Nevidljivi prsti i bezimeni mrak

Znate šta, izgleda da sam ja ipak vidovit

Doskora sam moju (povremenu) sposobnost da predvidim neke događaje pripisivao dobrom pamćenju koje povezuje periodično ponavljanje nekih obrazaca i solidnom poznavanju psihologije ali – viđi vraga – JexS Boris je mnogo solidniji poznavalac psihologije nego moja malenkost, pa ipak nije predvideo svoj strmopizd sa vlasti, dočim ja jesam.

Može biti da je moja relativna vidovitost posledica ranije čestih, sada nažalost sve ređih, poseta samozatajnoj srpskoj proročici – umal ne rekoh majci – baba Kurani, tokom kojih je nešto od njene prozorljivosti prešlo i na mene, ali to je već tema za Treće oko, a ne za našu kolumnu.

Šta sam, dakle, poslednje predvideo, a nisam podelio sa vama? Javilo mi se, recimo, onomad, kad je Smajlovićka „dramatično“ rezignirala, da beogradska čaršija neće ostaviti svoj organ na cedilu i – gle – danas, u petak, moje proročanstvo se ostvari – dve ugledne čaršilije – Matija Bećković i Leon Kojen – odlučno stadoše na branik Politike i Smajlovićke.

I – šta kažem, šta kažu Matija i Leon? Šta tu ima da se priča, svaka im je ka vladičina. Matija nas, na primer – u njegovom čuvenom epskom stilu – poziva u boj protiv „nevidljivih prstiju i bezimenog mraka“, čime, pretpostavljam, aludira na mračnu vlasničku strukturu i umešanost misterioznih prstiju u Politikina zamešateljstva.

Ne kažem ja da u Politici – i oko Politike – nema mraka i lepljivih prstiju, ali mi je takođe javlja da je Smajlovićka, koja je tolike godine provela u glodurisanju „najstarijim dnevnim listom na Balkanu“, dobro znala kako u Politici – i sa Politikom – stvari stoje, pa ipak nije odolela da se prihvati ponuđenog (ili možda pre iznuđenog) posla.

Naravno, uopšte ne sumnjam da se gospa nezahvalne dužnosti prihvatila zbog dobrobiti Srba, Srbije i srpskih zemalja, a ne zbog društvene pozicije i neke bedne crkavice, ali sumnjam da – stupajući na dužnost – nije znala kako stvari stoje, ali je ipak mudro ćutala sve dok joj mečka nije zaigrala pred kancelarijskim vratima.

A Leon Kojen, šta on kaže. Mada nije epski tip, i njemu je svaka ka vladičina. Kaže Leon, između ostalog, da je Politika nacionalna institucija, što je stvar koja me je bacila u tešku nedoumicu jer sam do juče mislio da je Politika novinsko izdavačko preuzeće u (doduše misterioznom) mešovitom vlasništvu koje je – kao i sva druga preuzeća – u obavezi da državi plaća porez, a ne da državu vaćari za pare, što je isključiva privilegija ustanova osnovanih od strane države. Kojen ima i rešenje. Politiku promptno transformisati ( ne kaže kako – milom ili silom) u javno preduzeće jer je , pazite sad, njena podobnost da postane javni servis – „istorijski potvrđena“. Dosta je svakom danu gluposti njegove. Vidimo se u ponedeljak.