Gardijan objavio niz lažnih tvrdnji o intervjuu sa Džulijanom Asanžom

Za Cenzolovku prevela Milica Rašić uz dozvolu portala The Intercept

Džulijan Asanž izaziva duboko suprotstavljene stavove. Mnogi mu se dive, a mnogi ga preziru (u koju kategoriju će se neko svrstati u određenoj godini obično zavisi od njegovih osećanja prema onome što se nalazi u poslednjim procurelim dokumentima koje je Asanž objavio).

Nečiji stavovi o Asanžu, međutim, potpuno su nevažni za ovaj tekst, jer on nije o Asanžu. U ovom članku je reč o interpretaciji intervjua, koja je ove nedelje objavljena u Gardijanu (The Guardian), gde su Asanžu nesmotreno pripisane izjave koje nije dao.

Ovo je članak o tome kako su te lažne tvrdnje – bezmalo izmišljotine – putem interneta proširili novinari, i na taj način stotinama hiljada (ako ne i milionima) ljudi poturili lažne vesti. Cilj ovog članka je da još jednom podvuče da oni koji najžustrije razotkrivaju Lažne Vesti, oni koji žele da Fejsbuk i drugi tehnološki giganti ukinu određene sadržaje kako bi ih sprečili, često takve vesti najagresivnije šire, radeći samo u sopstvenom interesu.

Mišljenja o Asanžu za ovaj članak su potpuno nevažna zato što se, možemo pretpostaviti, svako slaže da je jako loše kada neki medij objavi Lažnu Vest, čak i kada je cilj objavljivanja da se okleveta neko ko je omražen. Novinarska nesmotrenost ne postaje dostojanstvena ili dopustiva samo zato što je ideja ili svrha kojoj služi ispravna. Nečije mišljenje o Asanžu ovde može biti važno samo ako taj neko smatra da se protiv novinarskih laži i Lažnih Vesti može pobuniti isključivo onda kada je na njihovoj meti ličnost koja mu se dopada.

Zašto, u stvari, Asanž veruje da Rusiji ne treba Vikiliks?

Drugorazredni i obmanjujući Gardijanov članak, čiji je autor Ben Džejkobs, objavljen je 24. decembra. Dve glavne tvrdnje iznete u njemu nepobitno su lažne. Prva lažna tvrdnja stoji već u naslovu: „Džulijan Asanž u intervjuu suzdržano hvali Trampa i napada Klintonovu“.

U prvom pasusu se ova lažna tvrdnja ponavlja: „Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa (WikiLeaks), suzdržano se priklonio Donaldu Trampu…“

Druga tvrdnja predstavlja još teži napad na osnove novinarstva. Džejkobs tvrdi da je „Asanž dugo bio blisko povezan s Putinovim režimom“.

Kao „dokaz“ za ovu čudnu tvrdnju ponudio je osam intervjua koje je Asanž napravio 2012. godine i koji su emitovani na RT-u. Pošto je nagovestio savezništvo Asanž–Putin, Džejkobs je napisao:

„U intervjuu za Republiku (La Repubblica), (Asanž) je rekao da nema potrebe da Vikiliks ima ulogu uzbunjivača u Rusiji, jer tamo, kako on tvrdi, postoji otvorena i konkurentna debata“. (Uzbunjivač – osoba koja prijavi korupciju i druga krivična dela, zbog čega ne može da snosi posledice, prim. ur.)

Očigledan je razlog zašto su ove dve tvrdnje tako značajne i zašto privlače ogroman broj klikova i šerova. One igraju direktno na sklonosti pristalica Klintonove i laskaju njihovom glavnom narativu kada je reč o izborima: Klintonova je izgubila zato što je Kremlj uposlio svoje agente, kao što je Asanž, da ojačaju Trampa i pokopaju Klintonovu.

Ovo se dogodilo delimično i zbog Gardijanove slepe mržnje prema Vikiliksu, sa kojim je bio u partnerstvu i od njega se poprilično okoristio, da bi na kraju došlo do međusobne paljbe. Iako ovaj cenjeni list redovno proizvodi odlično novinarstvo, upliv snažnih emocija i sukoba sa Asanžom, koji je gotovo na ličnom nivou, doveo je do toga da Gardijan neretko zanemari sve kriterijume kada izveštava o Vikiliksu

Prema tome kako je ovaj tekst postavljen, čini se da Asanž proglašava Rusiju slobodnom, aktivnom i transparentnom političkom kulturom u kojoj – nasuprot represivnom Zapadu – nije potrebno raskrinkavanje, a pritom sve vreme hvali Trampa.

Ništa se od toga, međutim, nije dogodilo. Te tvrdnje su izmišljene.

Uprkos silnoj pažnji koju je dobio preko interneta, u Džejkobsovom članku za Gardijan nije bilo nimalo originalnog izveštavanja. Istinu govoreći, ovaj članak nije bio ništa drugo do pokušaj sažimanja posla koji je obavio istinski savestan novinar: Stefanija Maurici iz italijanskog dnevnog lista Republika otputovala je u London kako bi napravila intervju sa Asanžom. Intervju je rađen na engleskom, a Republika je objavila transkript onlajn. Sve što je Džejkobs kao novinar uradio, bilo je samo prepričavanje delove intervjua koje je želeo da istakne, kako bi on i Gardijan prigrabili što više klikova i okoristili se radom koji je obavila Stefanija Maurici.

Od trenutka kada je Gardijanov članak objavljen i kada je postao viralan, Mauricijeva je u više navrata protestovala protiv lažnih tvrdnji o Asanžovim izjavama iz intervjua. Novinari sa Zapada, međutim, nastavljaju da retvituju i šeruju Gardijanove second-hand izvode iz ovog intervjua i pritom potpuno ignorišu proteste Mauricijeve – iz razloga koji su istovremeno neprijatni i indikativni.

.@ggreenwald I am completely furious about how my interview with Julian #Assange has been distorted and strumentalised

— stefania maurizi (@SMaurizi) December 28, 2016

Da bismo videli koliko su Gardijanove tvrdnje o Asanžu lažne, potrebno je samo da ih uporedimo sa onim što je zaista rekao u intervjuu.

Namerno izvrtanje Asanžovih reči

Za početak, Asanž nije hvalio Trampa, ni suzdržano ni bilo kako drugačije. Nije mu postavljeno pitanje da li mu se Tramp dopada, i nije ni izneo mišljenje o tome. Preciznije, upitan je kakve bi, po njegovom mišljenju, bile posledice Trampove pobede: „Šta je sa Donaldom Trampom? Šta će se dogoditi? … Šta, po vašem mišljenju, on predstavlja?“

Asanž je neutralno opisao, kao svojevrsno predviđanje, ishod za koji veruje da je moguć: izbor Hilari Klinton bio bi konsolidacija moći unutar vladajuće klase Sjedinjenih Država. Donald Tramp nije insajder u Vašingtonu, on je deo vladajuće bogataške elite Sjedinjenih Država, a oko sebe pribira druge bogataše iz tog miljea, uz još nekoliko istaknutih ličnosti. Oni sami za sebe ne postoje kao struktura, zato je ta veza krhka, ona izmešta i destabilizuje prethodnu centralnu mrežu moći u Vašingtonu. To je nova pokroviteljska struktura koja će se ubrzano razvijati, ali trenutno njena slaba povezanost ukazuje na šanse za promenu u Sjedinjenim Državama: promenu nagore i promenu nabolje.

Mauricijeva je u više navrata protestovala protiv lažnih tvrdnji o Asanžovim izjavama iz intervjua. Novinari sa Zapada, međutim, nastavljaju da retvituju i šeruju Gardijanove second-hand izvode iz ovog intervjua, i pritom potpuno ignorišu proteste Mauricijeve – iz razloga koji su istovremeno neprijatni i indikativni

Većina tih izjava – „Izbor Hilari Klinton bio bi konsolidacija moći“ i Tramp stvara „novu pokroviteljsku strukturu“ – jedva da je sporna. One su očito tačne. Međutim, kakvo god da je nečije mišljenje o ovim rečima, one ne prilaze ni blizu nečemu što bi se nazvalo pohvalama Trampu.

Zapravo, Asanž kaže da je Tramp „deo vladajuće bogataške elite Sjedinjenih Država“ koji „oko sebe pribira druge bogataše iz tog miljea, uz još nekoliko istaknutih ličnosti“. Činjenica da Asanž smatra mogućim da se posledična nestabilnost iskoristi za pozitivne učinke, ali i to što on strepi od „promene nagore“, stavlja Asanža na stranu svih onih političkih i medijskih organizacija koje oportunistički tragaju za mogućnostima da se trampovski crni oblak pretvori u nekakav zračak nade.

Različite organizacije, od Njujork tajmsa (The New York Times) i Tinkprogresa (ThinkProgress), pa do ACLU i Demokratskih socijalista (Democratic Socialists), svi su dobili ili vrbovali neočekivano mnogo novih pratilaca od trenutka kada je Tramp pobedio na izborima, a ovaj porast im je dao nadu u mogućnost jačanja kritičnih političkih vrednosti.

Neposredno nakon izbora, demokrate kao što su Berni Sanders, Elizabet Voren i Čak Šumer govorili su upravo ono što je rekao i Asanž: oni su voljni i željni da iskoriste mogućnost da Trampovo predsednikovanje stvori nove šanse (u slučaju prvo dvoje, to bi bilo Trampovo ukidanje TPP-a [Transpacifičko partnerstvo, nap. prev.], a u slučaju poslednjeg, ojačana podrška Izraelu; kako je Sanders rekao: „Dokle god je gospodin Tramp ozbiljan u nameri da sledi politike koje život radničkih porodica u ovoj zemlji čine boljim, ja i drugi progresivni ljudi spremni smo da sarađujemo s njim“).

Prema tome kako je ovaj tekst postavljen, čini se da Asanž proglašava Rusiju slobodnom, aktivnom i transparentnom političkom kulturom u kojoj – nasuprot represivnom Zapadu – nije potrebno raskrinkavanje, a pritom sve vreme hvali Trampa. Ništa se od toga, međutim, nije dogodilo. Te tvrdnje su izmišljene

Ništa od toga nimalo ne ukazuje na „pohvale Trampu“. Kada bi neko ko nije Asanž izjavio ovako nešto, niko ne bi pomislio da se radi o pohvali – i zaista, u pomenutim slučajevima niko to i nije pomislio.

Ako neko želi da bude velikodušan, može ublažiti Džejkobsovu tvrdnju tako što će je proglasiti nemarnom i zavodljivom, pre nego promišljenom prevarom. To već neće moći u slučaju druge tvrdnje, koja u mnogo većoj meri raspiruje vatru: tvrdnje da Asanž veruje kako je Rusija previše slobodna i otvorena da bi joj bilo potrebno uzbunjivanje.

U tom delu intervjua Asanž je upitan zašto je većina objava Vikiliksa imala najveći uticaj na Zapadu, a ne u zemljama kao što su Rusija ili Kina. Da biste videli koliko je pogrešan Džejkobsov opis njegovog odgovora, samo pročitajte šta je Asanž rekao: on nije rekao da je Rusija odveć slobodna da bi joj bilo potrebno uzbunjivanje. Umesto toga, on objašnjava da bi svaki ruski uzbunjivač koji bi hteo da razotkrije informacije, imao mnogo boljih opcija od Vikiliksa, s obzirom na to da ljudi iz Asanžove organizacije ne govore ruski, to su ljudi sa Zapada koji govore engleski i koncentrišu se na Zapad:

„U Rusiji postoje mnoge aktivne publikacije, onlajn blogovi, a kritičari Kremlja, kao što je Aleksej Navalni, deo su tog miljea. Postoje, takođe, novine kao što je Novaja gazeta, koje različitim delovima društva dopuštaju da kritikuju jedni druge, i to se toleriše uglavnom zato što nije reč o velikom TV kanalu koji bi mogao biti veoma popularan – čitaoci ovog lista su učeni ljudi iz Moskve.

Ja to tumačim ovako: u Rusiji postoji konkurencija Vikiliksu, niko od zaposlenih u Vikiliksu ne govori ruski, tako da za jednu takvu snažnu kulturu koja ima sopstveni jezik, moraju te smatrati lokalnim igračem. Vikiliks je organizacija čiji je jezik najpre engleski i čiji je veb-sajt prevashodno na engleskom. Objavili smo više od 800.000 dokumenata koji su ili o Rusiji i predsedniku Putinu ili makar referišu na njih, tako da je to područje poprilično pokriveno, premda većina naših publikacija dolazi od zapadnih izvora, iako ne uvek. Na primer, objavili smo više od dva miliona dokumenata iz Sirije, uključujući i lična dokumenta Bašara el Asada. Povremeno objavimo nešto o nekoj zemlji, i onda ta zemlja pomisli da Vikiliks igra na toj teritoriji, kao u slučaju Istočnog Timora i Kenije. Ono što je zapravo važno jeste to koliko je neka kultura udaljena od engleskog jezika. Kineska kultura je poprilično udaljena.“

Očigledno je šta Asanž ovde govori. On ne kaže da je Rusija previše slobodna i transparentna i da joj ne treba uzbunjivanje; on upravo ukazuje na to da je Vikiliks objavio neke procurele dokumente o Rusiji i Putinu, kao i o Asadu. Ono što je, međutim, rekao jeste da ruski uzbunjivači smatraju da imaju bolje opcije od Vikiliksa, jer ova organizacija ne govori njihov jezik i za njih nema mesta u ruskim medijima i kulturi. Upravo istu stvar Asanž kaže za Kinu. („Ono što je zapravo važno jeste to koliko je neka kultura udaljena od engleskog jezika. Kineska kultura je poprilično udaljena.“)

Izvrtanje ovih reči u tvrdnju da Asanž veruje u slobodu i otvorenost Rusije, kojoj, zbog toga, ne treba uzbunjivanje – što je način da se Asanž predstavi kao Putinov propagator – nije tek greška iz nesmotrenosti. To je novinarska prevara.

Što više klikova

Međutim, kao i mnogo lažnih vesti koje možemo naći onlajn, ova prevara je imala ogroman uticaj, i toga su Gardijan i Džejkobs zasigurno bili unapred svesni. Teško je utvrditi tačan broj ljudi koji su pročitali ovu lažnu vest, ali definitivno je reč o desetinama hiljada, a najverovatnije i stotinama hiljada, ako ne čak i milionima.

Evo samo jednog tvita koji je postavio bloger iz Vašington posta (The Washington Post), inače pristalica Klintonove (i profesor političkih nauka na univerzitetu Tafts), Den Drezner. Ovaj tvit je proširio tvrdnju o Asanžovom navodnom uverenju o Rusiji: do danas ga je retvitovalo više od 7.000 ljudi, a lajkovalo još 7.000:

The next time you're inclined to take Julian Assange seriously, remember this. https://t.co/JIPcns2KTa pic.twitter.com/TUoqHa1KNp

— Daniel W. Drezner (@dandrezner) December 25, 2016

Ništa ne ilustruje štetu koju pravi onlajn novinarska obmana bolje nego ova činjenica: Dok je Dreznerovo širenje Džejkobsove lažne tvrdnje bilo retvitovano na hiljade i hiljade puta, protest novinarke koja je napravila intervju, Mauricijeve, koji ukazuje na to da je tvrdnja lažna, zanemaren je gotovo u potpunosti. U vreme kada je članak objavljen, imao je svega 14 retvitova:

.@dandrezner this is completely false: Julian #Assange never ever declared that in my interview

— stefania maurizi (@SMaurizi) December 26, 2016

Još gore, najglasovitije pristalice Klintonove, kao što je Dejvid Fram iz Atlantika (The Atlantic), nakon toga su počele da razglašavaju lažne tvrdnje „iz druge ruke“ o onome što je Asanž rekao povodom Trampa; on je sada pretvoren u zrelog Trampovog obožavaoca:

Ovo se dogodilo delimično i zbog Gardijanove slepe mržnje prema Vikiliksu, s kojim je bio u partnerstvu i od njega se poprilično okoristio, da bi na kraju došlo do međusobne paljbe. Iako ovaj cenjeni list redovno proizvodi odlično novinarstvo, upliv snažnih emocija i sukoba sa Asanžom, koji je gotovo na ličnom nivou, doveo je do toga da Gardijan neretko zanemari sve kriterijume kada izveštava o Vikiliksu.

U ovom slučaju, međutim, problem je umnogome pogoršan zbog uloge konkretnog novinara – Bena Džejkobsa. Pošto je u 2016. pratio kampanju za američko izdanje Gardijana, postao je omiljen među medijski aktivnim pristalicama Klintonove, jer je kampanju pratio sa evidentno proklintonovske pozicije.

Očigledan je razlog zašto su ove dve (Džejkobsove) tvrdnje tako značajne i zašto privlače ogroman broj klikova i šerova. One igraju direktno na sklonosti pristalica Klintonove i laskaju njihovom glavnom narativu kada je reč o izborima: Klintonova je izgubila zato što je Kremlj uposlio svoje agente, kao što je Asanž, da ojačaju Trampa i pokopaju Klintonovu

Džejkobs se ušančio kao popularni član tabora političkih novinara istog sentimenta. Dok je snabdevao internet krajnje pristrasnim reportažama, stekao je mnoštvo pratilaca; gledao je kako broj njegovih pratilaca na društvenim mrežama raste što je više to radio; uopšte, neposredno je bio hvaljen i obožavan onlajn zbog celogodišnjeg uzburkavanja proklintonovskog agitpropa.

Džejkobs pak ima naročito nezgodnu prošlost sa Vikiliksom. U avgustu 2015. pojavila se vest da se Čelsi Mening – čije su objave ušle u Gardijanove najznačajnije priče u istoriji, a iz Ujedinjenih nacija su otkrili da je podvrgnuta „okrutnom i neljudskom“ zlostavljanju dok je bila u pritvoru – suočila sa neograničenim boravkom u samici jer je u svojoj ćeliji imala časopise koji joj nisu odobreni, uz pastu za zube kojoj je istekao rok trajanja.

Džejkobs je na Tviteru ismevao njenu nesreću: „I najmanja violina sveta svira tužnu pesmu.“ Bio je primoran da obriše ovaj uvredljivi tvit kada je dobio javne kritike čak i od nekih svojih kolega iz Gardijana, premda se nije javno izvinio, rekavši da se izvinio „privatno“. Pritom je blokirao ogroman broj ljudi koji su se usprotivili njegovim komentarima (uključujući i mene).

Ben Džejkobs je poslednja osoba kojoj bi trebalo verovati kada je reč o doslednom izveštavanju o Vikiliksu, osim ako nam cilj nije da objavimo izmišljotine koje će Gardijanu doneti veliki broj čitalaca. Kakva god da je bila namera, upravo se to dogodilo.

Uznemirujući uticaj lažnih vesti

Ljudi koji bi se morali najviše uznemiriti zbog ove obmane jesu oni koji su imali vodeću ulogu u njenom širenju: precizno, oni koji najglasovitije tvrde da je Lažna Vest ozbiljna opasnost. Težnju da se Lažna Vest suzbije ništa ne može diskreditovati brže i delotvornije od shvatanja da se u ovoj pobuni zapravo radi o selektivnoj želji da se suzbije vest koja podriva nečiju političku sklonost, želji pod maskom zabrinutosti za novinarsku doslednost i integritet. Ipak, kao što sam više puta pokazao, oni koji najglasnije ističu potrebu da suzbiju Lažnu Vest najčešće su isti oni koji je najžustrije razglašavaju onda kada je to njima korisno.

Ako neko zaista želi da se izbori sa Lažnim Vestima i novinarstvom koje obmanjuje, ne može selektivno odbaciti neke Lažne Vesti, a podržati i širiti one koje promovišu njegove sopstvene političke sklonosti, ili klevetati ljude koje mrzi (poput Asanža). Takvi postupci zasigurno će dovesti do toga da niko ne shvata ozbiljno ovu težnju, jer oni koji je zastupaju, u njihovim očima postaju neiskreni oportunisti: kao što je cinična upotreba „antisemitskih“ optužbi protiv izraelskih kritičara značajno oslabila žaoku te optužbe onda kada je bila preko potrebna.

Ove godine zabeležen je veliki broj Lažnih Vesti čije je širenje podrivalo Klintonovu, ponekad su dolazile i od samog Trampa. Iz tog razloga, u anketi objavljenoj u utorak u Ekonomistu (The Economist) i Jugovu (YouGov) vidimo da 62 odsto Trampovih glasača – ali i 25 odsto glasača Klintonove – veruje da su se „na izborima pojavili milioni nelegalnih glasova“: vrlo sumnjiv Trampov navod za koji nema dokaza.

Ova anketa, međutim, dokazala je i to da 50 odsto glasača Klintonove sada veruje u apsurdnu i smešnu teoriju zavere: da je „Rusija manipulisala evidencijom glasova kako bi pomogla Trampu“. Vrlo je iznenađujuće to da oni veruju u ovu tvrdnju. Neki od najomiljenijih demokratskih glasnogovornika rutinski koriste frazu „Rusija je hakovala izvore u SAD“, a implikacija toga nije da su Rusi hakovali mejlove, već same izbore. Rezultat je – što važi i za mnoge Trampove glasače – taj da su mnogi glasači suprotne strane zavedeni da prihvate teoriju zavere koja je, doduše, prijatna i samoafirmativna, i koja objašnjava zašto je njihov kandidat izgubio.

U svakom slučaju, hajde da se suočimo sa opasnošću od Lažnih Vesti i da je pobedimo. Međutim, da bismo to uradili, od krucijalne je važnosti da ne budemo selektivni kada se radi o onome što opovrgavamo, a posebno je važno da ne sankcionišemo Lažne Vesti koje ne promovišu naše sopstvene političke ciljeve. Najvažnije od svega je da se oni koji žele da budu na čelu povorke u borbi protiv Lažnih Vesti ne premeću u najprodornije promotere tih vesti onda kada su tvrdnje u tim vestima prijatne i na njihovoj strani.

Za Cenzolovku prevela Milica Rašić uz dozvolu portala The Intercept