petrovićem.

Ovaj svedok, koji je pritvoren za vreme akcije „Sablja“, na pitanje Zore Nikodinović Dobričanin da li je na njega u policiji vršen pritisak da kaže da je beli golf dao Romiću, odgovorio je da je pritisaka bilo.

Neobičan prekid praćenja „objekta“

Pre Žarkovića svedočio je Vlado Stevović, koji je bio vozač u prvoj smeni Devetog odeljenja koja je na dan ubistva pratila Ćuruviju. On je izjavio da se većine detalja ne seća, ali se setio da je radio-veza radila, da je to bila dupleks veza koja se čula na teritoriji celog grada i da je posle završetka njegove smene, neposredno pre nego što će izaći iz vozila i isključiti stanicu, preko radija čuo da Nebojša Soković, šef druge smene, izdaje naređenje za prekid praćenja.

„To mi je bilo neobično, jer sam pre toga čuo da ’objekat’ još nije stigao kući, dakle praćenje je prekinuto pre toga, što nije bilo uobičajeno“, rekao je Stevović.

Drugi detalj kojeg se prisetio Stevović bio je da je, pošto je Ćuruvija tih dana retko izlazio iz stana, od agenata Devetog odeljenja zatraženo da obrate pažnju na automobile koji izlaze iz prolaza koji vodi do njegovog stana, jer je neko posumnjao da Ćuruvija ipak izlazi, sakriven na zadnjem sedištu.

Na početku današnjeg ročišta trebalo je da svedoči Aleksandra Radojičić, nekadašnja načelnica Sedmog (prislušnog) odeljenja CRDB-a. Ova starija žena se pojavila pred sudom, s mukom se krećući. Kada joj je Snežana Jovanović ponudila da sedne, ona je odgovorila da ne može ni da stoji ni da sedi, jer ju je uhvatio neki virus. Svi prisutni u sudnici odmah su se složili da njeno svedočenje treba odložiti za neko od narednih ročišta.

Suđenje se nastavlja sutra, 19. aprila.