Hadži srednja struja

Ljilja Smajlovićka je uprkos svemu bila dama od integriteta, a ni relativne širine pogleda nije joj manjkalo

Taman ja nameračio da Hadži Banderasov intervju iz Nedeljnika podvrgnem metodi close reading i da pomoću te metode razmotrim zašto nam je za Miloševićevog vakta onako loše išlo kad je Sloba – kako tvrdi Struja – „sve pare koje je imao uložio u obnovu zemlje, a narod je sve teže živeo“, kad – viđi vraga – demokratska Politika i njen VD krenuše Strujinim, a možda i gorim stopama.

Lepo sam ja ovde pisao – a vi mi đuturumi niste verovali – da, uprkos neprestanim međusobnim zakeranjima i prepičkavanjima, strepim od mogućnosti da LJilja Smajlovićka bude smenjena sa položaja Politikinog glodura. Jeste gospa LJilja imala svoje bubice, jeste pokazivala (neskromnu) ambiciju da se pozicionira kao arbitar svesrpske elegantiae, jeste vodila svoje male krstaške ratove žaba i miševa, ali je uprkos svemu bila dama od integriteta, a ni relativne širene pogleda nije joj manjkalo.

Postsmajlovićkin, međutim, Politikin VD – pretpostavljam u nameri da avanzuje u pravosnažnog i opunomoćenog glodura – potegao pa raskinuo ugovor sa svetski poznatim karikaturistom Duškom Petričićem. Dobro, de, ne baš iznebuha. Najpre je pozvao Duška na razgovor i skrenuo mu pažnju da proredi karikature na temu Oca Vučića, što je Petričić – razumljivo – odbio, pa je VD, shvativši da će Duško nastaviti po starom, istog na stari provereni, srpski način – telefonom – obavestio da je njihovoj saradnji došao kraj.

E sad! Za Strujinog vakta u Politici su karikaturalne sprdačine na temu Miloševića doista bile nezamislive, ali je zato Corax u drugim glasilima crtao punom parom, a sigurno bi – samo da nije bio u Kanadi – isto to činio i Petričić i niko se protiv toga – uključujući Miloševića – nije bunio, kao što se – ako je verovati SNS-ovom saopštenju – protiv Duškovih (ponekad, fakat, kaustičih karikatura) nije bunio ni Oco Vučić, kome, uostalom, Politika ni izbiza nije ono što je bila Slobu. Zna, valjda, koliki joj je tiraž i kome se cenjenom publikumu obraća.

Miloševiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću – srpskim vladarima uopšte, svatima koji su daleko od isihazma – bezbeli se nisu sviđale posvećene im karikature, ali ideja slobodne štampe i jeste u tome da se zemaljskim moćnicima nešto ne svidi, ali da to muški otrpe, iz čega proizilaze dva velika dobra – moćnici time najpre jačaju svoj (u Srbiji vazda klimav) „demokratski potencijal“, a potom – tolerišući humor, satiru i sarkazam – unose nešto vedrine u čemerno orijentalno stanje duha, u kome put do visokog društva obavezno vodi kroz ovo ili ono visoko dupe, čak i u situacijama kada dupe stavi upozorenje – ZABRANJEN PROLAZ.

 Foto: Danas