Restauracija

I ovom prilikom bismo mogli reći da je Marks bio u pravu. Tragedija se ponavlja kao farsa. Farsičnost Vučićevog režima ne treba, naravno, razumeti kao manjak samovolje i represije. Jedina bitna razlika između Vučićevog i Miloševićevog režima jeste u tome što ovaj današnji režim (još uvek) nije krenuo da ubija nevine ljude

Na događaje u Radio televiziji Vojvodine (RTV) treba, dakle, gledati kao na jednu od završnih faza obnove starog režima i to izaziva nelagodu. Ponašanje predsednika vlade tek je jedan deo, istina važan, čitave te priče. U tom smislu, svaliti svu odgovornost na predsednika vlade, pogrešno je. Stvar bi se čak mogla i okrenuti: njega su kao štit isturili akteri starog režima koji gledaju da iskoriste svaku priliku da povrate pozicije i osvete se svojim „političkim“ protivnicima. Političkim ovde stoji pod navodnicima, jer smene koje su se događale u medijima između 2000. i 2012. nikako ne mogu da se uporede sa aktuelnim smenama. Ali, pošto se uporno insistira na brisanju sećanja na događaje iz devedesetih i rehabilitaciji ondašnjih aktera, sve je teže pokazati tu razliku.

Kao što je slagao o rušenju u Savamali, tako predsednik vlade laže o smenama u RTV. On kaže: „Sve je čisto i sve je u skladu sa zakonom, bez upliva politike, već onako kako se to radi kroz upravni odbor. Ne mislim da neko treba da ima naslednu funkciju i da uvodimo monarhizam u javna preduzeća kod nas da bi svi oni koje je postavljao Bojan Pajtić i Bojan Kostreš morali da budu do kraja života negde.“ Poruka je sledeća: ne zanima me to što je neko izabran na konkursu ili je višegodišnji mandat dobio od nezavisne institucije. Ako ja lično ne mogu da smenim te ljude, to je potvrda tobožnjeg „monarhizma u javnim preduzećima“. Pustimo na trenutak način na koji su neke osobe smenjene ili dale otkaz, te kako je Upravni odbor RTV-a preskočio Programski savet u zaključivanju o kvalitetu programa, te umesto kvaliteta uveo merilo gledanosti (što je potvrda neukosti članova Upravnog odbora). Pustimo i način na koji je Upravni odbor izabran neposredno pre izbora, kao i ulogu nelegitimnog Regulatornog tela za elektronske medije (REM) u tom poslu (REM odluke donosi u krnjem sastavu, dok predsednik tog tela nije legitimno izabran).

Pažnju ćemo skrenuti na tobožnji lapsus u komentaru predsednika vlade: on RTV vidi kao „javno preduzeće“ i očito se tako ponaša prema toj ustanovi. Da nije reč o omašci, nego o iskrenom uverenju da javni servisi nisu ništa drugo do javna preduzeća vidi se i iz pretnje koju je predsednik vlade izrekao u istom dahu: „više od smena i novih nameštenja u RTV-u interesuje [me] racionalizacija zaposlenih u toj kući, kao i u RTS-u, kako se narodne pare ne bi rasipale“. Na ovu tobožnju brigu, a zapravo jasnu pretnju, trenutno se nadovezao predsednik SRS-a, novi koalicioni partner SNS-a, sa predlogom da se odmah obave i smene u RTS-u po modelu iz RTV-a. Međutim, RTV nije javno preduzeće. Rukovodstva javnih preduzeća su pod direktnom kontrolom izvršne vlasti. Pošto su deo sistema izvršne vlasti, njihove rukovodioce postavlja i razrešava vlada. Javni servisi moraju biti samostalni i nezavisni od vlasti. Rukovodioce javnih servisa postavlja REM, dakle telo takođe samostalno i nezavisno od vlasti (tako bi barem trebalo da bude). Medijski javni servisi su dakle pod kontrolom građana i nezavisnih institucija. Zato izvršna vlast ne može da utiče na ono što se događa u javnim servisima, niti da ih brka sa javnim preduzećima, a pogotovo ne sme da ih ucenjuje „narodnim parama“.

Već na nivou samog iskaza predsednik vlade demonstrirao je upliv politike, a Upravni odbor raskrinkao kao produženu ruku izvršne vlasti. Nije to neobično za njega: sve njegove izjave su ili dvosmislene ili lažne. Ako su dvosmislene, on u istoj rečenici izgovara dva kontradiktorna stava – recimo,  sipa uvrede po susednim državama, dok ih poziva na mir. Primer za laž je izjava o rušenju u Savamali, kada je tvrdio da su srušene bespravno podignute kuće, da bi naknadno ipak objasnio da su te kuće podigli kriminalci, što je nešto sasvim drugo od tvrdnje o ilegalnim objektima. Ali, nije sve do njega u ovoj priči o RTV-u. Iza njega koračaju ljudi starog režima. Jedan od njih je, recimo, i novi predsednik Upravnog odbora RTV-a, inače ministar iz devedesetih. Treba mu verovati kada kaže da na njega nije vršen politički pritisak – kao i u devedesetim, on svojom voljom i iz uverenja učestvuje u zlodelu.

Zanimljive su i izjave novopostavljenih urednica. Neke od njih za predsednikom vlade ponavljajuda su bile smenjene na isti način na koji su sada smenjeni programski direktor i urednici RTV-a. Dakle, ništa strašno, ni novo nije se dogodilo („nije se desilo ništa što još nije viđeno“). Reč je o običnom političkom obračunu kakav su u praksu uvele upravo stranke na vlasti u vremenu posle 2000. Predsednik vlade čak ističe i razliku između sebe i postpetoktobarskog režima: „niko ne lupa nikakve table, niko ne dovodi ljude iz Beograda“ (podsetimo se: ni njemu samom nisu strana iskustva sa nasilnim skidanjem tabli). Tu, međutim, treba stati i jasno reći: stari režim bio je zločinački. Odstranjivanje iz javnosti aktera, sledbenika i pristalica starog režima jeste bilo legitimno. Ako već nisu bili sudski gonjeni, trebalo je da im se zabrani svaki javni rad. To bi trebalo da je bio slučaj i sa novim predsednikom Upravnog odbora RTV-a, koji se sa rezervnog položaja profesora na univerzitetu vratio na prvu liniju „političkog“ fronta. Vlasti posle 2000. nisu to učinile. Naprotiv, i one su radile na zataškavanju i brisanju istine o devedesetima. Sada gledamo posledice, oličene u kompletnoj obnovi starog režima.