Pravo na medije: Kako zaštiti pravo na privatnost?

Pravo na privatnost je jedno od osnovnih ljudskih prava koje se svakodnevno krši u domaćim medijima, a posebno u tabloidnoj štampi. Na meti medija je ne samo privatnost poznatih ličnosti već i anonimnih građana. Šta podrazumeva pravo na privatnost i na koji način ga mediji krše? U kojim situacijama poznate ličnosti imaju suženo pravo na privatnost? Kome građani mogu da se obrate kada mediji ugroze njihovu privatnost? U emisiji „Pravo na medije” govore: Danica Maksimović, Tamara Skrozza, Rodoljub Šabić, Igor Božić, Milan Rašević, Igor Jurić, Petar Jeremić, Kruna Savović, Stojan Marković, Miroslav Janković. 

Autori: Anđela Milivojević i Maja Divac.

Proizvodnja: PG Mreža, 2017.

[povezaneprice]

Štampa svakodnevno krši pravo na privatnost

Domaća tabloidna štampa živi od objavljivanja pikanterija, ali i grubih neistina o poznatim ličnostima. Iako zakon obavezuje medije da štite privatnost osoba o kojima izveštavaju, novine su svakoga dana pune informacija kojima se ovo pravo krši.

Tabloidi krše privatnost poznatih radi zarade i zadovoljenja određenih interesa. I pri tome ne biraju sredstva. Primeri su bezbrojni.

Jedan od drastičnih primera povrede privatnosti i dostojanstva dogodio se leta 2016. kada je ekipa lista Kurir tajno snimala, a zatim i objavila neprikladne fotografije glumice Danice Maksimović.

Kurir prekršio pravo na privatnost Danice Maksimović

Na privatnoj nudističkoj plaži gde je zabranjeno fotografisanje, ekipa lista Kurir tajno je slikala glumicu Danicu Maksimović, a zatim i objavila te fotografije. Ne samo da su je tajno slikali, nego su i njen pokušaj da spreči objavljivanje tih fotografija predstavili kao čin agresivne osobe. Ovaj slučaj je pred sudom.

Danica Maksimović, glumica: „Oni su bili pokriveni nekim kapama, prikriveni i pratili su me naravno. I ta devojka je došla na ligeštul ispred mene, nije se skinula naravno. Meni je bilo sumnjivo, non stop je držala taj telefon. I kada sam videla da se iskrada shvatila sam da nešto nije uredu. Tamo stoje table, ogromne table na kojima piše da je zabranjeno fotografisanje u bilo kom kontekstu. Šta će vama moje nage slike, kome to treba, u ovim godinama, ja sam penzionerka? Naprotiv sve su učinili da objave, sve su učinili da me uruše”.

Poznata glumica se žalila Savetu za štampu, samoregulatornom telu koje nadgleda poštovanje Kodeksa novinara Srbije. Komisija za žalbe ovog Saveta ocenila je da je list koristio nečasna sredstva, da je povredio pravo na privatnost i dostojanstvo glumice, ali i da je iznosio neistine – da je dezinformisao javnost.

Danica Maksimović: „Ja im se zahvaljujem jer je meni ta pomoć bila neophodna, prosto da bih i ja imala potvrdu da mogu da verujem u nešto u ovom društvu, razumete me, jer je čovek ostavljen sam na vetrometini. Najnižim sredstvima se služe, najnižim rečnikom, banalnostima, ništa tu nema ljudsko, pravo, emotivno, lepo. I ne znam zašto se ljudi time hrane?”

Iako je reč o javnoj ličnosti, koja, po Kodeksu novinara, ima suženo pravo na privatnost, to ne znači da ga nema uopšte i da mediji mogu da krše ovo pravo bez ikakvog razloga i objašnjenja, navedeno je u zaključku Saveta za štampu.

Danica Maksimović: „Postoje oni koji misle da kada si javna ličnost da ti mogu sve, to nije tačno. To nije tačno. Dragi građani to nije tačno. U našem Ustavu i zakonu piše do koje granice jeste javna ličnost javna ličnost a od koje nije. I od koje postoji mera ukusa, mera moralnog kodeksa, mera privatnosti.

Pravo na privatnost javnih ličnosti

Pravo na privatnost, koje se svakodnevno krši u domaćim medijima, jedno je od osnovnih ljudskih prava. Zaštićeno je Univerzalnom deklaracijom UN-a i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, kao i domaćim zakonima i novinarskim kodeksima.

Rezolucija Saveta Evrope iz 1998. godine, koje je doneta nakon tragične pogibije Lejdi Dajane, poziva sve zemlje da u svoje zakone uvrste odredbe kojima se zabranjuje praćenje ljudi radi fotografisanja ili snimanja na takav način da im se narušava privatnost i normalan život.

U borbi za profitom, mediji, bez dozvole, snimaju i objavljuju fotografije i informacije koje zadiru u privatnost poznatih. Posledice ovakve prakse su, poslednjih godina, na svojoj koži osetili brojni političari, glumci, sportisti, pevači.

Tamara Skrozza, novinar i član Komisije za žalbe Saveta za štampu: „Pravo na privatnost u kontekstu medija znači da u medije ne sme da uđe ništa što spada u domen privatnog života, odnosno u domen stvari koje nisu od javnog interesa. Nije od javnog interesa da ja znam koje su boje nečije gaće, s kim je ko te večeri spavao, kakva mu je kujna i gde je bio na letovanju.“

Dva najveća domaća novinarska udruženja, UNS I NUNS, 2006. usvojila su Kodeks novinara Srbije koji posebno obrađuje pitanje poštovanja prava na privatnost: “Novinar poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše. Pravo na privatnost je suženo kada je reč o javnim ličnostima, a posebno o nosiocima javnih funkcija.”

Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti: „Naravno ono što je groteska je to da je taj fini dokument valjda najbrutalnije kršeni dokument kod nas, ne znam ni jedan dokument koji se tako doslovno gazi kao što je taj Kodeks novinara Srbije i to upravo u vezi sa  pitanjem zaštite privatnosti. Suvišno je da komentarišem zašto. Dakle šta se sve pojavljuje u našim medijima, kakvi do brutalnosti nedopustivi tretmani privatnosti i podataka o ličnosti, to je gotovo suvišno komentarisati.“

Kodeks novinara Srbije dozvoljava objavljivanje podataka iz privatnog života javne ličnosti samo kada je to u interesu javnosti “odnosno ukoliko podaci imaju direktne posledice na više ljudi, ukoliko su u suprotnosti s duhom funkcije koju ta ličnost obavlja ili idejama koje javno zastupa“.

Tamara Skrozza: „Ako mi imamo na primer ministra i otkrije se da je on u mladosti bio delikvent, imali smo takvu situaciju ne tako davno u prošlosti, to više nije domen privatnosti te osobe, to ne bi trebalo da bude nikakva tajna jer ne može ministar u nekom važnom resuru da vam bude neko ko je bio delikvent.“

Igor Božić, izvršni producent, TV N1: „Svi smo znali kada je na primer Boris Tadić bio predsednik da on na štednom računu ima pedeset hiljada evra, ali ne treba da znamo koliko Pera Perić iz Surdulice ima na svom deviznom računu jer je to njegovo pravo na privatnost. Ali ako ste predsednik Srbije, ako ste javni funkcioner vrlo je važno da građani znaju šta imate od imovine, sa kojom imovinom ste ušli u politiku i postali javni funkcioner i sa koliko imovine odlazite sa te funkcije.

Jedna od čestih situacija kada mediji nedozvoljeno zalaze u privatnost poznatih je kada izveštavaju o porodičnim tragedijama ili nesrećama u koje su uključene javne ličnosti.

Milan Rašević, zamenik glavnog urednika, “Kurir”: „Svakodnevni posao u dnevnim novinama u kojima smo mi je jedna vrsta balansiranja između zakona, kodeksa, čitalačke publike, prodatog tiraža, uvek moramo da budemo svesni da smo oivičeni raznim stvarima ali moraćete da se složite mi nismo državni mediji, mi se ne finansiramo od donacija, naš osnovni izvor prihoda je prodati tiraž, osnosno naši čitaoci, shodno tome trudimo se da zadovoljimo njihov interes jer upravo su oni ti koji nam obezbeđuju život.“

Nesrećni pad sa terase Nede Arnerić, maja 2016. pretvorio se u višednevno izveštavanje o privatnom životu glumice i njenog supruga.

Tamara Skrozza, novinar i član Komisije za žalbe Saveta za štampu: „Privatnost Nede Arnerić je zahvaljujući tom nesrećnom padu sa terase bila rastrgnuta, iscepkana na komadice, te privatnosti više nije bilo.“

Tabloidni mediji su objavljivali neprikladne detalje o zdravstvenom stanju glumice, o vrsti povreda, zbog čega je, kao i u nekim sličnim slučajevima, reagovao i Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti, koji je pozvao medije da poštuju njenu privatnost.

Tamara Skrozza: „Ni u kakvom javnom interesu nije bilo da se raspravlja o zdravstvenom stanju njenog supruga, o tome da li ona pije antidepresive ili ne pije, da li je popila viski pre nego što je pala ili nije. To su stvari koje se dešavaju iza četiri zida Nede Arnerić.“

Na sličan način, mediji su prešli sve granice korektnog izveštavanja kada su pisali o bolesti i smrti glumaca Bate Živojinovića, Dragana Nikolića, Milorada Mandića Mande.

Slično štampanim i pojedini elektronski mediji krše pravo na privatnost javnih ličnosti. Jedan od najočiglednijih primera zabeležen je krajem 2015. u emisiji  “Rušenje Vučića – poslednji čin” na TV Pink. Tada su pred kamerom pokazani i čitani podaci iz zdravstvene dokumentacije nekadašnjeg direktora lista Kurir. U ovom neprihvatljivom kršenju privatnosti pored medija su učestvovali i predstavnici države.

Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti: „Ideja o tome da je moguće da se u uređenoj evropskoj zemlji u televizijskoj emisiji pojave psihijatrijski dokumenti bilo čiji i to dok vam u emisiji sedi ministar zdravlja, ministar koji je nadležan za nadzor nad zakonom o pravima pacijenata, to bi u Evropi bio sajens-fikšn (science-fiction), nažalost naša je realnost.”

Zbog ovakvog kršenja privatnosti Poverenik je, u skladu sa svojim nadležnostima, podneo prekršajne i krivične prijave protiv odgovornih u zdravstvenim institucijama. Međutim telo čiji je zadatak da reguliše, nadgleda i sankcioniše elektronske medije – REM, nije ništa preduzelo. A moralo je to da učinii na osnovu zakona i novinarskih kodeksa, ali i na osnovu sopstvenog Pravilnika o zaštiti ljudskih prava. Ovim Pravilnikom se zabranjuje objavljivanje podataka iz privatnog života bez pristanka lica o kome se radi.

Da stvar bude još ozbiljnija, REM, ne samo što nije reagovao, nego je i odbacio prijavu koju je Nezavisno udruženje novinara Srbije podnelo protiv televizije Pink zbog kršenja prava na privatnost u navednoj emisiji.

Beskrupulozni tabloidi

Žrtve beskrupuloznosti nekih urednika i vlasnika medija nisu samo poznate ličnosti već i obični, anonimni građani. Svoju nemilosrdnost domaći tabloidi su posebno pokazali u vreme svirepog ubistva petnaestogodišnje Tijane Jurić, koja je krajem jula 2014. nestala u blizini Subotice.

Nestanak Tijane Jurić podigao je Srbiju na noge, ali i pokazao svu neetičnost domaćih medija. Bol kroz koji je prolazila porodica Jurić nije sprečio srpske tabloide da iznose detalje Tijaninog ubistva na način koji je nezamisliv za svako normalno ljudsko biće.

Igor Jurić, otac Tijane Jurić: “Zamislite situaciju da čitate takve stvari kako vam je dete ubijeno… ko to može da čita. Da li jedan normalan čovek želi da zna šta  uradi monstrum jednom detetu koje ima petnaest godina kao što je Tijana ili ne daj Bože ovom detetu iz Zaječara koje ima tri godine. Koji normalan čovek može to da pročita! Ali oni to pišu, oni pišu detalje.

Ni posle Tijanine sahrane tabloidi nisu ostavili porodicu Juric na miru.

Igor Jurić: “Daj osvesti se, ako u sebi imaš malo ljudskosti nemoj o tome da pišeš, shvati, to će možda pročitati Tijanina baka, možda će pročitati Tijanin otac, majka, sestra. Sestra Saška je prolazila kroz školu gde su je ljudi pitali joj dal’ je moguće da je tako, i sad vi zamislite Sašku koja treba da odgovori kako je njena sestra ubijena. Pa dovoljno je samo malo da si čovek, ali očigledno kod tih urednika i kod tih ljudi, ne mogu to da zamislim ali mislim da ima malo ljudskosti. Jer ono što oni to pričaju kako je to normalna stvar i kako je to bezazleno i kako ljudi u Srbiji o tome treba da znaju, to je za njih normalno, a za nas roditelje, svaki taj naslov koji oni napišu, kada napišu Tijanino ime, pa krv se sliva niz ta slova, to je meni nož u srce. Oni meni ubiju Tijanu i ubili su Tijanu sto puta. Osim čoveka koji je ubio Tijanu jednom, oni su meni ubili Tijanu sto puta i ako mogu to da razumeju samo neka se zamisle kada kucaju na tastaturi, kada pišu o tome i kada prave te slike možda će otac i majka to čitati… pa hajde da budemo bar malo ljudskiji ako ništa drugo.“

Pravo na privatnost običnih građana

Tabloidni mediji čak češće krše pravo na privatnost običnih građana nego poznatih ličnosti. Pljačke, tuče, saobraćajne nesreće, ubistva najčešći su povod da anonimni pojedinci, uključujući i decu, postanu tema novinskih napisa i medijskih sadržaja.

U takvim situacijama mediji smeju da objavljuju informacije iz privatnog života samo uz saglasnosti osoba o kojima je reč.

Privatnost običnih građana krše i štampani i elektronski mediji. Jedna od ilustracija brojnih prekršaja je tekst iz dnevnog lista Blic koji je, maja 2015. objavio fotografije petnaest žena koje su stradale kao žrtve porodičnog nasilja. U želji da ukaže na veliki društveni problem list je u javnost izneo detalje ubistva ovih žena kao i privatne informacije o odnosu sa njihovim partnerima.

Elektronski mediji najčešće krše privatnost običnih građana u emisijama koje se bave crnom hronikom. U programima koji govore o zločinima, o porodičnom nasilju navode se imena, adrese, detalji iz njihovog života, prikazuju se kuće u kojima žive, intervjuišu se komšije.

Tamara Skrozza, novinar, član Komisije za žalbe Saveta za štampu: „Vaša kuća, vaša soba, vaš prljavi ili čist veš, vaša deca, gde vi idete, šta vi vozite, to je sve u domenu privatnosti, i ne postoji razlog zbog koga bi mediji u domen privatnosti u tom kontekstu običnih ljudi mogli da uđu.“

Izveštavanje o ubistvu pevačice Jelene Marjanović, aprila 2016, pretvorilo se u višemesečno nagađanje medija ko je ubica i šta su motivi za ovaj zločin, kao i u utrkivanje ko će objaviti više detalja o životima članova njene porodice i njihovim odnosima.

Tamara Skrozza: „Svakog dana u svim medijima imamo priču o tome gde je boravila njena ćerka. Koga briga za to? Šta taj podatak nama kao građanima i građankama ove države govori? Ne govori nam ništa, to je domen privatnosti te familije.”

U brojnim novinskim tekstovima posvećenim ovom slučaju, prekršeni su svi etički standardi, a ozbiljno je narušeno i dostojanstvo ćerke pokojne pevačice. U tome je, po oceni Saveta za štampu, prednjačio dnevni list Kurir, koji je “posebno teško prekršio novinarski Kodeks.”

Petar Jeremić, novinar, član Komisije za žalbe Saveta za štampu: „Ono što je bilo najdrastičnije je to što je maloletna ćerka ubijene pevačice najviše oštećena i što je takvim pisanjem njena budućnost dovedena u pitanje. Danas u eri interneta to dete kada bude iole zrelo i kada bude guglovalo nešto na internetu pitanje je kakav će njen dalji razvoj biti i kakav će njen odnos sa porodicom biti kada bude mogla da pročita sve što je tu napisano.“

Mediji su dužni da posebno štite prava i dostojanstvo dece. Njihov identitet i privatnost ne sme da se ugrozi objavljivanjem ličnih podataka, porodičnih fotografija ili snimaka. Čak i ako državni organi objave nečije privatne podatke, mediji te informacije ne smeju da prenesu.

Kruna Savović, advokat, Advokatska kancelarija Živković – Samardžić: ”U medijima bi trebalo da se uklone svi podaci, čak i imena roditelja, dakle da se dete u potpunosti učini neprepoznatljivim da ne bi ono trpelo neke posledice po svoja prava.“

Obavezu zaštite dostojanstva dece tabloidni listovi Kurir, Informer, Alo, Blic i Srpski Telegraf su brutalno prekršili izveštavajući o tragičnoj smrti maloletne devojčice iz Zaječara, jula 2016.

“Objavljivanje morbidnih detalja o načinu ubista, ni na koji način ne doprinosi boljem informisanju, a vređa dostojanstvo žrtve i njenoj porodici nanosi dodatnu bol. Takođe, uznemirava čitaoce, uključujući i maloletnike, kojima je list dostupan.”, konstatovala je povodom ovog slučaja Komisija Saveta za štampu.

Na sličan način tabloidi su izveštavali o masovnom ubistvu u Žitištu, jula 2016. Kurir je na naslovnoj strani objavio fotografije tela stradalih, dok je na svoj internet sajt postavio video sa istim sadržajem. Iako je takvo izveštavanje suprotno duhu zakona i kodeksa, uredništvo Kurira smatra da prikazivanje zločina, u svoj njegovoj brutalnosti, može da ima pozitivne efekte i da je u javnom interesu.

Milan Rašević, zamenik glavnog urednika, “Kurir”, „Mislim da što se tog konkretnog slučaja tiče pružili najkompletniju moguću sliku o zločinu koji se desio i nadam se da ćemo, pretpostavljam, ne mogu da predvidim da ćemo tim i takvim izveštavanjem donekle doprineti i da se takve stvari više ne dešavaju”

Pored nacionalnih novinarskih kodeksa i zakona, efikasni mehanizam za zaštitu privatnosti građana u medijskim sadržajima, jesu i interni redakcijski kodeksi  – potvrđuje iskustvo razvijenih demokratskh zemalja. Među retkim domaćim medijima koji imaju ovakve uređivačke smernice je televizija N1.

Igor Božić, izvršni producent, TV N1: „Jedan od članova jeste da ne treba podilaziti željama publike u masovnim zločinima, u situacijama koje ovih dana viđamo u tragedijama u Žitištu, u selu kod Zaječara. Dakle, treba dati informaciju o nečemu što se dogodilo, ali ne treba davati detalje koji su vrlo često degutantni i koji mogu naštetiti porodici samih žrtava.“

Na ovakvu zaštitu ljudskih prava, radio i televizijske stanice obavezuje i Pravilnik Regulatornog tela za elektronske medije (REM) u kome se precizira da su elektronski mediji dužni da “informacije o tragičnom događaju obljavljuju bez senzacionalizma i uz poštovanje privatnosti i dostojanstva žrtve takvog događaja, kao i njenih srodnika.”

Igor Božić: “Žrtve zločina ne prikazujemo u krupnim kadrovima, to imamo isključivo kao pravilo, dakle nećemo nikad na TV pokazati leš u krupnom planu zato što to stvarno nije ni po jednom etičkom standardu.”

Evropska praksa

I dok domaća štampa gotovo svakodnevno čitaoce zasipa fotografijama na kojima su vidljive posledice nasilja, strani mediji tako postupaju samo kada imaju izuzetan razlog.

Jedan od takvih slučajeva zabeležen je leta 2015. kada su evropski dnevni listovi objavili, više nego potresnu, fotografiju beživotnog tela trogodišnjeg dečaka iz Sirije koji se, bežeći sa svojim roditeljima pred ratom, utopio.

U očajničkom pokušaju da prodrmaju uspavane evropske političare i promene njihov stav prema izbegličkoj krizi, mediji  su svesno prekršili pravo na privatnost ovog tragično stradalog dečaka i njegove porodice.

Samo zato što se radilo o neuobičajenom ponašanju evropske štampe, čiji je cilj bio da šokira, efekti objavljivanja ove dramatične fotografije nisu izostali – evropski lideri su napravili ozbiljan zaokret u svojoj politici prema izbeglicama.

I evropski tabloidi znaju da pređu granice dobrog ukusa i da objave informacije koje se tiču nečijeg privatnog života. Poznat je slučaj britanskog tabloida News of the world čiji su novinari prisluškivali mobilne telefone glumaca, fudbalera, pa čak i nekih članova kraljevske porodice, i objavljivali informacije do kojih su na taj način došli.

Neki evropski mediji su se zbog zadiranja u privatni život poznatih našli i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ovaj sud je tako presudio protiv časopisa koji su objavili privatne fotografije Karoline od Monaka i modela Naomi Kembel.

Kome mogu da se obrate građani Srbije kada im mediji ugroze privatnost?

Svako ko se nađe u situaciji da mu neki list ili internet portal ugrozi privatnost može da se žali  Savetu za štampu. Ukoliko se utvrdi prekršaj, Savet upućuje javnu opomenu – odluke o kršenju etičkog kodeksa se objavljuju, a mediji se pozivaju da isprave grešku.

Tamara Skrozza, novinar, član Komisije za žalbe Saveta za štampu: „To je jedini način na koji mi to možemo da uredimo, da mic po mic putem tih naših odluka uspostavljamo neku vrstu standarda“

Za deset meseci tokom 2016. Savet za štampu zabeležio je preko hiljadu i pet stotina primera kršenja prava na privatnost u novinskim tekstovima. Prekršaje su činili gotovo svi dnevni listovi – Srpski telegraf, Kurir, Informer, Alo, Blic, Večernje novosti.

Za razliku od Saveta za štampu, Regulatorno telo za elektronske medije, kome gledaoci takođe mogu da upute žalbu, ima nadležnost da emiterima izriče različite mere, a u slučaju težih prekršaja i da privremeno obustavi emitovanje programa, kao i da oduzme dozvolu za rad. Međutim ovo regulatorno telo ne koristi svoje nadležnosti, već i u slučajevima ozbiljnog kršenja prava na privatnost izriče samo blage mere upozorenja ili opomene.

Tako su npr. televiziji Pink za emisiju DNK u kojoj se godinama teško krše prava dece i maloletnika, kao i odraslih osoba, izrečena samo dva upozorenja.

Stojan Marković, član Komisije za žalbe Saveta za štampu: „Ja  ne znam ni za jedan primer da je REM izrekao bilo kakvu kaznu za kršenje novinarske etike, što je jako važno za nas koji se bavimo ovim poslom.“

Pored Saveta za štampu i Regulatornog tela za elektronske medije, građani mogu da se obrate i sudovima za zaštitu svojih prava i da podnesu tužbu protiv novinara, urednika ili vlasnika medija. Viši sud koji je u Beogradu nadležan za ovakve sporove ne vodi evidenciju o broju tužbi i presuda zbog kršenja prava na privatnost.

Podaci Udruženja novinara Srbije govore da je u prethodnom periodu u proseku preko četiri stotine lica godišnje tražilo naknadu za nematerijalnu štetu zbog pretrpljenog duševnog bola, povrede ugleda, časti i prava na privatnost.

Među njima je i bivši predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić koji je novembra 2016. na sudu dobio tužbu protiv dnevnog lista “Informer“, kao i odštetu od sto sedamdeset hiljada dinara zbog nanošenja nematerijalne štete. Pajtić je tužio Informer zbog teksta u kome se tvrdilo da je letovao u hotelu na Brionima. Među fotografijama koje su tom prilikom objavljene našle su se i fotografije njegove supruge.

I druge poznate ličnosti su se obraćale sudu kako bi zaštitile svoje pravo na privatnost. Tako je nekadašnji vaterpolista Danilo Ikodinović tužio nedeljnik „Blic Plus“ zbog toga što je 2011. objavio intervju za koji se ispostavilo da ga nikada nije ni dao, a u kome se iznose informacije o njegovom odnosu sa bivšom suprugom.  Zbog povrede privatnosti, časti i ugleda Ikodinović je dobio odštetu od tri stotine hiljada dinara.

Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti: „Imate situacije kada čak ni efikasna sudska zaštita verovatno ne može da obezbedi satisfaksiju za ono što se ljudima može desiti. Ne može novac da bude ekvivalent za bilo šta, dakle postoje štete koje su neotklonjive, postoje štete koje ostavljaju ozbiljno trajne i neotklonjive posledice, ali nažalost to je naša realnost.“

Miroslav Janković, Misija OEBS-a u Srbiji: “Vi kada određujete finansijsku kaznu nekom mediju, vi morate da imate u vidu srazmernost te kazne i finansijske moći novinara i medija. Vi nikako ne možete da izričete kazne koje bi dovele u opasnost egzistenciju ili postojanje jednog medija.“

Zakon o javnom informisanju ne definiše visine novčanih kazni za medije koji naruše nečiju privatnost, osim kada su u pitanju maloletnici, za čije se kršenje prava i interesa izriču kazne od pedeset do sto pedeset hiljada dinara. U svim ostalim situacijama sud procenjuje od slučaja do slučaja, a sudska praksa pokazuje da se za povredu privatnosti, mediji najčešće sankcionišu iznosima od dvadeset do dve stotine hiljada dinara.

Kruna Savović, advokat, Advokatska kancelarija Živković – Samardžić: “Iz ugla nekoga kome je povređeno pravo na privatnost ili pretpostavka nevinosti, te kazne nisu dovoljno visoke zato što svako svoje dostojanstvo, povredu svojih prava, doživljava mnogo jače i onda se očekuje da će iznos naknade štete biti u skadu sa njegovim očekivanjima.” 

Da kazne nisu dovoljno visoke pokazuje i to što se broj prekršaja koje pravi tabloidna štampa stalno uvećava. U proseku svaki tabloid mesečno prekrši novinarski kodeks i zakon bar sto puta.

Po istom principu funkcionišu i televizije koje emituju rijaliti programe u kojima se krše ljudska prava, uključujući i prava dece, a da pri tom ne snose nikakve sankcije.

Očigledno je da se mediji vode logikom da im se kršenje zakona, pa čak i plaćanje najčešće simboličnih kazni, i te kako isplati, i da iznošenje i izmišljanje pikanterija iz privatnih života poznatih i običnih građana donosi tiraž, prihode, ali i željeni društveni i politički uticaj.

Poruka za kraj

Kršenje prava na privatnost nikada se ne može opravdati pozivanjem na slobodu informisanja i na interes javnosti!

Pravo na slobodno izražavanje ne podrazumeva dozvolu da se iznose podaci iz nečijeg privatnog života!

Pravo na slobodno izražavanje i pravo na privatnost imaju istu vrednost – ni jedno nema primat u odnosu na drugo. Kada izveštavaju o nečijoj privatnosti mediji moraju da nađu balans u poštovanju ova dva osnovna ljudska prava.