Sudska praksa podriva pravnu sigurnost novinara

Rezultati šestogodišnje pravne borbe novinara protiv nezakonitih otkaza u Politici, odražavaju loše stanje slobode medija u Srbiji. Postupak „proglašavanja viška“ u Politici naišao je na kritike od strane stručne javnosti, naročito jer su se mnogi novinari žalili da su posao izgubili zbog pritisaka iz političkih krugova, pa je i novinarsko udruženje (pre svega UNS), posle otkaza novinarima Politike koji su proglašeni za „tehnološki višak“ početkom 2010. godine, dalo i obećalo dalju podršku otpuštenim novinarima u nastojanjima da ponište sporne odluke uprave dnevnog lista Politika. Postojanje pritisaka iz vrha srpske politike priznala i tada potvrdila i uprava nemačkog WAZ-a, kao suvlasnika Politike novine i magazini (PNM)

Predsednica uprave PNM u to vreme je bila Sonja Liht, bliska saradnica Borisa Tadića, tadašnjeg predsednika Srbije i Demokratske stranke. Svetlana Vasović-Mekina je uoči otkaza aprila 2010. godine u otvorenom pismu upozoravala da se „u Politici otpuštaju nepodobni novinari, zbog čega je i sama na udaru zbog pritisaka iz vrha tadašnje politike“. Upozoravala je i na cenzuru, kao i na to da je tadašnji glavni i odgovorni urednik Politike Dragan Bujošević zabranio urednicima da objavljuju njene tekstove (čak i vesti), što je Bujošević priznao i kada je saslušan pred sudom. Pomenuta čistka je sprovedena u Politici nakon smenjivanja glavne i odgovorne urednice Ljiljane Smajlović 2008. godine.

U Domu novinara u Beogradu je posle otkaza organizovan Skup podrške Svetlani Vasović-Mekina, dopisnici i novinarki Politike, na kome su novinari i javne ličnosti, između ostalih Slobodan Stojićević, Aleksandar Mandić, Zaharije Trnavčević, Slavoljub Đukić, Olivera Kovačević, Dragoljub Žarković, Dejvid Bajdner, Emir Kusturica, Jovo Ćuruvija, Dobrica Ćosić, Boško Mijatović – osudili praksu otpuštanja novinara po diktatu vlasti.

„Treba jasno da kažemo, ako je Svetlana Vasović višak u srpskom novinarstvu, ako je Politika postala list u kome je ona višak, onda su list Politika i srpsko novinarstvo u većoj opasnosti nego pre 20 godina, a ako nam je to rezultat posle deset godina demokratije na vlasti, onda se ne treba čuditi što se ljudi pitaju nismo li ‘možda džabe krečili’… Ovde smo se okupili da ta odluka (rukovodstva Politike) ne bi prešla u muk, da kao kolege izrazimo neslaganje sa tom odlukom i da je osudimo“, rečeno je, izmedju ostalog, na Skupu održanom 5. maja 2010. godine. (Transkript na: http://www.uns.org.rs/sr/sta-radimo/akcije/11193/skup-podrske-svetlani-vasovic-mekina.html )

Šest godina kasnije, rezultati pravne borbe novinara protiv nezakonitih otkaza u Politici, više su nego zabrinjavajući, čak alarmantni. Tako je, na primer, Prvi osnovni sud u Beogradu 3. juna 2014. godine u slučaju Svetlane Vasović-Mekina presudio da je ona nezakonito proglašena tehnološkim viškom i poništio rešenje o otkazu koje je potpisala Mira Glišić Simić u ime Politike novine i magazini (http://uns.org.rs/sr/desk/UNS-news/25537/politika-novine-i-magazini-nezakonito-otpustila-svetlanu-vasovic-mekina.html). Presuda, duga 22 strane, godinu i po dana kasnije poništena je i preinačena od strane beogradskog Apelacionog suda koji je postupao po Politikinoj žalbi, u potpunosti ignorišući izvedene dokaze i iskaze svedoka pred prvostepenim sudom (u spisu).

Apelacioni sud je u novoj presudi, dugoj ni 5,5 strana zajedno sa uvodnom, bez obrazloženja u celini odbio tužbeni zahtev Svetlane Vasović-Mekina. Advokat UNS Zoran Lakićević, koji je zastupa, podneo je na tu presudu reviziju Vrhovnom kasacionom sudu zbog bitnih povreda materijalnog prava, domaćih zakona i Evropske konvencije o ljudskim pravima, naročito članova koji sankcionišu diskriminaciju i štite slobodu govora i pisane reči, koji su još posebno važni za zaštitu novinara.

U reviziji kojom napada spornu presudu Apelacionog suda, advokat Lakićević ističe da je ona rezultat pogrešne primene materijalnog prava, a uz to je drugostepeni sud u pobijanoj presudi izmenio činjenično stanje bez otvaranja rasprave, čime je nezakonito uskratio pravo Svetlani Vasović-Mekina da raspravlja pred sudom. Da cinizam bude potpun, drugostepeni sud nije se odredio ni prema zaključku prvostepenog suda da je otkaz ugovora Svetlani Vasović-Mekina nezakonit i zato jer je ona bila diskriminisana od strane poslodavca (Politika) u odnosu na druge zaposlene, kao ni u vezi zaključka prvostepene presude da je otkaz nezakonit jer je Politike u vreme otkaza (suprotno propisima) zapošljavala spoljne saradnike koji su obavljali iste ili slične poslove kao – otpušteni novinari.

Slično se dogodilo i Draganu Torlakoviću, takodje novinaru i uredniku Politike, kome je posle izuzetno sporog prvostepenog postupka, tokom koga je promenjeno čak 8 sudija, na kraju, posle gotovo šest godina sudjenja – odbijena tužba. I u njegovom slučaju je na delu isti modus operandi u donošenju presude, jer je sud prenebregao izvedene dokaze i izjave svedoka. Torlaković je zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava preko advokata Zorana Lakićevića podneo žalbu Apelacionom sudu u Beogradu. Prvostepeni sud je u slučaju Dragana Torlakovića ignorisao činjenicu da je on proglašen za višak iako se u rešenju o otkazu (isto kao i u slučaju S.V. Mekine) ne navode ni kriterijumi, ni razlozi ali ni mere koje su prethodile takvoj odluci rukovodstva Politike. Sud nije ni rečju ocenio brojne dokaze koje je tokom postupka sudu dostavio novinar, pa ni dokaze da je Politika u spornom periodu (kao i pre i posle toga) svakodnevno angažovala spoljne saradnike. Dragan Torlaković je u otvorenom pismu pre više od šest godina tražio od Lihtove da ona lično ne dozvoli povratak prakse podele redakcije Politike na podobnu i nepodobnu jer time direktno nanosi nenadoknadivu štetu listu, kako finansijsku, tako i na ugledu. Obavestio ju je i o trgovini radnim mestima na tzv. listama za tehnološki višak koje su bile eklatantan dokaz diskriminacije odobrene direktno iz Upravnog odbora u kome je tada sedeo i suprug Sonje Liht.

Da stvar bude gora po prvostepenu presudu u slučaju Dragana Torlakovića, ista sudija je u drugom sudjenju (br. P1 10951/10), a faktički istom procesu zbog nezakonitog otkaza po tužbi Stane Ristić, takodje novinarke Politike, 18. februara 2015. godine utvrdila da je Politika u isto vreme kada je otpuštala stalno zaposlene novinare – angažovala spoljne saradnike koji su radili na poslovima novinara. Advokat Zoran Lakićević upozorava da je sud tu činjenicu u primeru S. Ristić ocenio kao postupanje protivno odredbi čl. 70. st. 4 Kolektivnog ugovora i presudio u korist novinarke S. Ristić, da bi ni šest meseci kasnije, u Torlakovićevom procesu – njegovu tužbu ista sudija odbila, iako se radi o istom nezakonitom postupanju Politike!

Zašto sudovi (prvostepeni, a sada i Apelacioni – u primeru S.V. Mekina) u razmaku od svega nekoliko meseci potpuno suprotno sude u istoj pravnoj stvari (u pitanju su različiti tužioci, ali dokazi su isti, a tužena je Politika), to je pitanje koje budi sumnju u nepristrasno, pravično i pravedno sudjenje, kao i jednakost gradjana pred sudom.

Pravnu nesigurnost pojačava činjenica da je viša sudska instanca (Apelacioni sud u Beogradu) od nedavno u istim slučajevima (otpuštenih novinara Politike) počela da sudi – suprotno svojim prethodnim odlukama. Apelacioni sud je bez razloga presude u slučaju Svetlane Vasović-Mekina poništio prvostepenu presudu i odbacivanjem njene tužbe zapravo proglasio otkaz njenog ugovora o radu „zakonitim“, dok je u drugom, istovetnom slučaju – novinarke Politike Ljiljane Milisavljević – njen otkaz (svega par meseci ranije) proglasio nezakonitim. Tako je drugostepena sudska instanca potvrdila presudu Prvog osnovnog suda u korist novinarke Lj. Milisavljević i vratila je na posao u Politici, da bi ubrzo potom usledio potpuni „preokret“ u vidu poništavanja odluke prvostepenog suda i neobjašnjivo suprotne (odbijajuće) presude ostalim novinarima koji su tužili Politiku. Svi navedeni novinari su iz grupe 18 zaposlenih koji su aprila 2010. godine proglašeni „tehnološkim viškom“ odlukom direktorke Politike Mire Glišić-Simić.

Nerazumljivo je da Apelacioni sud u Beogradu u jednom slučaju potvrdi, a u sledećem suštinski istu presudu Prvog osnovnog suda – odbaci. Još apsurdnije i posvađano sa elementarnom logikom jeste saznanje da je ista sudija istog osnovnog suda u dva odvojena ali faktički jednaka slučaja donela dve potpuno oprečne presude. Alarmantno je i da Viši sud u Beogradu u još jednom primeru tužbe u koju je umešana Politika – odbacuje presudu prvostepenog suda pod izgovorom da je taj pogrešio u primeni ZPP-a, iako je činjenica da provostepeni sud to nije uradio.

Takva neobična i iznenadna „uskladjenost“ sudskih instanci u poslednjih par meseci u naporu da Politika, u državnom vlasništvu, ne izgubi procese koje bi po slovu zakona morala da izgubi i da sada čak dve sudske instance budno paze da poništavaju presude protiv Politike iako su one na zakonu zasnovane – jeste poražavajuća činjenica koja upozorava kako na stanje u domaćem pravosudju, tako i na pravnu nesigurnost novinara i nejednakost gradjana pred sudom. Zato smo odlučili da prekinemo šestogodišnji muk, koji je obeležio naše sudbine, jer ovde se radi o posebno osetljivom pitanju – gubitku posla, gde je zbog nezakonitosti od strane poslodavca ugrožena egzistencija nezakonito otpuštenih novinara (tužilaca). U takvim slučajevima, gde je pored slobode misli i javne reči upitna i socijalna pravda, sudovi bi morali da sude još posebno brzo, što se svakako ne može reći za procese kada je tužen dnevni list Politika, a koji traju već šest godina, i više!

Niz dijametralno suprotnih presuda osnovnog i Apelacionog suda u Beogradu dokaz su neujednačene i opasne sudske prakse. Trend se i u ostalim slučajevima novinara koji su 2010. godine nezakonito otpušteni i tužili Politiku, naglo, tik uoči predstojećih izbora i nameravane prodaje Politike – sada „ujednačava“ i okreće protiv novinara, iako i dokumenti koje je Politika morala da dostavi sudu dokazuju da otkazi nisu bili zakoniti. Na kafkijanske sudske procese ukazivali smo svim relevantnim institucijama i organima koji su po zakonima ove zemlje za to nadležni; dobili smo par bahatih odgovora koji vredjaju osnovnu inteligenciju, dok se većina zavila u muk. Sve to je posredan dokaz (uz brojne nepravilnosti u samim „odbijajućim“ presudama) da serija poslednjih, novih sudskih odluka (koje sustižu jedna drugu od početka decembra 2015.), donesenih protiv novinara nekada zaposlenih u Politici, nije zasnovana na zakonu, već je rezultat spoljnog uticaja.

Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, upozorio je jula prošle godine  da je najveća vrednost društva nezavisan i efikasan pravni sistem i da njega nema ukoliko se različito rešava u sporovima sa istim činjeničnim i pravnim situacijama, što direktno utiče na pravnu sigurnost gradjana. „Mnoštvo međusobno neusklađenih propisa i neodređenih normi koje zahtevaju tumačenje pre primene, uzrokuje neujednačenu sudsku praksu i pravnu nesigurnost“, istakao je predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević na konferenciji „Ujednačavanje sudske prakse – odnos pravne sigurnosti i sudijske nezavisnosti“, koja je održana 10. jula 2015. godine u Beogradu (http://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/140715/140715-vest10.html).

Primer obespravljenih novinara koji su tužili Politiku ukazuje na zapravo još mnogo opasniji problem srpskog društva i pravosuđa, naime da čak i u slučajevima u kojima sudovi presuđuju na osnovi istih zakona i istih činjenica – sudije (pa čak i ista sudija) odlučuju različito, a da stvar bude gora po pravdu i pravičnost: čak dijametralno suprotno, iako se radi o istoj pravnoj stvari odnosno tuženoj (Politika), samo su tužioci različiti. Zastrašuje saznanje da zbog takvog voluntarizma u pravosuđu one nepravde, koje je proizvela uprava Politike instalirana od strane prethodne – čak ni šest godina kasnije nisu sanirane, dok su oni, koji su odlučivali o nezakonitim otkazima svojih kolega još uvek rukovodioci u medijima, ili su čak napredovali na druga odgovorna mesta u društvu i medijima koje kontroliše država.