Pobuna Jovice Vasića je pobuna svakog poniženog čoveka dovedenog do ivice

Jovica Joca Vasić, dugogodišnji novinar Narodnih novina i publicista, već danima štrajkuje glađu na otvorenom, ispred Policijske uprave u Nišu. Njegov štrajk nije nagla i nepromišljena reakcija nezadovoljnika, već je smišljena akcija za koju se Jovica i danima pre izlaska na ulicu, spremao. Baš kao svojevremeno češki student Jan Palah. Sa ciljem i sa jasnom rešenošću da samožvrtvovanjem ispuni cilj

Ljudi, umorni od lošeg života i beznađa prolaze pored njega. Neko zastane, sa čuđenjem pogleda transparent na Jocinim leđima i grudima, neko produži, uplašen jer možda kao u ogledalu u Jovici Vasiću prepozna svoj lik. Varljivo oktobarsko vreme Jovici uglavnom ne ide na ruku. Neobično hladan i kišovit oktobar, čini njegov ulični protest još težim.

Joca je, za mesto štrajka, izabrao raskrsnicu između ulica Svetozara Markovića i Nade Tomić, ugao koji gleda pravo u zgradu policijske uprave u Nišu. I tamo je već danima.

Kao direktno odgovorne za početak njegovog štrajka glađu Joca označava gradske vlasti i policijsku upravu, zbog, kako kaže nečinjenja, uprkos brojnim prijavama i dokazima, koje je, kaže, slao u toku poslednjih deset godina, od trenutka kada su Narodne novine privatizovane od strane porodice Radomirović. Prijave su se, kako kaže, odnosile na razne prekršaje, od „rada na crno“ mnogobrojnih zaposlenih, pa nadalje.

Prijave, koje je Vasić slao najpre poštom anonimno a potom i sa zvaničnog mejla Narodnih novina na adrese raznih inspekcija i kriminalističke policije, kaže, nikada nisu izazvale ni najmanje interesovanje nadležnih, niti je iko došao da ih proveri. Zato je odlučio da izađe na ulicu i otpočne štrajk glađu. I od toga, neće odustati dok se nešto ne pomeri sa mrtve tačke. Ako se ništa ne promeni, on je rešen da ide do kraja.

Sa druge strane, Vidosav Radomirović, vlasnik nekoliko medija, uključujući i Narodne novine, je ovih dana, govoreći za Cenzolovku i N1 TV demantovao tvrdnje svog zaposlenog nazvavši ih insinuacijama. Jovica kaže da je došao i da razgovara sa njim i da ga nagovara da štrajk okonča, što je Vasić odbio.

“Ovo je samo konac ili kraj nečega što se dešava 10 godina. Niko nije uzimao u obzir te prijave za ozbiljno. Ili ih je neko namerno sklanjao. Isto važi i za ove poslednje. Jednostavno sam shvatio da institucije ili ne rade svoj posao ili u institucijama postoje ljudi koji su u nekim dilovima sa ljudima o kojima je ovde reč.” – kaže Jovica i dodaje da je u štrajk stupio pošto je ekonomska situacija i njegova, ali i kolega sa kojima radi postala nepodnošljiva.

“Praktično je nepodnošljivo, ne može sa tim da se živi jer dugovi, ono što se stalno gomila prevazilaze zarade. A drugo, kad vi vidite da neko dobije tolike milione za projekte, a mi zaposleni od toga ni po dinar nismo imali jasno je, a što se vidi i kroz mnoge druge stvari, da oni za sebe sve zadrže.”

Jocine kolege iz Narodnih i sa drugih Radomirovićevih medija (Belle Amie, Niška TV) ga obiđu u prolazu, zovu ga telefonom zabrinute za njegovo zdravlje, ali mu se u protestu ne pridružuju, niti ga javno podržavaju. Vasić ih ne krivi.

“Ovo je moj lični čin i ne očekujem da stanu javno uz mene. Mnogima od njih i to malo što imaju znači. Svi oni znaju da je ovo što govorim istina ali ne očekujem da će javno o tome progovoriti”.

Sa druge strane, Jovicu obilaze prijatelji i kolege iz ostalih medija. Joca Vasić govori kako je deset godina ćutke podnosio sve što je novi poslodavac od njega zahtevao. Tako je, kaže, samo zato što nije želeo da istupi iz Sindikata novinara Srbije (a što su tvrdi, na zahtev Radomirovića učinili skoro sve njegove kolege), najpre po kazni premešten na mesto dopisnika iz Doljevca, a potom je raspoređen na mesto dopisnika za čitavu jugoistočnu Srbiju.

“Bez kola na raspolaganju, bez laptopa, bez kamere a poslednjih godinu dana i bez najobičnijeg, najjeftinijeg foto aparata. Samo sa kartom za kružni prevoz na Niš ekspresovim linijama, blokčetom I olovkom. Dopisnik za dnevne novine koji nema fotografiju da ilustruje to što je rukom napisao u 21. veku” – priča Jovica i nastavlja –“Tražio sam da mi kupe makar najjeftiniji aparat. Rekli su mi da je 6, 7 hiljada dinara za to skupo.”

Medijima u vlasništvu porodice Radomirović, počevši od Narodnih novina, kao i svim ostalim medijima koji su u 2015. dobili budžetski novac po osnovu sufinansiranja projekata od javnog značaja u oblasti javnog informisanja, bavio se Lokalni antikorupcijski forum (LAF). U Trećem javnom izveštaju o konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarenje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2015.godini, a nakon monitoringa finansijskih I narativnih izveštaja opisuju se brojne uočene nepravilnosti u trošenju novca. Ali ono što posebno privlači pažnju jeste podatak da su Narodne novine krajem decembra 2015.potrošile čitavo malo bogatstvo tih budžetskih para upravo na nabavku opreme. Blizu 2,5 miliona dinara je na samom kraju projekta potrošeno na više desetina laptop i nekoliko desktop računara. Blizu milion i po dinara je za četiri meseca isplaćeno na dva tri naloga “na ime dnevnica i putnih troškova”. Izveštajem treba da se bave nadležni, ali, istini za volju, takvi podaci moraju da začude, s obzirom na sasvim suprotne podatke, koje smirenim i odlučnim glasom, saopštava Joca Vasić, novinar tog istog medija koji danima gladuje.

Prvih nekoliko dana, Joca je bio sasvim sam. Od petka se, međutim, situacija blago promenila. Priča o Joci Vasiću, probila je zidove ćutanja i ignorisanja i njegovo gladovanje je dobilo novu dimenziju. Oglasili su se neki mediji (Cenzolovka, Južne vesti, N1TV, portal Novinari Online, Niške vesti, Slobodna Evropa..) ali i strukovna medijska udruženja, Sindikat novinara Srbije (SINOS), PROUNS, UNS, u subotu ga je posetio Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, oglasio se i SEE Media Patnership, a o štrajku glađu su obaveštene i sve druge državne i međunarodne organizacije. Zahvaljujući koleginici Oliveri Sašek Radulović od juče za slučaj Jovice Vasića zna i aktuelni ministar kulture i informisanja, Vladan Vukosavljević.

I šta sada? Šta dalje?

Od toga što svi mi znamo da naš kolega stoji na kiši, gladan i umoran ne bi li institucije naterao da reaguju on nema baš mnogo toga, ni društvo nema mnogo. Od toga da Joca gladuje do umiranja tek niko nema ništa.

A on je rešen da i dalje gladuje, svestan da mu povratka na posao više nema. Svestan da ga uporno izgladnjivanje, smrzavanje i stres vode u najmanju ruku u narušavanje zdravlja a u gorem scenariju možda i u smrt.

Priča se da je umirući nakon trodnevne agonije, student Jan Palah, koji se u znak protesta samospalio na trgu u Pragu, nekog januara 1969. promrmljao: Neka nikada više, niko ovako nešto ne učini! Joca Vasić, ovog oktobra 2016. je svojom odlučnošću i štrajkom glađu daleko prevazišao proste ekonomske razloge medijskog esnafa, na koje se svi žalimo. Postao je glas svih poniženih i obespravljenih ljudi, gurnutih do same ivice samopoštovanja i egzistencije. I baš iz tog razloga nemamo prava da ga se odreknemo. Da se nikada, nijedan novinar više ne bi samožrtvovao na ovako težak i drastičan način.

Foto: Stefan Marković