Cena slabosti

Šta se slomilo o Vučićevu grbaču?

Bivši i budući premijer Srbije Aleksandar Vučić iskoristio je prošli ponedeljak, Nacionalni dan Švedske, da sa nacijom (srpskom, ne švedskom) podeli svoje misli o slobodi medija uopšte i svojim iskustvima posebno. „Od švedskih prijatelja možemo mnogo toga o tome da naučimo » rekao je Vučić novinarima na prijemu koji je u Klubu poslanika organizovao ambasador Krister Asp i dodao da je „važno da imamo različitost i slobodu govora“, te da su « sloboda izražavanja, misli, savesti i veroispovesti najvažnije slobode u savremenom čovečanstvu ».

Odmah zatim usledilo je neizbežno „ali“, u stvari nekoliko njih. Prema Vučiću, Srbija je donela najbolje medijske zakone, ali oni koji se time bave ne bi umeli da izrecituju ni jedan član tih zakona. Sloboda je važna, ali kod nas je stalno zloupotrebljavaju. Uz slobodu ide i odgovornost, ali toga u Srbiji nema, opozicija samo kuka kako nije dovoljno zastupljena u medijima. On lično i vlada (koja još nije formirana) su spremni da se menjaju, ali bi on voleo da vidi „makar trunku objektivnosti kod onih koji misle da su za sve bogom dani“. Sem toga, apsolutna sloboda ne samo što ne postoji, nego je i relativna, pa tako neko misli da televizija N1 vrhunski radi svoj posao, ali Vučić misli sve suprotno od toga i đavo će ga znati ko je u pravu.

A onda je nastupio trenutak pokajanja. „Ja sam bio ministar koji je veoma loše obavljao taj posao 98. i 99. jer nisam imao hrabrosti da se suprotstavim određenim zakonskim normama koje su drugi predlagali, a koje su se lomile preko moje grbače. Bio sam slab i platio sam cenu“, rekao je Vučić.

Sa prvim delom ove tvrdnje svi će se lako složiti: Vučić je bio veoma loš ministar u vreme kad je, u najbrutalnijoj fazi vladavine Slobodana Miloševića, dužio resor informisanja u saveznoj vladi. Takođe nema spora da nije imao hrabrosti i snage da se suprotstavi onima koje je služio, mada je u to doba bilo teško uočiti da uopšte ima želju da im se usprotivi. Ako je pod „određenim zakonskim rešenjima koji su drugi doneli“ Vučić mislio na zloglasni Zakon o informisanju, na osnovu koga su mediji zatvarani, a novinarima i urednicima koji nisu mogli da plate drakonske novčane kazne plenjen nameštaj (uključujući, u bar jednom slučaju, i krevetac za bebu), zašto je taj zakon 98. i 99. iz sveg glasa hvalio i još tražio da se pooštri uvođenjem zatvorskih kazni? Ili ga sećanje ljuto vara, ili je tokom one dve godine ministrovanja svoj unutrašnji otpor toliko vešto sakrio da mu je tek osamnaest godina kasnije, na Nacionalni dan Švedske, isplivao iz podsvesti.

No dobro, sećanje je varljiva stvar, relativnija čak i od slobode govora, pogotovo posle toliko godina. Mnogo je zanimljiviji onaj deo Vučićeve izjave da su mu se tadašnja kukavičluk i slabost „prebile preko grbače“ i da je „platio cenu“. Da ga nije neko tukao? Kada je to platio cenu, koliku i u kojoj valuti? Da mu nisu bile prevelike režije u stanu od 117,8 kvadrata u Bulevaru Lenjina koji mu je poklonjen tri meseca uoči NATO bombardovanja za koje je on, kao deo Miloševićevog aparata, itekako zaslužan?

Biće da se ta cena sastojala u tome što je onako mlad, vredan, lep i pametan, dugih trinaest godina tavorio i čekao da se koliko-toliko zaboravi šta je radio 98. i 99. pa da mu opet zapadne nekakva ministarska funkcija, pa onda još dve godine do odavno zasluženog premijerskog mesta. Zbog tako okrutne kazne bi i kamen proplakao.

Bez svake šale, istina je da je Vučićevo ministrovanje imalo svoju cenu, ali nije je platio on, nego drugi. Platio je između ostalih, Slavko Ćuruvija, najtežom kaznom. Vučić je tokom ratnog stanja, u vreme Ćuruvijinog ubistva, bio glavni Miloševićev cenzor i na jedvite jade je dozvolio da se o tom zločinu objavi kratka vest, na šta danas verovatno gleda kao na akt velikog milosrđa i lične hrabrosti.

Neko će reći da treba uzeti u obzir da se čovek eto javno pokajao, i uostalom bolje ikad nego nikad. Pokajanje, međutim, ima smisla samo ako potiče iz srca, a ne iz sebičnih pobuda, na primer radi sticanja političkih poena. A kad je reč o vremenskom faktoru, evo šta je na tu temu rekao portugalski nobelovac Žose Saramago: „Nikad nije suprotno od ikad. Suprotno od ikad je prekasno“.

 Foto: Youtube