Vesna Pešić – intervju

Dok čitam vaše tekstove često sam iznenađen time koliko su vaša zapažanja o Srbiji primenjiva na američku politiku. Taj utisak se pojačao otkad smo izabrali Trumpa za predsednika. Da li je to zato što su lažovi i lupeži, uprkos lokalnim razlikama, svuda isti?

Kad se uzdrmaju zapadne demokratije, u perifernim zemljama se javlja rano predskazanje kojim pravcem će se kretati globalna kriza. Te sličnosti ne nastaju zato što periferija prednjači i stvara nove svetske trendove, nego zato što se ona prva skljoka čim kriza zavlada razvijenim svetom. Mi svakog dana slušamo neverovatne laži premijera Srbije Aleksandra Vučića koje prevazilaze laganje na koje smo dosad navikali. I Trump je uobičajenu praksu političkog spinovanja podigao do neslućenih visina. A ni jednom ni drugom laži i izmišljotine nisu nimalo naškodile.

Srpskim autoritarnim populistima se silno sviđa Trump, strasno su za njega navijali marširajući ulicama i noseći njegove slike i majice, zahtevajući od Srba u Americi da glasaju za njega. Dopada im se Trumpov napad na globalizaciju zato što vraća u fokus suverenost nacije, a ovde se misli da će takav zaokret pomoći da se ostvare srpski nacionalistički snovi. Računaju da je Rusija uz Srbiju, a sad će na tu stranu da pristigne i Trumpova “ponovo velika Amerika”. Blago nama!

Kada čuje izraz “totalne laži”, čovek pomisli na nacističku Nemačku, sovjetsku Rusiju, Maovu Kinu i slične istorijske presedane, ali danas smo svedoci rastućeg otpora prema istini u zemljama koje su spolja gledano još uvek demokratske. Zašto se to događa?

Prezir prema istini možda nije sasvim nov fenomen, nego je iznenada prepoznat na referendumu o izlasku Velike Britanije iz EU i u Trumpovoj izbornoj kampanji. Sada već možemo da govorimo da je sahrana činjenica postala svetski hit koji se zvanično zove post-truth ili postfaktički svet. Ovaj fenomen nema veze sa ideološkim totalitarizmima koje ste naveli. Njihove vođe nisu lagale, nego su i sami verovali u te mesijanske ideologije koje se zasnivaju na apsolutnoj istini – dogmi. Analiza postfaktičkog sveta nameće novu temu: kako razlikovati istinite od lažnih vesti u digitalnom svetu. Fake news, dezinformacije i hakerski napadi koji su u američkoj predizbornoj kampanji pripisani Rusiji, zabrinjavaju evropske političare koji tvrde da su i njihove zemlje već napadnute. Problem je u tome što niko ne zna koliko je to ozbiljno, da li je istina ili laž.

Ono što sam imala u vidu govoreći o “novoj eri totalnog laganja” je strukturni raskid sa istinom, čije je rodno mesto degeneracija institucija na kojima počiva liberalna demokratija. Profit i politizacija su potkopali institucije čija je funkcija da proizvode objektivne infromacije i donose odluke u skladu sa najvišim profesionalnim standardima i procedurama. Brojni think tenkovi, instituti pa čak i grass roots pokreti su lažni i strateški osmišljeni da utiču na donošenje važnih odluka u interesu korporacija, banaka i firmi, uključujući i političke stranke i političare. Reč je zapravo o sistemskoj korupciji koja je postala vladajući poredak. Slično je i u medijskoj sferi. Što su neki mediji profitabilniji, to su manje kredibilni.

Dakle, glavni uzrok “totalnog laganja” je sprega moći novca i državne vlasti, a prevagu je odneo novac. Dominacija ekonomske elite nad politikom je de facto proizvela obespravljenost svih ostalih slojeva društva. Tu leži objašnjenje paradoksa o tome kako su “totalne laži” potopile činjenice. U svom resantimanu, zapostavljeni slojevi društva postaju pristalice populista koji obećavaju promenu vladajućeg poretka. Tako je i Trump došao na vlast. Njegova pobeda simbolizuje pobedu biznisa nad politikom. Ukazivanja Hillary Clinton na njegove masne laži, neznanje, bezobrazluk i ponižavanje žena i manjina mu nimalo nije škodilo. Njegovi navijači su skandirali “Fuck you Hillary”, nećemo kontinuitet sa tvojim korumpiranim establišmentom. Bernie Sanders je u pravu kada kaže “da političari ne treba da rade za lobije, već za birače. I to nije radikalno, to je demokratija”.

Jedan od najbližih saradnika predsednika Busha je novinaru The New York Timesa ovako objasnio novu vezu između funkcionisanje sveta i realnosti. “Mi kreiramo svoju sopstvenu realnost”. Tada smo bili zapanjeni ovom do te mere otvorenom odbranom laži, ali ispostavilo se da je taj čovek bio prorok.

To možda nije bila trampistička laž, već nešto drugo. Posle 2. svetskog rata i naročito posle pada Berlinskog zida 1989. kad je Amerika odnela pobedu u hladnom ratu, a komunistički svet se raspao, ona je postala jedina svetska sila (EU je bila zamišljena kao slaba sila – soft power, Kina je bila slaba, a Rusija je sa Jelcinovom tranzicijom zapala u totalni haos i bila na kolenima) koja se za sve pitala i odlučivala o svemu. To je bio “unipolarni svet” i vladavina novog mira: Pax Americana. Trump nije slučajno rekao da ako svet želi da SAD budu globalni policijac, neka onda plati za to. Amerika jeste stvarala novu realnost u svetskim razmerama. Bush je verovao da će u Iraku napraviti liberalnu demokratiju, ali umesto toga se dogodio veliki ratni biznis.

Ceo tekst pročitajte na sajtu Peščanika.