Krleža i Srbi kao ušljivi balkanski cigani

Optužiti Krležu da je kukao zbog trijumfa Srbije u Velikom ratu je pogrešno, tužno i opasno, posebno ako ste glavni urednik uticajnog lista. Tvrditi da je srbomrzac jer to izgovara jedan njegov književni lik bilo bi kao da za istu rabotu prokunete Ivu Andrića (ne naziva li njegov Abidaga Srbe „krmkovićima i rđom, slijepcima i badavadžijama“?)

Nisam nekikrležolog (krležijanac?), i mada se Filipu Latinoviću vraćam češće no što se razočarani slikar vraća svom domu iz umorne Evrope, Glembajevi skupljaju prašinu, a pred svaki godišnji odmor, priznaću i to, obećam sebi daću sesti i iščitati Zastave. I tako se lako slažem…

Nisam neki krležolog, dakle, ali volim njegovu erudiciju, slike i jezik; volim i njegov životni put– nekako je istinski literaran! I rat i dolazak u Srbiju da bude dobrovoljac, i špijunaža i robija, i disidentstvo i lenjinizam, itihovanje u NDH i finale na „Galebu„, sa Belom, Titom iJovankom – i njegove rečenice, naravno. Pa me utoliko više začudio subotnji komentar glavnog urednika Večernjih novosti. Ratko Dmitrović je, u pokušaju da opravda davanje ulice Brani Crnčeviću, pisao o svim hrvatskim toponimima kojima hodamo, a da se iz Beograda ne mrdnemo, i citirao – ili, biće, makar on misli da je citirao – Miroslava Krležu.

„A tko je nas pobijedio? Ovi ušljivi balkanski Cigani, kojičitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake.“

Ovo je 1919. godine, kukajući zbog trijumfa Srbije u Velikom ratu, zapisao Miroslav Krleža, a objavljeno je 1954. godine, aprila meseca, u časopisu „Republika“. Naravno, i Krleža ima svoju ulicu u Beogradu. Na Zvezdari.

Ove rečenice, naravno, nisu nove. Pominju ih, u pokušaju da istaknu Krležino antisrpstvo, anonimusi po raznim forumima, ali novo je da glavni urednik jednog ozbiljnog lista (u čiju je istoriju dobrano utkano i moje prezime) koristi ovu tvrdnju olako, totalno istrgnutu iz konteksta, ne bi li dokazao nešto štose logikom i zdravim razumom dokazati ne može.

I nije li čudno, čak i doslednim ksenofobima, da neko ko je načelu Leksikografskog zavoda može da objavi 1954. takve reči o Srbima?

Srećom, na internetu se sem praznoslovlja mogu naći i lepšestvari. Recimo, ukoričeni časopisi Republika iz 1953. i 1954. koje sam u nedelju uveče, sav goreći od znatiželje, kupio od jedne fine dame na vrhu solitera u vračarskoj ulici Ivana Đaje.

Istina je da postoji taj Krležin citat, u okviru Zapisa iz godine…koje je Republika objavljivala 1954. godine. „Sporna“ teza nalazi se u zapisu od 22. IX 1919.

Dva je ujutru. Krleža se vraća sa izleta u Slavoniju. Kao što to sa piscima obično biva, nisu dnevnici samo agenda, već u njima ima mnogo književnog. Na železničkoj stanici u Jasenovcu,Krleža vidi voz kojim se austrijski činovnici i njihove porodice (pa čak i jedan lav iz zoo-vrta u Sarajevu) evakuišu u Beč, i onda zamišlja unutrašnji monolog jednog službenika, kojeg naziva B. H. Sektionschef. Upravo Sektionschef izgovara sve terečenice, mrzeći ceo Balkan, i Bosnu, i Karađorđa, i Jasenovac, i kompoziciju. Pa i ove: „Rat je izgubljen, Beč gladuje, Austrije nema, rulja je zavladala svijetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakve li sramote! I ovaj povratak, u ovim marvinskimvagonima, punima brabonjaka i balege.“

Optužiti Krležu da je kukao zbog trijumfa Srbije u Velikom ratu je pogrešno, tužno i opasno, posebno ako ste glavni urednik uticajnog lista. Tvrditi da je srbomrzac jer to izgovara jedan njegov književni lik bilo bi kao da za istu rabotu prokunete Ivu Andrića (ne naziva li njegov Abidaga Srbe „krmkovićima irđom, slijepcima i badavadžijama„?); to pokazuje ne samo nerazumevanje književnosti – jer pisci ne govore uvek kroz sve svoje likove! – već i zlu nameru.

Jer u istoj toj Republici, samo broj ranije, Krleža ovako piše o Srbima, povodom 150. godišnjice Prvog srpskog ustanka: „Srpski je ustanak progresivan signal naše historije, jedan od najslavnijih barjaka u dugotrajnim bitkama za ujedinjenjenaših naroda. (…) Uspomena na te slavne dane ostat će u našoj svijesti živa dok nam bude roda i jezika.“

To (internet) komentatori ne vide, ne znaju, ne pišu.

A kako bi im na to odgovorio Miroslav Krleža, kojeg tako lako zloupotrebljavaju? Citatom – ali pravim – iz istog broja Republike, iz travnja 1954:

„U čemu leži najveći percenat hrvatsko-srpskih nesporazuma? U niskom stepenu kulturne i nacionalne svijesti kao cjeline, unepoznavanju elemenata, u nesvladavanju te materije, u nesnalaženju pred tim pitanjima, u izolaciji pamćenja na neznatne detalje, u pomanjkanju bilo kakvog pak i najmanjeg objektivnog sjećanja na događaje kao takve, u gluposti, dakle, jedne neobrazovane klase…“