Apelacioni sud u Beogradu nemoćan je da natera sudiju Višeg suda Jelenu Bogdanović Ružić da sudi po Zakonu o zaštiti uzbunjivača, jer uprkos instrukcijama koje joj je dao, sudija Bogdanović Ružić odbija da sudi u procesima koje pokreću uzbunjivači i odbacuje njihove tužbe
Odbijanje sudije Bogdanović Ružić da sudi u procesima koje pokreću uzbunjivači ima posebnu težinu s obzirom na to da se radi o prvim procesima koji se pokreću po ovom „mladom“ zakonu čime se uzbunjivači obeshrabruju a taj zakon, praktično, stavlja van upotrebe. Zakon o zaštiti uzbunjivača počeo je da se primenjuje 5. juna prošle godine i njegovi efekti će se ceniti tek kroz odluke viših sudova kao što je ova sudije Bogdanović Ružić kojom se uzbunjivači u potpunosti onemogućuju da ostvare zaštitu.
Da se ne radi o incidentu, već o nameri sudije da spreči uzbunjivače da ostvare zaštitu govori i činjenica da je sudija Bogdanović Ružić istrajna u nameri da odbija i odbacuje tužbe uzbunjivača sa istim izgovorima već drugi put u kratkom vremenskom periodu i uprkos upozorenjima Apelacionog suda da pogrešno čita i primenjuje Zakon o zaštiti uzbunjivača.
U prvoj tužbi za uzbunjivanje, koju je podneo uzbunjivač iz jedne velike državne institucije koji je dobio otkaz pošto je ukazivao na nezakonite radnje direktora te institucije, sudija Bogdanović Ružić se prvo proglasila nenadležnom i predmet ustupila Drugom osnovnom sudu u Beogradu pred kojim uzbunjivač uporedo vodi i radni spor, kako to zakon nalaže. Po žalbi uzbunjivača, Apelacioni sud je odlučio, kao što to eksplicitno i stoji u članu 23 Zakona o zaštiti uzbunjivača, da je Viši sud nadležan da sudi po tužbi uzbunjivača. Sudija Bogdanović Ružić potom nalazi drugi razlog da ne sudi u postupku zbog uzbunjivanja. Ovaj put ona odbacuje tužbu uzbunjivača sa istim obrazloženjem i uprkos nalogu Apelacionog suda opet tvrdi da Viši sud nije nadležan za ocenu zakonitosti otkaza iako to uzbunjivač nije ni tražio jer se zakonitost otkaza procenjuje u drugoj tužbi, odnosno u radnom sporu .
Apelacioni sud ponovo obara odluku sudije Bogdanović Ružić i po drugi put joj nalaže da primeni Zakon o zaštiti uzbunjivača i utvrdi, kao što to zakon eksplicitno i nalaže, samo činjenicu da li je otkaz posledica uzbunjivanja ili ne.
Apelacioni sud je tom prilikom u svom rešenju sudiji skrenuo pažnju da bi sudija koji je prošao obuku, što sudija Bogdanović Ružić jeste, trebalo da zna kako da primeni zakon.
Međutim, uprkos svemu sudija Bogdanović Ružić još jednom zanemaruje nalog Apelacionog suda i bez izvođenja dokaza odbija tužbu uzbunjivača, ovaj put kao neosnovanu. Opet sa istim obrazloženjem da ne može da ceni zakonitost otkaza u ovom postupku iako to od nje niko nije ni tražio.
Uprkos iskazanom neznanju i evidentnom nedostatku volje da sudi u predmetima uzbunjivača sudiji Bogdanović Ružić ubrzo biva dodeljen još jedan predmet po Zakonu o zaštiti uzbunjivača. Ovoga puta to je bila tužba uzbunjivača iz jedne moćne strane korporacije koji je dobio otkaz pošto je ukazao na propuste u radu, čime je sprečen gubitak ljudskih života, opasnost po životnu sredinu i velika materijalna šteta.
Po istom obrascu, a uprkos prethodnim uputstvima Apelacionog suda, sudija Bogdanović Ružić je i ovu tužbu odbacila kao nedozvoljenu iz razloga što u tom postupku ne može da sudi o zakonitosti otkaza, iako to ni ovom tužbom, kao ni u prethodnom slučaju, nije traženo.
Tako je sudija Bogdanović Ružić još jednom onemogućila sprovođenje Zakona o zaštiti uzbunjivača na samom početku njegove primene. Ovakvim odlukama i pogrešnim tumačenjem Zakona, na šta je u više navrata upozorena od strane Apelacionog suda, sudija Bogdanović Ružić ne samo da obeshrabruje uzbunjivače nego i obesmišljava zakon čiji je jedan od suštinskih kvaliteta trebalo da bude efikasna i pravovremena zaštita uzbunjivača. Međutim, ovakvim postupanjem sudije i iznalaženjem razloga da ne sudi po ovom zakonu, uzbunjivač dolazi u situaciju da za nekoliko meseci dva puta ulaže žalbu a da se sud priloženim dokazima uopšte nije ni bavio niti ih je pogledao. A odugovlačenje i iznurivanje, kakvom su uzbunjivači izloženi u ovakvim sudskim postupcima je upravo ona odmazda od koje je sud i Zakon trebalo da ih zaštite.
U ovoj državi pored političara u sudstvu sede najveće štetočine,jer se najmanje bave pravom i pravdom, a najviše rupama u zakonu.Zato nas mnoga hapšenja i pritvori posle debelo koštaju.
Iz teksta bi se reklo da je štetna radnja u oba slučaja bila otkaz ugovora o radu od strane poslodavca. Sudska zaštita zbog preduzete štetne radnje između ostalog ovlašćuje uzbunjivača da zahteva uklanjanje posledica štetne radnje. Ovde bi se to sastojalo u poništenju rešenja o otkazu ugovora o radu. O tom pitanju odlučuje Osnovni sud u radnom sporu. Po tužbi za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem nadležan je Viši sud, a po tužbi za ocenu zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu uz navod da je otkaz štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem nadležan je Osnovni sud. Nenadležni sud tužbu odbacuje i ne razmatra. Preporučujem autorima članka da pročitaju član 23. i član 27. Zakona o zaštiti uzbunjivača. Pozdrav.