Udvorištvo traje 25 sati dnevno

Izložba Srpske napredne stranke „Necenzurisane laži“ nedoljivo podseća na tekst „Ćuruvija dočekao bombe“. Matrica je ista, označiti „neprijatelja“ i onda „vršiti ćiščenje terena“

Ista je koalicija na vlasti bila i te 1999. i sada. Tada je vladajuća stranka naručila tekst u „Politici ekspres“, a sada je vladajuća stranka sama izvođač radova.

I Galerija „Progres“ dopunjava tu simboliku. Nekadašnji „Progres“ je nastao na državnom monopolu, prvi čovek te firme bio je neko vreme i premijer i služio je Miloševiću bez pogovora. Njega više nema ali duh Progresa je tu.

Izložba u „Progresu“ zapravo je popis medija i novinara koji imaju kakav-takav kritički odnos prema aktuelnom režimu, vladajućoj partiji i njenom lideru. To je žuti karton sa jasnom porukom – kritika je nepoželjna. Šta je sledeće što se može očekivati, a čega smo se već devedestih nagledali? Mogli bi samosvesni i patriotski nastrojeni grafički radnici da odbiju štampanje neke novine, može se desiti i nestašica papira, a isključenja struje neki su već iskusili.

Ne bi bilo nikakvo iznenađenje da preko noći osnovane organizacije i udruženja pokrenu inicijative za zabranu nekih medija, moguća su i okupljanja simpatizera vlasti ispred nepoćudnih redakcija- ma svašta. Njihov arsenal je nesicrpan.

Napravljen je kolektivni spisak nepoželjnih, samo je pitanje ko će prvi biti na udaru. Hoće li to biti pojedinac, emisija, čitav medij. Nadajmo se da niko sa spiska neće doživeti sudbinu Slavka Ćuruvije, ali velika je verovatnoća da modifikovani „Utisak nedelje“ već lebdi nad mnogim sudbinama.

Dokazivanje da u Srbiji nema cenzure je uzaludan posao. Od Brozovog vremena kada sam počeo da se bavim ovim zanatom pa do danas cenzura je u Srbiji počasni građanin. Menjao se samo intenzitet, forma i cenzorski centar. Svaka vlast je, na ovaj ili onaj način, zabranjivala da se nešto objavi, a urednici su se trudili da to nekako, ipak, izađe u javnost. Danas se mnogi novinari i urednici utrkuju u sakrivanju istine. Nikada nije bilo ovolikog udvorištva vlastima i vođi, nikada nije bilo ovoliko autocenzure. Takmičenje u podilaženju vlastima traje 25 sati dnevno. Ne postoji čak ni reč kojom se može opisati to podrepaštvo.

A šteta je nemerljiva, jer bez kritike nema odgovorne vlasti, bez odgovorne vlasti nema uređenog društva. A u neuređenom društvu možeš da rušiš, možeš da dižeš helikopter po ličnoj volji, da kriješ ugovore, da ućutkaš tužioce. Možeš… ali kakav će biti krajnji rezultat?

Bolje bi bilo organizatorima da su napravili izložbu sramote i dodvoravanja vlastima. Ali onda bi morali da zakupe Beogradski sajam i sve video bimove po Srbiji. I to nije skupo, ako bi se Srbija upristojila.