Kako je Srećko postao svedok Laki

Planetarne razmere kopi-pejst novinarstva dovele do toga da se jedan novinski tekst iz 2006, vratio na naslovne strane posle 10 godina

Milorad Vujičić je osoba koja je 2001. godine prijavila srpskoj policiji delovanje takozvane mafijaške grupe „Amerika”. On je otkrio ko su članovi ove kriminalne hobotnice, način njihovog rada, poslove, likvidacije koje su počinili, kao i saradnike iz policijskih struktura. Da bi se sakrio njegov identitet, policija ga je u dokumentima zavela pod šifrom „Srećko”.

U Srbiji tada nije postojala zaštita svedoka, organizovani kriminal zvanično nije postojao, iako je na ulicama cvetao. Čak su i nadležni demantovali takvu pojavu. Nijedan zakon sve do 2003. godine nije definisao organizovani kriminal.

U policiji su tada definisali Vujičićev iskaz rečima da „puno priča, a daje malo dokaza”. Bez ikakve zaštite, na vetrometini, Srećko je pobegao u Mađarsku. Tamo je iznajmio stan sa jednim Srbinom, nadajući se da će uspeti da preživi odmazdu klana o kojem je informisao policiju. Pričalo se da je grupi „Amerika” ostao dužan i za novac iz jedne pljačke.

U avgustu 2002. Srećko je nestao. Njegovo telo, bez glave, ruku i nogu, pronađeno je u jednom budimpeštanskom parku, 1. marta 2003. godine. Petnaest dana kasnije, na drugom mestu, na brdu Gelert iznad Dunava, prolaznici su našli odsečenu glavu, a posle DNK analize utvrđeno je da je reč o delovima tela iste osobe.

O Srećku su pisale sve dnevne i nedeljne novine u Srbiji i regionu u to vreme. I pored toga, Srećko je ovih dana postao planetarna vest. Samo što je preimenovan u Lakija i to, po svemu sudeći, zahvaljujući prevođenju preko Gugla.

U udarnim vestima pre nekoliko dana objavljena je informacija da se „pojavio zaštićeni svedok Laki koji će otkriti istinu o ubistvu Pavla Bulatovića, ministra odbrane SR Jugoslavije, likvidiranog u februaru 2000. godine”. Izvor vesti je peruanski list „Karetas”, a mediji u Srbiji i regionu su preneli navode ovog napisa da je „kriminalni klan ’Amerika’ počeo svoje aktivnosti u Beogradu tako što je u osnovnoj strukturi bilo 17 kriminalaca sa prostora bivše Jugoslavije, a glavni poslovi su bili naručena ubistva, iznude i krijumčarenje droge”.

Priča o tome kako je Srećko postao Laki u stvari svedoči o globalnim razmerama kopi-pejst novinarstva i o tome kako se jedan tekst star skoro 10 godina vratio na novinske stupce u potpuno istom obliku.

„Politika” je zapravo 15. novembra 2006. godine objavila priču o tome kako je grupa „Amerika” preuzela primat u beogradskom podzemlju. Tekst je nastao posle hapšenja jednog od članova grupe Krste Stanišića. Pobrojana su saznanja „Politike” iz raznih policijskih i bezbednosnih izvora, kao i podsećanja iz novinske dokumentacije. Objavljene su sumnje iza kojih likvidacija stoji grupa, ko su članovi, način na koji je grupa nastala…

Početkom avgusta ove godine, posle hapšenja u Peruu Zorana Jakšića, jednog od vođa ove grupe, list „Kurir” je preneo kompletan tekst „Politike” iz 2006. Naveli su i izvor podataka, ali čitalac nikako nije mogao da shvati da je tekst 10 godina star.

U izmenjenom obliku, članak se pojavio nedelju dana kasnije u štampanom izdanju „Srpskog telegrafa”. Posle toga, peruanski list „Karetas”, preuzima podatke i Srećka prevodi u Lakija.

Pisanje Peruanaca preuzima list „Dan” iz Podgorice i objavljuje ga na naslovnoj strani od prošlog petka pod naslovom „Pojavio se zaštićeni svedok Pavlovog ubistva”. Srećko je u „Danu” ostao Laki. U dobroj meri navode se iste formulacije iz teksta starog 10 godina, ali nigde ne piše da su podaci stari skoro deceniju. Na kraju kruga, pisanje podgoričkog „Dana” prenela je većina medija u Srbiji.

Srećko (Laki) je nažalost mrtav već 14 godina. Koliko će izdržati kopi-pejst novinarstvo?