Ljiljana Smajlović za sajt UNS-a: „Politika“ ne sme da završi kao tobožnji nezavisni mediji

Predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović pre tri dana iznenada je podnela ostavku na položaj glavne urednice „Politike“. Njen potez izazvao je različite reakcije kolega, građana na društvenim mrežama i očekivano veliki broj spekulacija. Na pitanje kako komentariše te reakcije, Ljiljana Smajlović je za sajt UNS-a izjavila da je duboko dirnuta podrškom novinara i čitalaca „Politike“, dok radoznalost iznenađene javnosti smatra prirodnom

– Po licemerju se ipak od svih izdvojio Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine koji me posredstvom agencije Beta juče pozvao da prekinem “zaveru ćutanja” i ispričam tajne koje su u „Politici“ dobro sakrivene od očiju javnosti. Sejdinović je politički aktivista vešt u lovu na ljude i suprotno mišljenje, pa sa njim nema svrhe razgovarati, ali korisno je ovo podsećanje na to koliko njegova družina mrzi „Politiku“. Jer „Politika“ je važna ustanova srpskog društva i mora da predstavlja neku vrstu oglednog dobra u srpskom novinarstvu. Ja sam se javno pobunila protiv nesavremenih i netransparentnih metoda upravljanja „Politikom“. Ne sme se dozvoliti takvo upravljanje „Politikom“ upravo zato jer je reč o dragulju srpskog novinarstva. Ali moja pobuna je zapravo zahtev da se i u upravljanju „Politikom“ primenjuju najviši standardi, jer smo mi primenjivali najviše standarde prilikom uređivanja „Politike“.

Šta hoćete time da kažete? Glavni urednik ne određuje kako se upravlja kompanijom.

– To je potpuno tačno. Ali mora da postoji neka harmonija. Ne može redakcija da uspostavlja standarde u novinarstvu, a poslovodstvo da ih krši u upravljanju. To traže i novinari „Politike“, za to se bore. A nije najviši standard da se glavna urednica sprečava u samostalnom upravljanju redakcijom, da joj se brani da bira svoj tim, da joj se postavljaju prepreke kad hoće da pošalje novinara na službeni put…

O kojim preprekama se radi? Dajte konkretan primer?

– Redakcija uspe da dobije ekskluzivni intervju od bivšeg urugvajskog predsednika Muhike, koji dolazi na Mećavnik. Treba delovati brzo, samo mi dobijamo intervju. E onda počinju prepreke: nije dovoljna odluka glavne urednice, već potpisi direktorki koje ne žele da finansiraju benzin da novinar ode na radni zadatak svojim kolima, pa idu pregovori, dogovori, gubi se vreme, gube se živci, a na šteti je rad u redakciji. E sad, znam da je u mnogim redakcijama odnos menadžmenta prema redakciji još gori, ali „Politika“ je postala institucija jer je njena redakcija postala institucija, i nama je do toga stalo.

Zašto je sistem tako postavljen?

– Zato što je direkcija promenila mnoštvo protokola u redakciji kako bi birokratskim potezima preuzela stvarnu kontrolu nad redakcijom. Uradila je to još pod vlašću Borisa Tadića. Na žalost, za redakciju „Politike“ u tom se smislu premalo promenilo na bolje posle odlaska Borisa Tadića.

Kako je u drugim redakcijama?

– Daleko je gore nego u „Politici“. Ringijer Aksel Springer u NIN-u ne postavlja samo glavnog urednika nego i druge urednike i novinare, dovodi i odvodi koga hoće. U „Politici“ se nikad nije desilo ono što se desilo u NIN-u, da se bivšem glavnom uredniku ponudi da postane pomoćnik novinara kako bi ga se ponizilo i oteralo. Govorim o Slobodanu Reljiću, koji je posle takve “ponude” otišao iz NIN-a u kom je prethodno za urednika biran većinom glasova redakcije. Ništa slično nije se nikad desilo u „Politici“. Ne sme „Politika“ da završi kao ti tobožnji nezavisni mediji, u kom urednike smenjuju a da niko ni reč ne kaže.

Šta je svetski standard?

– Odredi se budžet redakcije i redakcija i glavni urednik samostalno upravljaju tim budžetom. Glavni urednik je taj koji bira svoj tim. Poslovodstvo mu ili da ili uskrati podršku, ne drži ga na kratkoj uzici.

Sve je u standardima?

– Najviši standardi nas obavezuju da progovorimo o onome što ne valja, o odnosu prema redakciji i tom imenu „Politike“, kao što smo pisali i istraživali i razbijali zavere ćutanja o finansiranju nevladnih organizacija ili medija, što nam takozvana druga Srbija ili neke ambasade nikada neće oprostiti. Zato je pravo pitanje kojim su to tekstovima ljudi poput Nedima Sejdinovića postali tako moćni i kako su novinari sa stotinama vrednih tekstova ostali bez uticaja.

Autor: K. K.