Slučaj Jasmine Dobrilović, dopisnice RTV-a koja ne postoji

Novinarka Jasmina Dobrilović je za RTV radila od oktobra 2014. do jula 2015. U prilozima je potpisivana kao novinarka RTV, akreditovana je kao novinarka RTV u Vladi i Skupštini, čak je kao novinarka RTV dobila i nagradu Advokatske komore. Ona, međutim, nikada nije bila novinarka RTV, gledajući strogo formalno

Znate li Jasminu Dobrilović? To je novinarka koju ste pretprošle i prošle godine, kao dopisnicu iz Beograda, mogli da vidite u manje-više svakom dnevniku vojvođanske televizije. Link na ovaj njen prilog dao je i Gardijan:

Jasmina je za RTV radila od oktobra 2014. do jula 2015. U prilozima je potpisivana kao novinarka RTV, akreditovana je kao novinarka RTV u Vladi i Skupštini, čak je za izveštavanje o štrajku advokata u junu prošle godine dobila i nagradu Advokatske komore.

Jasmina, međutim, nikada nije bila novinarka RTV, gledajući strogo formalno. Ona je radila za novosadsku produkciju Ninamedija (Ninamedia) koja sa vojvođanskom javnom medijskom ustanovom ima ugovor da im obavlja poslove beogradskog dopisništva. I većina ostalih novinara RTV koji rade južno od Save i Dunava angažovana je na sličan način.

E sad, ako je istinita tvrdnja iz tužbe Jasmine Dobrilović protiv Ninamedije, ona sa tom produkcijskom kućom, za 10 meseci koliko je radila za RTV, nije imala nikakav ugovor. Ispada da je za javni medijski servis radila – na crno.

Probni rad za sezonski posao

Kada je Jasmina Dobrilović saznala da Ninamedija traži novinare za potrebe RTV i prijavila se za taj posao, tamo su joj rekli da treba da prođe nekoliko dana kako bi se ljudi sa RTV odlučili između nje i još jedne koleginice.

„’Probni rad’ je trajao skoro mesec dana i za to vreme nisam bila plaćena, dobila sam oko 10.000 dinara. Za sve vreme probnog rada nisam imala nikakav ugovor, a bila sam angažovana na poslovima dopisnika svakodnevno“, kaže Jasmina Dobrilović za Cenzolovku. Posle mesec dana rečeno je da je Radio-televizija Vojvodine izabrala nju i ponuđen joj je trajniji angažman.

Jasmina Dobrilović je radila za novosadsku produkciju Ninamedija koja sa vojvođanskom javnom medijskom ustanovom ima ugovor da im obavlja poslove beogradskog dopisništva, ali tvrdi da o njenom angažmanu nije postojao nikakav ugovor

„Biljana Gavrić, koja se predstavila kao direktorka produkcije Ninamedija, rekla je da ću raditi za platu od 50.000 dinara i da ću biti prijavljena. Vreme je prolazilo, ali ja nikakav ugovor nisam dobila“, kaže naša sagovornica.

Početkom prošle godine, Jasmina na jednom događaju sreće Sinišu Isakova, savetnika direktora RTV Srđana Mihajlovića. I sam Isakov je, pre Mihajlovića, bio generalni direktor vojvođanske televizije.

„On me pita u kojoj meri sam zadovoljna poslom, odnosom Ninamedije prema meni i da li mi redovno isplaćuju zaradu, poreze i doprinose. Ja ga upoznajem sa situacijom u kojoj se nalazim, čovek ne veruje“, priča novinarka. Ona kaže da je Isakov u više navrata s njom kontaktirao da proveri da li se situacija promenila i da li je dobila ugovor.

„Više puta mi je rekao da je generalnom direktoru skrenuo pažnju na moj položaj, kao i da se ’radi na tome’ da dobijem ugovor po kojem bih radila direktno za RTV.“

Međutim, pošto vreme prolazi i ništa se ne menja osim što raste Jasminino nezadovoljstvo ovom situacijom, ona posle šest meseci rada bez ugovora šalje mejl Draganu Radiću, generalnom direktoru Ninamedije, i Biljani Gavrić, sa pitanjem da li će je i kada prijaviti na socijalno osiguranje.

„Radić mi kaže da to nije nikakav problem i da će me prijaviti. Prolazi neko vreme, ja dobijam na potpis ugovor o obavljanju povremenih i privremenih poslova“, kaže Jasmina.

To je onaj ugovor namenjen studentima i omladincima, najčešće za sezonske poslove, koji može da važi najduže četiri meseca u toku jedne godine. To bi značilo da je Jasmina Dobrilović i dalje u statusu nezaposlene, što joj, uostalom, piše i u overama zdravstvene knjižice za vreme dok se gotovo svakodnevno pojavljivala pred kamerom.

Posledice zabrane zapošljavanja

Jasmina Dobrilović je odbila da potpiše ovaj ugovor, kao i, po njenim rečima, još neke kolege sa RTV koje su se nalazile u istoj situaciji. Ona tada odlučuje da se obrati svojim nadređenima u Informativnom programu RTV i obavesti ih da zbog svega namerava da da otkaz. Prvo je, kako kaže, obavestila Veljka Petrušića, šefa dopisničke službe RTV, Veru Korponaić, urednicu Informativnog programa, i Marijanu Jović, urednicu Prvog programa te televizije.

„Obaveštavam i programskog direktora RTV Slobodana Arežinu, koji mi kaže da će kontaktirati s generalnim direktorom i obavestiti ga o svemu. No, pritisak u meni je posle 10 meseci rada bio toliki da ja nisam imala izbora osim da dam otkaz.“

Iako je novinarka obavestila nadležne u RTV svojoj situaciji i insistirala na tome da se njen status reši, mesecima se ništa nije menjalo, osim što joj je ponuđen ugovor o povremenim i privremenim poslovima, u prevodu – sezonski posao

Nekoliko dana kasnije, dok je Dobrilovićeva odrađivala otkazni rok (iako to nema veze s mozgom jer ona pravno ne postoji), Veljko Petrušić je obaveštava da je na njegov predlog, a uz zahtev Marijane Jović, generalnom direktoru RTV predat na potpis njen ugovor.

„Rekao mi je da ću raditi sa snimateljem iz Pančeva, a posao i dalje obavljati u Beogradu. Dogovor je bio da idem na odmor i da se na posao vratim 3. avgusta. Moj poslednji radni dan bio je 17. jul 2015. Trećeg ili četvrtog dana odmora, Petrušić kontaktira sa mnom i kaže da direktor nije potpisao ugovor, jer je navodno na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, i da je njemu neprijatno, kao i da nije očekivao takvu odluku“, završava Dobrilovićeva, koja je tada napustila RTV, a u avgustu 2015. tužila Ninamediju, tražeći da joj nadoknadi sve što bi joj kao zaposlenoj po zakonu pripadalo.

Pozvali smo Biljanu Gavrić iz Ninamedije, ali nam je ona, čim smo pomenuli Jasminu Dobrilović, ljubazno rekla da pre razgovora mora da se konsultuje sa advokatom kompanije, jer je sudski spor u toku. Ubrzo je poslala SMS da nisu u mogućnosti da odgovore na naša pitanja.

Da Jasmina Dobrilović nije bila jedina u ovakvoj situaciji i da novinari angažovani preko Ninamedije i dalje imaju sličan status, potvrđuje za Cenzolovku Ana Rebić, dopisnica (ili ne?) RTV iz Kragujevca, koja skoro dve godine ovako radi za RTV.

„Upravo sam dobila ugovor o radu sa Ninamedijom na dva meseca. Prijavljena sam na minimalac, sa srednjom školom. Prethodni ugovori su bili o privremenim i povremenim poslovima i produžavani su na svaka tri-četiri meseca. Ja sam zdravstvenu knjižicu sve ovo vreme overavala na birou, kao nezaposlena. Tako sam radila za RTV“, kaže Ana Rebić.

Novinarstvo i toplana

Slobodan Arežina i Siniša Isakov su za Cenzolovku potvrdili ovaj sled događaja. Pošto Radio-televizija Vojvodine u ovom slučaju nije prekršila zakon, Slobodan Arežina ne vidi zašto bi cela priča uopšte bila važna za RTV.

Da Jasmina Dobrilović nije bila jedina u ovakvoj situaciji i da novinari angažovani preko Ninamedije i dalje imaju sličan status, potvrđuje Ana Rebić, dopisnica (ili ne?) RTV iz Kragujevca, koja skoro dve godine radi za RTV, ali je zvanično – nezaposlena

„Mi smo imali ugovor sa Ninamedijom, kao što imamo ugovor sa toplanom ili sa agencijom Beta, bez uvida u njihove odnose sa novinarima, snimateljima, montažerima… Ako mi imamo ugovore sa Fonetom ili Betom, da li će njihovi novinari imati regulisane odnose sa agencijom, to mi možemo u načelu da znamo i da vodimo računa da nemamo mi problem u vezi s tim, u smislu verodostojnosti informacija, ali nemamo ingerencija da se mešamo u to. Kad smo saznali, mi smo intervenisali, pokušali da pomognemo. Ja razumem koleginicu, ona je tamo imala sukob i lošu situaciju“, kaže Arežina.

Siniša Isakov je nešto drugačijeg mišljenja:

„Meni je smetalo što Jasmina radi za ovu kuću, a nema s njom nikakvu vrstu ugovora. Ne treba biti genije pa shvatiti da nije prirodno da radiš za nekog tako ’između’. Iz tog ugovora slede i neke međusobne obaveze i prava“, objašnjava Isakov i kaže da ova kuća potpada pod važeću zabranu zapošljavanja u javnom sektoru.

„,Bar je takvo neko pravno tumačenje. Meni ovo rešenje ne deluje primereno načinu na koji treba da funkcionišu mediji. Valjda je logično da, ako si akreditovan kod Vlade i Skupštine kao novinar nekog medija, onda treba zaista i da radiš za tu kuću. Na kraju se vidi da to rešenje za medije nije održivo. Svaka oblast ima neku specifičnost i kada, kao Vlada, uzmeš lenjir i to sve postrojiš, obično ne valja.“

Računanje besmislica

Za sve je kriva zabrana zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava, uvedena krajem 2013, a poslednjim zakonskim izmenama oročena do kraja 2016. godine. U cilju uštede, zabranjeno je zapošljavanje po ugovoru o radu i ograničeno angažovanje radnika po ostalim, privremenim osnovima. Tako je budžetskim korisnicima zabranjeno da zapošljavaju, ali im nije zabranjeno da sklapaju ugovore o „isporuci usluga“.

Zabrana zapošljavanja je uvedena zbog uštede. Ali jasno je da bi osnivanje sopstvenog dopisništva bar dugoročno manje koštalo vojvođansku televiziju nego ugovor sa privatnom produkcijskom kućom koja, razumljivo, na realne troškove zaračunava i nekakvu dobit. Tako da tu nikakve uštede nema

„Ninamedija je napravila ugovor sa nama o broju priloga sa terena koji će se raditi za nas, pošto mi nemamo kapaciteta za to“, objasnio je Arežina.

U ovom slučaju ta usluga podrazumevala je svakodnevni angažman i 24-časovnu dostupnost dva novinara i potrebnog broja snimatelja i montažera Ninamedije za račun i u ime RTV. U ugovoru ove dve kuće za 2015. godinu piše da RTV ovu uslugu plaća 600.000 dinara mesečno.

Nije sporno da je Radio-televizija Vojvodine imala puno pravo da nađe način da obezbedi izveštavanje iz glavnog grada. Uostalom, i u statutu ove javne ustanove piše da je njihov zadatak da informišu građane cele Srbije, pa je za to neophodno i izveštavanje sa cele teritorije Republike.

Ako sednete i sračunate, znajući cene, šta sve u taj iznos ulazi, jasno je da bi osnivanje sopstvenog dopisništva bar dugoročno manje koštalo vojvođansku televiziju. To je i razumljivo, jer ako poslujete sa privatnim preduzećem, normalno je da se na troškove zaračuna i nekakva dobit. Ali gde je tu ona ušteda? Pogotovo ako sud kaže da je istina da Ninamedija Jasmini Dobrilović dok je za njih radila nije uplaćivala doprinose. Onda je gubitak budžeta još veći.

Pošto se mnoga javna preduzeća i ustanove snalaze na sličan način da bi uopšte mogla da obave posao zbog kojeg postoje (a neki i iz nimalo opravdanih motiva), ispada da je cela zabrana zapošljavanja čista besmislica.

Šta piše na ekranu

Ali to ne oslobađa baš sasvim RTV od odgovornosti. Slobodan Arežina reče da u ugovoru sa Ninamedijom nije predviđena mogućnost da RTV insistira na radnom statusu zaposlenih koji rade za RTV, po nalozima njenih urednika. Možda bi ipak trebalo u ugovorima ove vrste predvideti tako nešto. Jer, posao medijskog izveštavanja ipak ima neke specifičnosti.

Sam smisao postojanja javnih medijskih ustanova jeste u tome što je društvo prepoznalo da mu je potreban izvor informacija u javnom vlasništvu, koji će biti što manje podložan raznim uticajima. Prirodno je, kada se društvo već toliko potrudilo i za ovu svrhu izdvojilo i znatan novac, da gledalac s punim pravom očekuje da je svaka informacija koju dobije preko javne televizije istinita.

Prirodno je, kada se društvo već toliko potrudilo oko osnivanja javnog servisa i za to izdvojilo i znatan novac, da gledalac s punim pravom očekuje da je svaka informacija koju dobije preko javne televizije istinita, a ovde nije bio istinit ni potpis ispod imena novinara koji šalje izveštaj

Ovde nije istinit ni potpis ispod imena novinara koji šalje izveštaj. To bi moglo biti izbegnuto da je, ako ništa drugo, Radio-televizija Vojvodine poštovala odredbu koja stoji u ugovoru koji je potpisala sa Ninamedijom, da je Radio-televizija Vojvodine obavezna da „potpiše svaki emitovani prilog u etru kao NINAMEDIA RTV MREŽA“.

Ali problem je daleko ozbiljniji. Gledalac ima pravo da bude obavešten i, na primer, o protestima radnika na crno, pojedinačnim ili grupnim. Rad na crno je, slažemo se valjda oko toga, na mnogo načina društveno štetan. Kako će novinar objektivno izvestiti o ovoj temi, ako odmah na početku ne kaže da je i sam u sličnoj situaciji? A to bi, priznaćete, bilo pomalo bizarno.

A i nevezano za temu o kojoj izveštava, ako ne znate u kakvom je radnom položaju novinar koji za vas radi i kojim je pritiscima možda izložen, kako možete tako komotno podrazumevati da je njegov rad slobodan i profesionalan i stati iza toga?

Uostalom, neko će reći „šta hoće ova Radio-televizija Vojvodine, kada i sama radi isto“. Pa mu vi posle objasnite da to nije RTV, nego njihova partnerska firma.

I na kraju, RTV i RTS imaju moralnu obavezu, kao jedini zakonom predviđeni mediji u javnom vlasništvu, da misle na budućnost novinarstva u Srbiji i negovanje mladog novinarskog kadra. Zato bi valjalo da dobro razmisle o ovim rečima mlade novinarke Ane Rebić:

„Ja sam diplomirala novinarstvo 2013. i ostala sam u branši, ali se skoro niko od mojih preostalih kolega sa klase više ne bavi ovim poslom. Ja sam malo volontirala i prvi put kada se ukazala potreba za dopisnikom, prihvatila sam posao. Nadala sam se da će se vremenom stvari promeniti, a ne da ću toliko dugo praktično raditi na crno.“

Šta će biti ako buduće generacije zaključe da je novinarstvo posao od kojeg ne mogu da očekuju ni overenu zdravstvenu knjižicu?