Levom rukom: Nedelja bez karikature

Postoji bilion dokaza da ljudskost nije ni u kakvoj vezi sa fizičkim nedostacima, a najmanje milion da čovek ostaje čovek, imao ili nemao ruku, nogu, uvo, oko, plućno krilo, bubreg

Nisam još čula da je moguće dobiti izvod iz matične knjige rođenih ako ti fali makar jedan obraz. Izgleda da je istina da ne moram ja da čujem da nešto postoji da bi to postojalo. Ima ih koliko hoćeš: ležu, bude se, doručkuju, užinaju, voze, skijaju, drže dijetu, idu na jogu, tvituju, prose devojke… bezobrazno se utrpavaju među vaspitane ljude i vrebaju česte trenutke nepažnje da zabiju zube u nečiji obraz.

Naravno da svako ima pravo da ne voli karikature Duška Petričića, a naročito da nikad nije ni čuo za njega, a kamoli razumeo šta je nacrtao. Ali, samo tipični bezobraznik može da previdi da je strašna vest za svakog ko ne misli da je ovo Vučićeva zemlja, da je došla i ta Nedelja kad je „Politika“ izašla bez Petričićeve karikature na naslovnoj strani.

Mogu da poverujem i da se urednik koji mu je otkazao saradnju zato što „ima previše Vučića“, samo pravio da je bezobrazan, čak i kad je naknadno izjavio da se to nikad nije ni desilo i da će se ta „skupa“ saradnja nastaviti, iako Petričić „nije poštovao rokove“ za predaju karikature. (Za ovakvu izjavu je dovoljno da ti je napiše kulov, a pošto ti se obrazi tresu od straha, prihvatiš da je potpišeš. Jezivo je to ciljanje naroda na temu: pusti ti njegove umetničke slobode, znaš li koliko nas je koštao, ccccc, auuuuuu. I ne samo to, nego nije ni „marljiv“, auuuuu, cvrc.)

U strahu su velike oči, pa mogu zaseniti obraz i onih nesrećnih ljudi koji su tipkali bezobrazno saopštenje „Kabineta Premijera“, u kome se kaže da Premijer nema nikakve veze s odlukom glavnog urednika „Politike“, nego se, naprotiv, zalaže da taj neopevani gad i neispričano đubre slobodno nastavi da žvrlja svoje antivladine svinjarije (slobodan i tačan prevod saopštenja Kabineta).

Recimo i da treba da sačekamo odgovor da li se kolega-karikaturista bez frke složio da objavi svoju karikaturu na doovonedeljnom Petričićevom prostoru (Politika, 2. oktobar), ili je bezobrazno upotrebljen da se najbezobraznije zamaskira da je vrag odneo karikaturu.

Imam obraza da sve njih ostavim na miru, ali nemam obraza da se ne postidim umesto bezobraznika koji, dok se klanjaju evropskim vrednostima, bacaju petarde u slavu zabrane jednog karikaturiste.

Da li je uteha za bezobrazluk to što ga je bilo i ranije? Da li bezobrazluk skidanja Petričića sa naslovne strane nedeljne „Politike“ može da se smanji primedbom da „niko nije pitao Žarkovića zašto je skinuo Koraksa iz ‘Vremena‘“? Da li se odgovornost vlasti zbog cenzure smanjuje time što neko nije reagovao na neku prethodnu zabranu? Da li se gušenje sloboda meri brojem zabranjenih emisija, novinara, karikaturista, analitičara, reditelja, pozorišnih predstava ili brojem saopštenja novinarskih udruženja i reakcija javnih ličnosti?

Vidim da je moderna medicina savladala urođenu ljudsku potrebu da obraz premesti na leđa, ali mi nije jasno kako bi bilo moguće da se i tako napeto obrazovan oduševiš saopštenjem „Kabineta Premijera“ i da kličeš kako je posle toga sasvim jasno da Vučić nema nikakve veze sa zabranom Petričićevih karikatura!? Postoji anegdota o nekoj čuvenoj šlihtari koja je pošto je salve komplimenata izručila Josipu Brozu, izgovorila: „Druže Tito, ti znaš da nemam razloga da ti laskam.“ Kažu da Maršal i pored najbolje volje nije imao za šta da ga uštine.

 Foto: N1