Čeda — „liberalni“ cenzor Milove „demokratije“

Osnovni problem sa Jovanovićem kao jednim od tipičnih predstavnika srpske otuđene političke klase, definisao je još Duško Kovačević u „Balkanskom špijunu“ — sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste

Izgleda da Milu Đukanoviću ozbiljno gori pod nogama čim ga je Čedomir Jovanović uzeo u zaštitu. Teško onom koga Čeda brani, posebno od medija u Srbiji.

Elem, samoproklamovani borac za liberalne slobode priupitao je za skupštinskom govornicom Ministarstvo kulture i informisanja da li kontroliše medijske servise koji deluju u Srbiji i „koji u ovom trenutku pod veliki pritisak stavljaju Crnu Goru“.

Prema Jovanoviću, u Srbiji deluje čitav niz kulturnih centara, ekspertskih grupa — „pa je tu i informativni centar Sputnjik“ — koji se finansiraju da bi delovali iz Srbije i vršili pritisak na izborni proces u Crnoj Gori.

„Onda mi postajemo saučesnici u nečemu što smo po pravilu uvek osuđivali, pa bi bilo dobro da Ministarstvo odgovori da li kontroliše rad svih, ne samo informativnih servisa čiji je osnivač, recimo, Ruska Federacija, nego i bilo koga drugog“, naveo je Jovanović i dodao da njegovo pitanje „ne predstavlja zalaganje za cenzuru“.

Čas logike za ponavljače

Kad bi bio malo manje samozaljubljen i kad bi malo više vodio računa o smislenosti svojih rečenica, shvatio bi da se konstrukcije „da li Ministarstvo kontroliše“ i „ne predstavlja zalaganje za cenzuru“ međusobno isključuju. To što Jovanović ne može da shvati ni posle 20 godina aktivnog bavljenja politikom, kapiraju i lošiji đaci posle dva-tri časa logike.

Osnovni problem sa Jovanovićem kao jednim od tipičnih predstavnika srpske otuđene političke klase definisao je još Duško Kovačević u „Balkanskom špijunu“ — sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste.

Pa se tako samoproklamovani liberal i borac za vaskolike slobode Čedomir Jovanović pokazao kao jedan običan cenzor, staljinističkog tipa. I to sa višegodišnjim iskustvom.

Možda je ključni problem Srbije kratko pamćenje i to što zaboravljamo šta se juče dešavalo. Srećom, tu je internet i da se lako proveriti ko je šta i kako radio u bliskoj prošlosti.

EU jazavci pred sudom

Pa smo imali situaciju da je 31. avgusta 2009. godine u Skupštini Srbije usvojen restriktivni medijski zakon uz pomoć 10 od 12 poslanika tada opozicionog Jovanovićevog LDP-a (Vesna Pešić i Žarko Korać su „odbili poslušnost“).

„Jazavci pred sudom — Postpetooktobarska vlast vraćala je medijima pare, a sad će pare da nam vraća Evropski sud u Strazburu, jer ovako glupavog zakona o informisanju odavno nije bilo“, bio je naslov komentara glavnog urednika „Vremena“ Dragoljuba Žarkovića o zakonu koji su Jovanović i njegova vesela družina izglasali uz obrazloženje da su to učinili da se „proevropska vlada ne bi raspala“. Na stranu što je taj zakon vrlo brzo otišao na đubrište istorije, između ostalog i zato što je i za evropske države bio neprihvatljiv. Ali nam je ta situacija pokazala kakav je u suštini Jovanović „liberal“. Cenzor koji poštuje slobode koje mu donose korist, a staljinista kad je o „neprijateljima“ reč. S tim što je ova druga strana njegove ličnosti dominantnija. Da mu je stvarno stalo do medijskih sloboda u Srbiji a i šire, ne bi 2009. podržao skandalozni „Dinkićev zakon protiv Kurira“, a 2016. bi obratio pažnju na medijske slobode u Crnoj Gori.

Vorholovska kriza srednjih godina

Posle njegovog kalambura za skupštinskom govornicom postavlja se logično pitanje kakve su medijske slobode u Crnoj Gori, kad opozicija može da se oglasi samo u medijima u inostranstvu? A kakve su medijske slobode u Crnoj Gori najbolje govori podgorička pošalica: Ko je čitao „Pobjedu“ ni pakao mu neće teško pasti.

Nameće se tu još niz pitanja, tipa — kakva je to demokratska vlast u Crnoj Gori koja je nesmenjiva još od pre pada Berlinskog zida i kako bilo ko se izdaje za liberala može podržavati takvu vlast, ali to je već neka druga tema. I zalazi dublje u psihologiju Čedomira Jovanovića, nekad moćnog političara vladajuće stranke, danas u ulozi „dvorske lude“ koja kruži oko cenzusa. Bivši političari su slični bivšim bokserima. Kad se svetla reflektora usmere ka drugima, praznina u njihovoj duši počinje da boli. I nema toga što neće učiniti ne bi li se ogrebali za još 15 minuta vorholovske slave. Od tetoviranja u petoj deceniji života, pentranja go do pasa sa sve poziranjem po Akonkagvi, posipanja ledom… A što se tiče Jovanovićeve odbrane „crnogorske demokratije“, moglo bi se reći da se slično sličnom raduje. Zato je Jovanović bio rado viđen gost crnogorskih režimskih medija i u vreme dok je njegov LDP tavorio ispod cenzusa. I biće dokle god je Đukanović na vlasti, ma koliko nebitna politička pojava bio u Srbiji. Kakav je Čeda liberal, takva je i Milova demokratija.