Kakvi su nekad bili, a kakvi su danas televizijski sportski komentatori i kako je internet pobedio realnost na terenu
Olimpijada je završena, počela su fudbalska prvenstva u Evropi, a kako je pored slike, neizostavni deo TV prenosa i ton, ne jenjavaju kritike ili pohvale na račun sportskih komentatora, što sanjaju da postanu mnogi dečaci. Epoha interneta gotovo da je potpuno promenila dramaturgiju televizijskih sportskih prenosa u kojoj je reporter oduvek imao ulogu naratora, ponekad monotonog i sudržanog, a ponekad uključenog na najveći broj obrtaja. Otuda se čini da moderni komentatori, nahranjeni gomilom podataka sakupljenih sa globalne mreže, gledaoce zasipaju friškim i naizgled besmislenim sitnicama o biografijama fudbalera ili selfijima njihovih zakonitih supruga i ljubavnica, do te mere da gledalac često zaboravi zbog čega je uključio televizor.
Za razliku od njih, Milojko Pantić, čovek iz „predguglovskog“ doba, ključne tajne o igračima, trenerima, sudijama i različitim marifetlucima saznavao je u „Maderi“, kafanskom tajnom obaveštajnom štabu jugoslovenskog fudbala i politike kojim je upravljao dr Aca Obradović, takozvani „dr O“, uz asistenciju legendarnog glumca Ljube Tadića. Kažu da je tu informacije sakupio i Leka Ranković.
Iako je u svojoj eri bio omražen, protokom vremena, ispostavilo se da je Milojko nezaboravna fudbalska institucija, gotovo jednako važan kao Dejo Savićević ili Darko Pančev. Naime, njegov glas je urezan u kolektivno pamćenje i predstavlja tonsko svedočanstvo jednog nezaboravnog trenutka. Uzvik „Nebo se otvorilo“ ostaće refren koga će vremenom pomešati sa nekakvim stihom iz kosovskog ciklusa.
Ko je dovoljno star da se seća Vladanka Stojakovića, još jednog pripadnika komentatorske stare garde, složiće se da fudbal itekako imaju pravo da komentarišu i oni koji su u retkim životnim prilikama šutnuli loptu.
Šta je Vladanka razlikovalo od današnjih kolega?
Husein Bolt, sprinter iz Jamajke, u Koraćevim prenosima postajao je ratnik protiv novog svetskog poretka. Od kada se Duško preselio kod Nikite i Vladanka, od Bolta je ostao samo trkač koji spopada Brazilke
Umesto energetskih pića preferirao vinjak, na opšte oduševljenje nacije koja je jedva čekala da čuje hrapavi glas čoveka koji tek, kako vreme teče, saznaje ko su naši, a ko njihovi. Teško je da danas možete da vidite popularne komentatore RTS Aleksandra Acu Stojanovića ili sjajnog Slobodana Šarenca u nekom bircuzu sa vinjakom ili lozom. Slavni crnogorski glas Milorad Đurković, sa čuvenim urlikom – „Jugoslavija je prvak sveta!“, nije se stideo da prizna ne samo ljubav prema sportu, već i prema različitim vrstama tečnosti. Lozovači naročito.
„Ljudi, je li to moguće?! Ludnica, šta je ovo!“ To su rečenice koje je izgovorio Mladen Delić na splitskom Poljudu i one će nas uvek asocirati na bratstvo, jedinstvo i Radanovića, koji je u poslednjoj sekundi odveo Jugoslaviju na Evropsko prvenstvo u Francusku.
Mladen Delić je kasnije, kao i Milorad, jednu zemlju i jednu himnu zamenio drugom. Kod Milorada je samo loza ostala konstanta. U direktnom prenosu vaterpola, kada su Crnogorci osvojili neku od važnih titula, Đurković je počeo da peva himnu Crne Gore ustajući sa svoje reporterske stolice i time stekao titulu apsolutnog cara – što zbog pesme, što zbog svoje nonšalancije kojom je nastavljao da zabavlja Brđane.
Ustajanje pred jutro, zbog epskih mečeva Muhameda Alija, u vreme kada su televizori u boji menjali crno-beli socijalistički samoupravni svet, ne bi imalo takvu draž porodičnog okupljanja, da pesničenje u ringu zlatnog doba teške kategorije nije prenosio Dragan Nikitović. Podsećao je Nikita neodoljivo na američke komentatore koji su čučali pored ringa, držeći u jednoj ruci tompus, a u drugoj čašu viskija. Bar sam ga tako zamišljao.
Tim veteranima bio je dostupno samo sportsko borilište, pa su u vreme bez društvenih mreža i supersoničnog protoka informacija, bili prinuđeni i da sve vreme posmatraju teren i događaje na njemu.
Kada dežurna zakerala zameraju Aleksandru Aci Stojanoviću i njegovim kolegama da tokom prenosa mnogo više gledaju u kompjuterske ekrane i sipaju gomile podataka jednako dostupnih gledaocu iz Gadžinog Hana Mančestera ili Madrida, oni duboko greše. Današnji reporteri se samo prilagođaju činjenici da je internet pobedio realnost. Otuda nam Nikita, Milojko, Vladanko ili Milorad danas izgledaju kao autentični sportski mislioci, iako u njihovo vreme uglavnom nismo mogli da ih smislimo. Paradoksalno, u epohi u kojoj nemaju naslednike, željni smo ljudi koji se oslanjaju na svoje oči i svoju glavu, a ne na Gugl.
Zato nam toliko nedostaje Vladanko Stojaković. On je demonstrativno pokazivao kako je profesija sportskog komentatora jedinstvena i često jednako važna kao i događaj koji prenose. Zato nam tako nedostaje Milojko Pantić. Zato, kad pomislimo na Muhameda Alija, čujemo Dragana Nikitovića.
Zato nam toliko fali Duško Korać. Taj politički nekorektni komentator je zapravo držao političke govore, propovedi protiv globalizma. Husein Bolt, sprinter iz Jamajke, u Koraćevim prenosima postajao je ratnik protiv Amerike, a Korać patriota koji prati njegovu jurnjavu kao zadovoljenje pravde trećeg sveta.
Od kad se Duško preselio kod Nikite i Vladanka, šta je ostalo od Huse Bolta? Samo veliki trkač koji spopada Brazilke. Nestala je iluzija o sprinteru, div-junaku koji ratuje protiv novog svetskog poretka.
Foto: Flickr / Nick Webb
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.