Srbija nezadrživo srlja u medijske reforme

Ne može se reći da ministar Ivan Tasovac u nečemu greši saopštavajući podatke o izlasku države iz vlasništva u medijima kroz privatizaciju, ili da državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković ne govori istinu kada kaže da je većina lokalnih samouprava podelila sredstva sistemom projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja, sa komisijama koje su činili uglavnom predstavnici novinarskih udruženja i medijskih asocijacija

Konačno je rešen spor oko raspodele besplatnih akcija u medijima koji su ostali bez kupaca. Profunkcionisao je i Registar medija iz kojeg bi, osim transparentnog vlasništa, javnost mogla da sazna ko je, koliko i od koga dobio para okarakterisanih pod pojmom „državna pomoć“.  Ako zanemarimo „slučaj Politika“,  nejasan vlasnički status  „Večernjih novosti“  i ujdurmu oko Tanjuga, formalno gledano, reforma se odvija predviđenim tokom, a najvažniji zahtevi medijske zajednice, ugrađeni u Medijsku strategiju su uvaženi. Ako je suditi po ovim parametrima, u Srbiji bi danas trebalo da cvetaju medijske slobode, a novinari da uživaju u plodovima reforme.

Realnost je, međutim, sasvim drugačija i što se dalje odmiče u sprovođenju toliko hvaljenog, čak i od Evropske komisije, seta medijskih zakona, donetih avgusta 2014. godine, sloboda izražavanja se sužava, kontrola nad medijima jača, prostor za ozbiljan društveni dijalog gotovo da ne postoji, novinari, u skorije vreme, nisu bili pod ovolikim pritskom cenzure i autocenzure.

Srbija, moglo bi se zaključiti, nezadrživo srlja u medijske reforme. I, šta sad?  Situacija na nacionalnom nivou je već poznata i elaborirana, a sa privatizacijom lokalni i regionalni mediji su praktično podeljeni između Radoice Milosavljevića i porodica Krdžić, Radomirović i Gašić, svih odreda bliskih SNS-u. Na taj način je praktično definisana medijska slika Srbije i tu ne treba trošiti ni reči ni vremena na jalove rasprave da li nam je bila potrebna reforma i privatizacija.

Zakoni su usvojeni, primena je još jednom pokazala da nema tog pravnog akta koji mi u praksi ne možemo da upropastimo, te da i ova vlast na medije ne gleda kao na sastavni deo demokratskog procesa, već želi novinare – sopstvene megafone. Medijska zajednica je, sa svoje strane, potvrdila da i dalje nastupa u dve kolone: za i protiv vlasti, da nema želje, volje i snage da definiše sopstvenu poziciju koja bi se oslanjala na interese građana i zasniva na profesionalnim standardima.  Mnogi će reći da je lako posle bitke biti đeneral, ali i tokom rasprave oko Medijske strategije i u javnoj raspravi prilikom donošenja seta medijskih zakona bilo je glasova razuma koji su ukazivali na neka suštinska pitanja koja će odrediti sudbinu medijskih reformi. Transparentnost finansiranja medija, na žalost, ostala je u senci rasprave o oblicima vlasništva i na taj način umnogome je olakšano stvaranje medijskog sistema u kome smo umesto državnih dobili partijske medije.

Uzalud je i iz Evropske komisije upozoravano da ne postoji jasan standard u pogledu vlasništva. Letimičan pogled na medijsku stvarnost većine članica EU pokazuje da nije tačna teza kojom se često sada manipuliše da je privatizacija nametnuta kao jedini model reforme medijskog prostora. To je lako utvrditi jer, recimo, u Slovačkoj postoje dve novinske agencije, privatna i državna, funkcioniše 10 regionalnih javnih servisa, program emituju dve komercijalne TV stanice i javni servis. Ono što je u tim razgovorima sa ekspertima EU uvek potencirano jeste finansiranje koje mora biti u skladu sa jasnim pravilima državne pomoći. Ukratko rečeno, nijedan privredni, pa i medijski subjekt ne može na osnovu državne pomoći da bude doveden u privilegovan položaj. I oko tog stava nije moglo biti diskusije. Mi smo uradili upravo suprotno. Svu pažnju smo skoncentrisali na promenu vlasničkog odnosa, a ispod radara su nam prošla rešenja koja nisu do kraja definisala protok novca od države ka medijima.

Uz prilično pojednostavljenje, uslovljeno pre svega prostorom, čini se da nije osnovni problem to što je izvesni Radoica pokupovao silesiju televizija po Srbiji koje mahom predstavljaju, manje ili više, prerastaju u regionalne javne servise SNS. Programsko opredeljenje i uređivačka politika, sve dok je u skladu sa zakonom, onog trenutka kad Radoica, Krdžići ili Vitko Radomirović postanu vlasnici medija, jeste njihova autonomna odluka. Ono što jeste problem je da se stranačka propaganda ne plaća državnim novcem, a to se upravo dešava. Sumnjivim konkursima, pre svega u Beogradu i Nišu, direktnim subvencijama u Kragujevcu, i da ne nabrajam više, kupcima medija su praktično vraćena sredstva koja su uložili.

Zaboravlja se, međutim, da su televizije skupa igračka i da su potrebna svakodnevna nova ulaganja kako bi se proizvodio program. Na siromašnom medijskom tržištu Srbije teško da postoje resursi koji mogu održavati ove sisteme u životu bez pomoći države, odnosno partija. Dakle, biće neophodno Radoici & Co. još svežeg novca kojeg, ponavljam, nema na legalnom tržištu. Zbog toga je sudbinsko pitanje medijskih reformi u Srbiji zapravo čvrsta kontrola finansijskih tokova od države, u najširem smislu te reči, ka medijima. Naravno da su pitanja kontrole medija, pritisaka, cenzure i autocenzure važna za funkcionisanje sistema javnog informisanja i da o tome treba što više govoriti.

Ali, ako zaista skeniramo medijsku scenu Srbije, videćemo više nego jasnu činjenicu da su je sve to, u manjoj ili većoj meri, povezano sa sistemom finansiranja medija. Primera radi, cenzura se i praktikuje jer u suprotnom ostajete bez državne pomoći, oglasa javnih preduzeća, Telekoma ili Srbijagasa. Bukvalno, sloboda medija u Srbiji biće obrnuto proprcionalna kontroli finansijskih tokova. I zato, u narednom periodu, medijska zajednica mora svu snagu i pažnju da usmeri ka ovim pitanjima.

Sve dok državni novac curi nekontrolisano ka medijskom sektoru mi ćemo imati strogo kontrolisanu medijsku scenu.

Izvor: nadzor.org

 Foto: Medja centar Beograd