Dejan Ćirjaković, kao Boškić, a i šire: Nemamo ideja ni empatije, pa gledamo svoje dupe

Za normalnog čoveka, posebno – što bi filozofi (i oni koji to pretenduju da budu) rekli – „sada i ovde“, nije ništa čudno da se s Dejanom Ćirjakovićem sretne na tribini koja je posvećena pitanju izlaska na izbore i analitičko-kritičkom preispitivanju rezultata vlasti i odgovornosti građana za to. Takvim i sličnim pitanjima, kao Boškić, on se – zajedno s Torbicom i Čvarkovim – svake večeri bavi u „Državnom poslu“. Uostalom, kako smo i Dragana Škorića (Dragana Torbicu) prošlog meseca zatekli na predstavljanju knjige Borisa Pavelića „Smijeh slobode“ o „Feral Tribuneu“ tako smo uvereni i da ćemo s Dimitrijem Banjcem (Đorđem Čvarkovim) napraviti intervju nekim sličnim povodom. Ćirjaković je takođe uveren da će svi oni do tada i dalje biti zaposleni kao arhivatori, odnosno da ih niko neće dirati ni ako se kojim čudom nakon izbora u Skupštini Vojvodine promeni vlast, a samim tim i rukovodstvo Radio-televizije Vojvodine:

Naravno da očekujem nastavak ‘Državnog posla’, jer mislim da niko ništa ne bi dobio tim ukidanjem. Mislim da mi nismo neka revolucionarna emisija koja nešto menja. Mi se baziramo na mentalitet, što se videlo i u vreme jedne druge vlasti kada smo radili ‘Noćnu smenu’, jer u suštini smatramo da je problem u nama. Malo je simptomatično što na vlast konstantno dovodimo nesposobne ljude i mi zbog toga pokušavamo da ‘malog čoveka’ u ‘maloj kancelariji’ podstaknemo da razmisli. Dakle, ne verujem da će ukidati ‘Državni posao’, a imam i ugovor na još jednu godinu, pa me zabole…

Dakle, sami prekidate serijal nakon hiljadite epizode.

Da, to je kraj. Tako da… ostalo je još oko godinu dana. Šalim se: ‘Državni posao’ će se završiti onog dana kada nam postane dosadno da radimo i ljudima postane dosadno da to gledaju. Ali, mi se i dalje spremamo da to radimo, i dalje se super provodimo i ujedno nekako ispoljavamo to naše nezadovoljstvo. Ljudi nas u poslednje vreme pomalo opominju da sve manje imamo politike. Ali, to je zato što nam se već smučilo. Mislim da je dosadno da i dalje pričamo ‘ovaj je ukrao, onaj je ukrao’. Svima nam je jasno šta se dešavalo i šta se dešava. Preko glave nam je da više pričamo o tome i, kao što su mnogi primetili, mi ne pominjemo imena. To jednostavno više nije bitno da li je reč o Dinkiću ili posle njega o nekom drugom dinkiću. Meni je mnogo veće pitanje kako oni uopšte dođu do te funkcije, odnosno kako mi tom selekcijom uvek takve iznjedrimo. Ti ljudi su iz naroda i zato je narod kriv. Tu mislim na sebe, svog ćaleta, dedu… Mi smo krivci. Nije sad taj čovek poslat iz Tokija, pa nas je zajebo. Već 35, 50, 100 godina nas kao uvek neko zezne, a mi svi kao pošteni: pošten narod, pošten seljak… Svi smo pošteni jako, osim baš te petorice na vlasti, e oni jedino ne. I uvek se dogodi da baš na vlast dođu nepošteni. Problem je, dakle, u nama dole, jer najgoreg među nama gurnemo gore.

Kako doživljavate novinske tekstove ili izjave u elektronskim medijima koje kao lajt-motiv koristite za svoje skečeve: kao smešne ili tužne?

Naravno da se smejemo glupostima. Ali, biti scenarista, što smo nas trojica, je sve teže jer ti novinari i političari otimaju taj posao zato što ono što si ti hteo da banalizuješ i da bude glupo oni su već uradili za tebe. Evo, primera radi, kako ja sad da napravim skeč o gospodinu Gašiću i o tome što je uradio? To je toliko nisko i to je toliko skeč već samo po sebi da tu više nema prostora. Naime, tebi za skeč treba da nešto obrneš, a ovde toga nema. Sve je već završeno. Ili, recimo, izjave gospodina Babića ili, da ne bude samo po današnjima, ajmo na izjave gospodina Dinkića na šta se stalno sprdamo kad Torbici legne hiljadu evra kako će da kupi ‘golfa’. U stvari, to su tužne situacije koje više ne možeš da iskoristiš, jer su one same po sebi skeč.

Iako od vas trojice niko nije profesionalni glumac, doživljavate li sebe tako nakon „Noćne straže“, „Velike Srbije“, a naročito tokom i nakon „Državnog posla“?

I da i ne. Bavim se tim poslom već dugo, osam godina, i iza sebe imam oko 70 predstava. Znači, ne mogu da kažem: ‘nisam’. Ali, s druge strane, evo tu mi je prijatelj Bane Trifunović i bilo bi me sramota da pored njega kažem da sam ja glumac pošto ja mogu da glumim tog jednog, eventualno još nekog lika, za razliku od pravih glumaca koji poseduju veštine i znanja kako da se preobraze i preuzmu lik nekog drugog. Opet, bilo bi glupo da kažem da nisam glumac pošto sam verovatno od 95% glumaca u Srbiji više snimio i pojavio se na televiziji. Primera radi, izračunali smo da imamo više od 95 sati programa, a da ništa ne repriziramo, ako biste pustili odjednom. To je haos, to je bolesno puno i mislim da se s nama mogu takmičiti samo neki glavni likovi iz ‘Rosa salvahije’ ili ‘Kasandre’. Naravno, sve ovo govorim za sebe pošto mislim da su moja dva prijatelja i kolege koji rade sa mnom talentovaniji za taj posao i imaju više sluha za to.

Kako vidite svoj lik? On se u međuvremenu, kao i likovi Torbice i Čvarkova, isprofilisao. Naime, kulturološki sukob njih dvojice napravio je kompromis pred generacijskim i obrazovnim u sukobu sa Boškićem.

Boškić je u početku krenuo iskrenije, s pozicije urbanijeg lika koji želi nešto da promeni. Međutim, mislim da se u njegovom procesu i vidi ono što se događa kod mladih u Srbiji. U zgradi u kojoj živim pričam sa studentima i poznajem puno ljudi koji su jako talentovani, ali naš genetski usađen strah od nestabilnosti i od sutra, ‘nedajbože’, neke nemaštine te mlade devojke i momke tera, odnosno nameće im želju da rade, na primer, u JKP-u ‘Vodovod’. I oni to vide kao ne neki izazov u životu nego ‘samo nek je stabilno’. Za to optužujem mog tatu, dedu i babu, jer otkad smo se rodili priča se o nemaštini i ‘ćuti, nije loše ni ovako; bilo je gore, nismo imali ni da jedemo’. Uostalom, devedesetih sam i sam doživeo da baš nema ni za klopu i mnogo drugih stvari, a kakvi za tamo neko ‘crno’ more. Uđeš u stan i vidiš da ti je ćale sjeban, a keva se negde sakrila pa plače zato što je došlo do kraja. Eto tako se u svima nama genetski razvija strah i mislim da se to dogodilo i Boškiću koji je počeo da prihvata takav model ponašanja. Uljujkao se, što se događa svim mladim ljudima sada, udobno je, ne radi se i ne razmišlja puno. U stvari, postao je pomalo đubre poput ove dvojice i iskorištava sve moguće prilike koje mu se ukažu. Ali, to nam je bio plan od početka da njih trojica, sa svim tim razlikama koje su u startu izgledale velike, pokažu da smo u stvari svi isti. Jer, ovde u Vojvodini nije kriv Bosanac ni Hercegovac, ni ‘Lala’, ni Mađar ni Hrvat, ni mlad ni star… nego smo krivi svi zajedno.

Svedoci smo zabrane pozorišnih predstava, kao što smo i svedoci bezličnih domaćih televizijskih serija. Kako u tom kontekstu gledate na izjave Kokana Mladenovića ili Sergeja Trifunovića koji oštro kritikuju i pozorište i televiziju, zamerajući im kukavičluk da progovore o najaktuelnijim društvenim problemima?

Što se zabrana tiče, mislim da za ljude koji vladaju u Srbiji sve može da se kaže osim da su glupi. Još kad sam prvi put krenuo da igram fudbal ili basket, rekli su mi da nikad ne potcenjujem ni one protiv kojih igram niti one sa kojima sam. Evo, na primeru Zorana Kesića sve je to dosta lepo ućutkano. S druge strane, Olja Bećković je možda jedan neviđen faktor koji možda i najviše nedostaje. Ali, sve se to sada radi mnogo umivenije. Prošle su godine Slobodana Miloševića i sve te televizije koje sada nešto ukidaju su privatne. Drugim rečima, vi sada treba da nađete tog Grka i da ga pitate ‘ej, što si ti ukinuo Olju Bećković ili Kesića?’. Dakle, radi se perfidno, jer ne možete prstom pokazati na gospodina Vučića da kažete ‘što si ti ukinuo Olju Bećković’ iako većina ljudi deli to mišljenje, a i nekako to deluje tako. S druge strane, gospodin Vučić uvek može da vam kaže ‘idi kod Grka i pitaj ga što je ne pusti’. Što se tiče Kokana Mladenovića i njegove izjave da pozorište više nema taj atak, mislim da se opet vraćamo na strah i uljujkanost o kojima sam pričao. Jednostavno, mislim da nam se filozofija ‘ne talasaj’ urezala u glavu i da ljudi koji bi imali šta da kažu čekaju da prođe ovo ‘strašno vreme’ kako bi ostali ekonomski živi. Svi smo se uljujkali, uključujući i medije, i fali nam ideja. Vi terate maglu, a u stvari se magle na’vatalo užasno puno i ljudi lutaju, jer nemaju za šta da se uhvate. Dakle, mislim da bi nešto i krenulo kada bi ljudi imali ideju za koju će da se uhvate. Čak i devedesetih, kada se reč plaćala i glavom, ljudi su imali ideju i govorili su je. Sada više nema ideje. Ja sam prvi zapao u apatiju protiv koje bih najviše voleo da mogu da se izborim, pa nekako da pomognem i svima ostalima. Ali, džabe. To mora neko pametniji od mene da predstavi i povuče.

Jesu li građanska akcija ili empatija, o čemu je na tribini o izborima bilo reči, ta nova ideja koja nam nedostaje?

Jeste. Empatija je mnogo bitna. Odrodili smo se svi iz straha od nemaštine i svi smo previše počeli da gledamo svoje dupe. Mislim da moramo da se setimo da smo socijalno društvo i da ne može da meni bude dobro ako imam tri hiljade evra platu, a vi 50. Jednostavno, čovek koji se u takvim situacijama oseća dobro je sadista. Mi moramo da se vratimo socijalnom društvu i da zajedno probamo da ceo nivo dignemo. Jedino tako nam može biti dobro. To se može uraditi tako što ćemo da počnemo da pazimo na komšiju, da popričamo i pomognemo jedni drugima. Dakle, izlaz je sigurno u građanskoj akciji. Jer, ako misliš da ako zaokružiš, pa si nešto uradio za četiri godine, to sigurno nije izlaz.