Odgovor na jedno lično zaprepašćenje

Ne ulazim u namere dopisivanja Batona Hadžijua i Ljiljane Smajlović. Ali sam morao da nešto napišem, s obzirom da me je spomenula u tekstu pod naslovom: „Kad kažem `Politika`, mislim Srbija“. Kako sam se tu našao, to zna samo ona, a napisala je tekst koji je objavljen na portalu Kossev.info, a zatim objavila i na portalu UNS—a. Poslao sam svoje reagovanje, upravo UNS-u čiji je ona predsednik, ali nije objavljen, iako sam bio sto posto siguran da će to učiniti, s obzirom na njeno zalaganje u vezi sa slobodom štampe

Reagovao sam zbog sledećeg… „Sećam se uostalom i ličnog zaprepašćenja kada sam sredinom prošle decenije, u svom prvom mandatu u „Politici“, otkrila da se nekadašnji „Politikin“ dopisnik sa Kosova, Zejnel Zejneli, uopšte ne služi albanskim jezikom, da ga sasvim slabo poznaje i da zato ne može da prati i pokriva albansku štampu na Kosovu, što je bio radni zadatak koji sam za njega u izgnanstvu sa Kosova smislila.“

Kako sam se našao u nekom tekstu novinara Ljiljane Smajlović, objavljenom i na sajtu UNS-a? Zašto? Šta se time htelo, nije mi sasvim jasno!? Ona je napisala tekst za sajt Kossev.info, koji je, koliko sam shvatio, pokrenuo inicijativu o jeziku, kao činiocu povezivanja, upoznavanja i bolje saradnje, valjda Srba i Albanaca. Ako je moja koleginica htela da nešto opravda, kao ona je eto htela da sa Albancima ima dijalog odavno, sa mojim kolegom Batonom Hadžiju, koji je odličan novinar, koga ona ne poznaje, ali eto nije mogla, jer joj je glavni adut sa kojim je htela da to ostvari, na njeno zaprepašćenje izmakao. Odnosno ja. I tu se opravdala. Htela je da joj budem prevodilac štampe sa albanskog, da posle toga ona sama može da ih koristi, ili da prevode daje drugima koji bi pisali o Kosmetu. Kada sam rekao da ne znam albanski „ona se seća i ličnog zaprepašćenja“, kako kaže „kada sam sredinom prošle decenije, u svom prvom mandatu u „Politici“, otkrila da se nekadašnji dopisnik sa Kosova Zejnel Zejneli, uopšte ne služi albanskim jezikom, da ga sasvim malo poznaje i da zato ne može da prati i pokriva albansku štampu na Kosovu, što je bio radni zadatak koji sam za njega u izgnanstvu sa Kosova smislila“. Lepo. Eto, posle toliko godina, zna se da sam ja, što se „Politike“ tiče, „glavni krivac“ za bolju saradnju i komunikaciju sa Albancima.

Gospođa Smajlović je valjda mislila da ću ja da budem prevodilac, a ona moj spasilac, jer sam bio u izgnanstvu, imao svoju muku, a ona mi je kao takvom dala „radni zadatak“. Ja bih onda ostatak života prevodio, a „Politikini poznavaoci kosmetskih prilika pisali i analizirali“ i glavni urednik bi bio zadovoljan. Pa naravno, da sam rekao da ne znam. To je bilo ponižavajuća ponuda posle toliko godina rada, izveštavanja, komentarisanja na najtežem području; da nekome ili nekima, ko pojma nema o Kosovu, budem lični prevodilac… Iako sam bio i ranije i tada, uvek spreman da pomognem. I tada sam odlično znao albanski i znanje mi je bilo sveže; danas ponekada pročitam novine na albanskom, a i komuniciram sa svojim kolegama iz Prištine. Niti njima smeta što više govorimo na srpskom, kada vide da sam posle toliko godina „zaribao“, niti meni smeta što oni meni govore ponešto i na albanskom.

Ja sam bio gotovo četiri decenije novinar lista „Politika“ iz Prištine; dakle, pisao sam za „Politiku“, a nisam bio prevodilac u šta je ona htela da me pretvori. Šta misliš koleginice, ko se bavio štampom i kulturom u Ambasadi SRJ u Skoplju? Ja sam prevodio tekstove i sa albanskog i makedonskog. Tada sam i preveo tekst iz makedonskih novina, daleke 1999. godine, odmah posle bombardovanja, koji je objavljen o jednom skupu koji se održao u jednom gradu u Makedoniji, kao prvi susret novinara iz Srbije i sa Kosova. Ali tajni. Tada je izražena puna saglasnost jednih i drugih kako da bolje sarađuju, pa čak su se šalili i oko budućnosti Kosova.

Uostalom, nisam slučajno pomenut. To sam shvatio kao nastavak onoga što mi je, kada sam otišao sa Kosova preko Skoplja 2000. godine, i kada sam se javio „Politici“, rekao tvoj prethodnik, kada sam ga pitao zašto ja ne mogu da budem dopisnik iz Subotice gde sam se nastanio sa porodicom, jer sam, zamislite „remetilački faktor“; pa mi je nudio Pirot i Surdulicu, i na kraju sam završio u Somboru a onda dobio i otkaz.

Zato albanski nisam znao ni za tebe, ni za bilo koga. A to je bilo tako, jer sam bio izgnanik sa Kosova, a „Politika“ mi je zagorčala život. Naravno da sam slučajno bio iz nekog drugog kraja bivše nam Jugoslavioje, ko zna gde bih danas bio. Možda bih ja bio i glavni urednik. Jer ti nikada ne bi bila to što jesi, da si bila slučajno sa Kosova. I tebi bi ponudili da prevodiš, umesto da se baviš svojim poslom. Bila bi sigurno prevodilac, a neko drugi bi se čudio kako to da ne znaš bošnjački. Sa Kosova je jedan čovek napredovao zato što je RTS o svojoj ekipi iz Prištine vodila računa.

A u vezi sa mestom odakle sam došao, i sudbini najvećeg broja dopisnika sa Kosmeta, i o tome kako su prihvaćeni u svojim redakcijama, malo se ko interesovao. Na Kosovu je bilo petnaest dopisnika beogradskih listova i televizija. Došli su u svoje redakcije, pisali i pomagali oko najvažnije teme-Kosova. Nisu im govorili da su remetilački faktor, nisu ih odvajali od svojih porodica, pomagali su im oko smeštaja, brinuli neko manje neko više o njima. Ali „Politika“, ona ih nije prihvatila. Jednog su odmah oterali, govoreći mu da treba da se vrati na Kosovo, ja sam bio remetilački faktor, a oteran je i treći „Politikin“ dopisnik.

Ja nisam mogao ni da sanjam da može da mi se u sopstvenoj redakciji, državi, kako god hoće neko to da prikaže, dešava to što mi se dešavalo. Dakle, ja sam i pre „zaprepašćenja“ Smajlovićeve, bio zaprepašćen, razočaran, tužan zbog mnogo toga u izgnanstvu i odnosom prema meni. Ali, koga je za to bilo briga. Govorim o vremenu posle rata na Kosovu i bombardovanja.

Zato se mani „zaprepašćenja“ i bilo kakvog iznenađenja. Ja eto nisam hteo da ti budem prevodilac, jer sam bio novinar i to među najboljima i samo sa sebi ravnima sam mogao da se dogovaram, da ponekada učinim uslugu, da me je tada neko zamolio.To u Srbiji posle rata i revolucije, mnogi nisu znali da cene, a o Kosmetu govore i pišu, pregovaraju i odlučuju oni koji, ama baš ništa ne znaju o Albancima i Kosovu; za razliku od Albanaca, mojih kolega, sa kojima smo svi dobro sarađivali, pili kafu, družili se, i što je najvažnije odlično smo se poznavali. Oni su bili za svoju ideju i stvar i to nisu krili; mi smo branili svoj stav, i na kraju su nas pobedili, ali nas ipak, ne gledaju sa zaprepašćenjem. Ja idem na Kosovo, šetam od Prištine do Tirane i nikada nikakvih problema nisam imao. Oni su dobili šta su hteli, a mi izgubili, jer su na naše mesto u novinarstvu, politici i ekonomiji došli oni koji pojma nisu imali o Kosovu i Albancima, a nisu znali ni albanski.

Zato, gospođo Ljiljana, ako ti treba prevodilac i još ga nisi našla, savetujem ti da ih potražiš. Eto na primer, komunikacije radi, boljeg upoznavanja, jezik jeste prepreka, ali tu dilemu je razbio jedan funkcioner na nedavnom skupu privrednika Kosova, Albanije i Srbije. I na kraju, dok ti izražavaš zaprepašćenje, ja sam u Subotičkim novinama posle otkaza koji sam dobio, i ne samo ja, a gde ti nisi reagovala, ni kao glavna, ni kao faktor na čelu UNS-a, postavljen za glavnog i odgovornog urednika. I zamisli, nisam znao ni mađarski. I niko se zbog toga nije zaprepastio, ni lično ni kolektivno.