Fikcija za spas od medijskog đubreta

Je l’ ovo neki lajfstajl? Nee… Je l’ to vapaj slobode? Nee, nikada… Je l’ može daunloud? Ma važi…

Poznati džingl ponovo se čuo u etru. „Mjehur na mreži, radio je živ!“, oglasio se sa internet platforme Miksklaud Srđan Anđelić, radio-voditelj Mjehur Ubica slavne „Devedesetdvojke“. Prva emisija se pojavila 2015, na radost ljubitelja dobrog radija, kojeg više nema.

„Mjehur ima tu čudnu verbalnu motoriku, koju samo Džems Braun ima“, kao da je sve rekao Nebojša Krivokuća kada je za Al Džaziru napisao: bez obzira na to što znam „kakve finte koristi – ponovo sam oduševljen kako sklapa glas, priču i muziku“.

Mnogo pre gašenja „Devedesetdvojke“ (2015), Mjehur je nestao sa frekvencije 92,5 MHz FM, na kojoj je  bio jedan od najslušanijih radio-voditelja. Dok je u novom veku Televizija B92 sve više potiskivala svoj radio, Anđelić je proveo godine u tišini nekog TV studija, bez pravog angažmana.

„Devedesetdvojka“ je zamenjena novim muzičkim radijom Play, a ljudi koji su je pravili su otišli. Najave po kojima se „Devedesetdvojka“ prepoznavala ostavili su za sobom u staroj zgradi.

„Ja sam ušao u onaj šut i izvadio džinglove, koji su inače moji“, kaže Anđelić.

Radio pravi trikove

A onda se jednog dana ponovo čuo dobro poznat glas:

Iznebuha, usred mrklog mraka, sija radio! Radio šalje odsjaje po kućama! Radio živ kao rokenrol! Napolju led, unutra r-r-r-radio pravi trikove!

Tako se iznenada ponovo oglasio Mjehur, ovoga puta sa interneta.

„Ne mogu da se setim kako je to i zašto krenulo“, kaže, „nešto se dobro desilo, neki sklop, nešto me isprovociralo i onda sam shvatio da mi je dosta toga da pričam sam sa sobom.“

Baš kao nekada, dok se vozio u kolima ka „Devedesetdvojci“, smišljao šta da priča „kao da piše pripovetku“, tako je ponovo „uhvatio sebe kako razmišlja: e, ovo je zgodno za radio, čuje neku novu muziku, pa ovo niko ne pušta…“ Baš tako su se slagali impulsi za pojavu „Mjehura na mreži“.

A onda su ga Ana Martinoli i tonci sa kojima je radio na B92 nagovorili da proba. Tada nije znao da Miksklaud uopšte postoji.

„Probamo i onda vidim da je jako lako, zabavno. Bilo mi je zanimljivo što to nije radio uživo, znači da mogu da radim kad hoću, kad sam raspoložen“, priča Anđelić.

Prvih nekoliko meseci emisije su mu montirali prijatelji, profesionalni tonci, a onda je preuzeo stvar u svoje ruke, iako to nikada nije radio. U početku, sve je bilo amaterski, mono signal, zvuk po jednom kanalu.

Treba mu neko kao on, „da malo bude šalabajzer, da malo radi kad mu dune i da nema nikakvu specijalnu ambiciju“. A „mladi ljudi sada traže ozbiljne poslove“, dok njemu treba „čist entuzijazam“. Svima sa kojima razgovara kaže: „Moraš da se spremiš da gubiš vreme, to je fenomenal-no, to je mnogo dobro gubljenje vremena“

„To je bio krš“, priča voditelj. „Pisao mi jedan dečko: Mjehure, vozim biciklo, uključi, molim te, drugi kanal, zanosi mi ulevo.“

Dok se smeje svojim montažerskim počecima, Anđelić kaže da je tako otkrio neke druge stvari – „napraviš sebi radionicu i igraš se“.

Baš u tome kako se Mjehur igra tajna je uspeha novog radija,  kompletno njegovog autorskog dela. Prvi su reagovali oni koji se nisu skidali sa talasa „Devedesetdvojke“, a zatim su se pojavili i drugi koji ga ranije nikad nisu slušali.

„Neki mi kažu da to nije radio, da je to nešto drugo. Ja kažem da je to radio, tako može da zvuči radio“, tvrdi Anđelić.

Povratne informacije su govorile da je „Mjehur“ podigao temperaturu na internetu. Iako su slušaoci bili oduševljeni, nije imao nikakvu „specijalnu svest kuda to vodi“. Mnogo ljudi je reagovalo vrlo emotivno, pogotovo oni koji žive u inostranstvu.

Ne propuštaju nijednu emisiju, nude sve vrste pomoći: novac, tehničke usluge, istraživanja… Insistiraju da se napravi fond, spremni su da plaćaju pretplatu, mesečno, godišnje, kako god. Za njega je to neprihvatljivo jer ne želi da se obavezuje, radio mu je i dalje neka vrsta hobija.

„Dosta njih je uplašeno da ću ja da stanem – nemoj slučajno, šta god da se desi!“, priča voditelj „Mjehura“.

„Problemi jedne Ruže u ovom turbulentnom društvenom trenutku, op!“

Njegovi audio-blogovi na internetu traju od nekoliko minuta do više od sat vremena, već prema tome kako je raspoložen. Emituje ih nekoliko puta nedeljno ili ređe. Slušaoci koji su ulogovani, od Miksklauda dobijaju na mejl obaveštenje o novim prilozima: „Štrajk protiv Prostaka“, „Mladi, gde ste, ko ste?“, „Problemi jedne Ruže u ovom turbulentnom društvenom trenutku, op!“, „Gradovi se bude, sela se protežu“, „Leto i more“…

Za nepune dve godine emitovano je oko 150 audio-priča. „Da mi je to neko rekao kad sam počeo da radim, ja bih umro od smeha. To gura svojim ritmom, ide svojim tokom“, kaže Anđelić. „Mjehur na mreži“ ima više od 6.000 pratilaca iz celog sveta i nepoznat broj slušanja. Mnoge radio stanice u Srbiji i regionu su ga puštale, niko ništa nije plaćao. Anđelić kaže da su ga jedno vreme „preuzimali svi živi”, da to više nije mogao da kontroliše.

„Kada bih imao nekog ko je organizovaniji od mene, koji ima taj deo mozga koji ja nemam, imao bih enklavu u Zagrebu, u Splitu, u Banjaluci, jer niko ništa slično ne radi“, uveren je Anđelić. Slao je mejlove raznim radio-stanicama, oni mu odgovore da bi ga rado emitovali, ali je problem to što je većina njih formatirana. Njegove emisije zbog različitog trajanja teško mogu da se uklope u šematizovan program.

Podseća na to da „Devedesetdvojka“ nije imala šemu, osim za informativnu redakciju. Sadržaj je „grabljen“, bar je on tako radio, u gradu, na ulici, na koncertima, među ljudima koji su dovođeni u studio. Po njegovom mišljenju, radio-stanicama u Srbiji danas fali pravi sadržaj. „Problem je i to“, kaže Anđelić, „ko pravi te radio-stanice, ko su ti ljudi, šta oni znaju i zašto su tu. I onda se otvara provalija.“

Zalaže se za pokret – „fikcija, fikcija i samo fikcija!“. To znači, kako obja-šnjava, da moramo da se spasavamo kako znamo i umemo. „Kad kažem ‘fikcija’, ne mislim da bežimo u ‘Ivicu i Maricu’ po svaku cenu, ali mi moramo da se spasavamo od ovoga što nam zagađuje živote, na svaki mogući način, na nivou preživljavanja“

Baš kao što je nekada smišljao program za Radio B92, tako i danas sadržaj svojih emisija pravi kao zbirku utisaka.

„Ako imam utisak te nedelje – recimo, kako da pobegnem od stvarnosti – to je jedna emisija. Nabasao sam na neke stare diskove, muzika sa klavira, muzika od džeza do sambe, napraviću miks klavira. Zašto klavir? Pa tako, prija klavir ко’ da pada lišće. To mi je dovoljno.”

U Mjehurovim emisijama tek povremeno ima aktuelnih političkih događaja, naravno iz nekog posebnog ugla. Ipak, priču o protestima Inicijative „Ne davimo Beograd“ Anđelić je uradio gotovo po pravilima javnog servisa. Među prvima je dao mikrofon tim mladim ljudima, koji su se predstavili i saopštili za šta se bore.

„Potpuno je normalno da RTS napravi s njima okrugli sto u osam uveče: znači, desilo se to što se desilo, koja god vlast da je to uradila. Koji je slogan RTS-a? ‘Gledaj, slušaj, misli’, ako je tako – onda zovite te ljude! Jasno je da su oni pod cenzurom.“

Anđelić, međutim, ističe da je tu „za svaku vrstu podrške ugroženima”, ali ne može da se bavi samo onim što je medijski cenzurisano. „Ovaj radio nije bilten stanja ljudskih prava”, napominje, “mora da bude razbibrige, bega od svega, od dosade.”

Srđan Anđelić se poslednjih deset godina informiše na internetu. Shvatio je, kaže, da ga svakodnevni „dotok medijskog đubreta“ sprečava u svemu.

„Ne mislim samo na ovo očigledno đubre, tipa rijaliti program, nego mislim na sve što me zatrpava“, kaže autor „Mjehura“. Ubrzo posle 5. oktobra odlučio je da ne čita dnevne novine.

„Više ih nikada nisam kupio i onda, jedan deo tog đubreta mi više ne prilazi. Sada sam to rešio sa nekim najpopularnijim sajtovima, više uopšte ne izlazim na te sajtove. Prvo se mučim dva-tri dana, izađem mehanički i onda kažem sebi – čekaj, čekaj, šta si rekо’?… i prestanem. Tako se čistim.“

Kako izgleda to „đubre“ pokazao je u emisiji od pet minuta u kojoj je mehanički lepio utiske iz trenutne stvarnosti: Hilari Klinton i Tramp, Dodik, Putin, Bred i Andželina…

„Ne znam šta ljudi misle, ali kad to čujem, mene prođe hladan znoj, uhvati me strava čime smo zatrpani.“

Zalaže se za pokret – „fikcija, fikcija i samo fikcija!“. To znači, kako objašnjava, da moramo da se spasavamo kako znamo i umemo. „Kad kažem ‘fikcija’, ne mislim da bežimo u ‘Ivicu i Maricu’ po svaku cenu, ali mi moramo da se spasavamo od ovoga što nam zagađuje živote, na svaki mogući način, na nivou preživljavanja.“

Mnogo dobro gubljenje vremena

„Mjehur“ pušta najrazličitiju muziku, pravi nemoguće mikseve, i oni koji ga prate navikli su se da slušaju i ono što nikada ne bi, samo da čuju šta voditelj ima da kaže.

„Dok sam bio u ‘Devedesetdvojci’, imao sam jednog jako zanimljivog komšiju koji je slušao bosanovu. Kaže: ‘Čoveče, naterao si me da slušam rep!“, priča Anđelić.

Nikad se nije ograničavao kad je reč o muzici, sluša sve. „Slušao sam Malera tri dana“, kaže, „samo što to što slušam mora da ima nešto specifično, bilo bi lepo da bude nešto drugačije, nešto što provocira.“ Kao zanimljivo ističe i to što mu mnogi bendovi šalju nove pesme, od najpoznatijih do onih koji su tek počeli da sviraju, pošto ih ostale radio-stanice ne emituju.

Muzika je apsolutni pokretač, kaže autor „Mjehura“.

„Ne bih mogao da zamislim da pravim samo govorni radio. I dan-danas se na radio-stanicama u Srbiji čuje: ‘e, ajmo sad neku muziku’, kao da im je muzika pauza. Radio stanice su toliko uniformne, sve liče jedna na drugu: softveri puštaju pesme, marketinške agencije određuju ukus po potrebama potrošača. Da su dobre pa uniformne i tad bi bile dosadne, ali su loše i uniformne.“

„Mjehur na mreži“ jeste po mnogo čemu drugačiji radio, pogotovo među većinom džuboks radio-stanica. Pokrenut je „sa idejom da se oživi autentična ideja radija kao medija – da informiše i zabavlja, ali i više od toga, da preispituje, postavlja pitanja, bude drzak, otvoren, da mobiliše i da ohrabruje, da objašnjava i da dobacuje. Još jednom u praksi, Srđa Anđelić pokazuje da su za dobar radio, mnogo više od frekvencije, potrebni dobra ideja, stav i šarmantna drskost“, piše u opisu ovog projekta.

Srđan Anđelić kaže da nema vremena za radio koliko bi voleo. Sprema desetak novih džinglova, skuplja ljude sa ulice, „dovlači neke drugarice, glumice“. Iako ne može da ima redakciju zbog drugih obaveza, kaže da je razmišljao da uključi još dvoje saradnika koji bi pokrivali domaću muzičku scenu, da idu na koncerte, da prave emisije… baš kao što je nekada pravljena „Devedesetdvojka“.

Treba mu, u stvari, kaže, neko kao on, „da malo bude šalabajzer, da malo radi kad mu dune i da nema nikakvu specijalnu ambiciju“. A „mladi ljudi sada traže ozbiljne poslove“, dok njemu treba „čist entuzijazam“. Svima sa kojima razgovara kaže: „Moraš da se spremiš da gubiš vreme, to je fenomenalno, to je mnogo dobro gubljenje vremena“.