Novinari odgovaraju na saopštenje Kusturičinih advokata

Saopštenje prenosimo u celosti:

„Advokatska kancelarija Tomanović, zastupajući Emira Kusturicu u sporu protiv novinara Miroslava Bojčića i Zorana Janića, izmenila je u svom najnovijem saopštenju svoju prethodnu tvrdnju da su novinari objavili neistinitu informaciju o Kustuiričinim susretima sa udbaškim likvidatorom Veselinom Vukotićem: sada ta kancelarija samo tvrdi da novinari tu informaciju nisu dokazali.

Viši sud u Beogradu, međutim, odbacio je bez obrazloženja – a suprotno tome što tvrdi Tomanović – sve dokazne predloge autora spornog teksta “Novogodišnja bajka za ubice”, uključujući i onaj da Vukotić bude saslušan, a istovremeno je zahtevao da dokažu istinitost tog teksta. Pri tom je sud odbio da sam, službenim putem, pribavi od Bezbednosno-informativne agencije dokumente o spornim sausretima, uključujući susret u Perpinjanu, na jugu Francuske, u leto 2005., iako je bilo jasno da ti dokumenti postoje.

Tema teksta “Novogodišnja bajka za ubice” bila je kršenje Ustava i zakona koje su izvršili najviši državni funkcioneri u sprezi sa nelustriranom tajnom službom, puštajući na slobodu pravosnažno osuđenog ubicu Veselina Vukotića kojeg su prethodno dovukli iz pritvora u Belgiji. Kusturica je u tom dugačkom analitičkom tekstu bio puki epizodista, spomenut uzgredno u dve rečenice isključivo kao primer opšte moralne i intelektualne zapuštenosti srpskog društva koja i omogućava političarima i udbašima da rade šta ih je volja.

Novinari Janić i Bojčić osuđeni su pre svega zato što su se usudili da pišu o moći podivljale tajne službe – slično kao što se, na primer, NIN usudio da piše o ulozi ministra Stefanovića u aferi “Savamala” – a jedina stvar na kojoj se formalno drži ta osuda je izjava Kusturice da je bio uvređen, pretrpevši duševni bol.

On je, međutim, na suđenju posvedočio da mu je bivši šef tajne policije Jovica Stanišić “dugogodišnji najbliži prijatelj” i nije osporio priložene dokumente da su mu isti takvi prijatelji bili i svi naredni načelnici tajne službe. Stoga uopšte nije jasno zašto Kusturica ne smatra uvredljivim da javnost bude obaveštena o njegovom tesnom prijateljstvu sa šefom tajne policije, a zatim i sa njegovim naslednicima, a smatra uvredljivim što je javnost obaveštena kako se on viđao i sa njihovim podređenima, poput Vukotića.

Političkom odlukom da se zločinačke tajne službe ne lustriraju i da se ne otvore njihovi mračni arhivi, stvorena je ogromna praznina u pravnom sistemu Srbije, koju podržavaju i sudovi, učestvujući u čuvanju tih mračnih tajni, jer bez obrazloženja odbijaju da službenim putem pribave nužne dokumente, iako su za to nesumnjivo ovlašćeni, a zatim donose presude protiv novinara zaključujuci da nisu dokazali sporne cinjenice. Time se sudije pretvaraju u cenzore, efektivno sprečavajući – kao u ovom slučaju – bilo kakvo pisanje o ključnim temama današnje Srbije.

Kusturičini advokati, koji uzgred budi rečeno zastupaju i Vukotića, tvrde u saopštenju da su novinari sudu podneli navodno “falsifikovani dokument”, službenu belešku BIA o susretu Kusturice i Vukotića, iako i sami znaju da je tom dokumentu promenjeno jedino zaglavlje, očigledno zato da bi obaveštajni izvor sačuvao svoj identitet. Ti isti advokati, međutim, na

samom procesu oštro su se usprotivili zahtevu da navodni falsifikat bude upoređen sa originalom, tj. da od BIA bude zatražen originalni dokument, kao i da budu saslušani funkcioneri BIA na okolnost Kusturičinih susreta sa udbaškim likvidatorom. Sud je udovoljio želji Tomanovića da se ništa ne ispita, i da sve ostane skriveno“, navodi se u saopštenju.