Političko upodobljavanje javnog servisa

Ono što se poslednjih nedelja dešava na Radio-televiziji Vojvodine (RTV) moglo bi se ukratko definisti kao uzurpacija Javnog servisa od kadra Srpske napredne stranke. Smene, ostavke pretnje, šikaniranja, osvetničko ponašanje v.d. rukovodstva, sve ukazuje na to da je na sceni upodobljavanje javnog servisa Vojvodine prema zahtevima vlasti.

Šta se stvarno desilo i još uvek se dešava na RTV-u ne može biti jasno nekome ko nije pratio situaciju na Javnom servisu poslednju deceniju.

Naprednjački blitzkrieg

Sve je počelo imenovanjem novog upravnog odbora sedam dana pre izbora, 17. aprila 2016. Novi upravni odbor izabralo je Regulatorno telo za elektronske medije (REM), iako po isteku mandata članova aktuelnog sastava REM-a Skupština Srbije nije izabrala nove članove. Što znači da su novi članovi Upravnog odbora RTV-a izabrani nelegitimno. Zatim su odmah po objavljivanju rezultata izbora za manje od deset dana usledile smene programskog urednika i ostavke direktora RTV-a i urednice prvog programa. Sledstveno tome je v.d. rukovodstvo u jednom danu smenilo četrnaest urednika i urednica, tako što su ih presretali po hodnicima ili im jednostavno javili telefonom da više ne obavljaju navedenu dužnost, bez ikakvog dodatnog obrazloženja.

Ova svojevrsna čistka, kakva nije viđena od „jogurt revolucije“, uzbunila je javnost u Vojvodini. Po svim parametrima, Javni servis Vojvodine beležio je rast gledanosti i popularnosti svojih emisija, finansiranje je bilo stabilno tako da obrazloženje novog rukovodstva da su smene usledile zbog pada popularnosti i gledanosti javnog servisa nisu tačne. Ovakav postupak jeste šokirao sve one koji prate rad RTV-a, ali to nije ništa novo i ne dešava se prvi put. Slična praksa političkog upodobljavanja javnog servisa počela je još neposredno posle „Jogurt revolucije“ 1988, kada su Miloševićevi pučisti na tadašnjoj Televiziji Novi Sad prvi put isprobali svoj politički inženjering, i bukvalno za mesec dana otpuštanjem, pretnjama i pritiscima oterali skoro trećinu zaposlenih. Umesto njih instaliran je proveren partijski kadar, pa je televizija Novi Sad odigrala najsramniju ratnohuškačku ulogu u ratovima koji su doveli do raspada SFRJ.

Istorija političkog beščašća

Posle 5. oktobra 2000, Televizija Novi Sad transformisana je u Radio-televiziju Vojvodine i počelo je stidljivo uklanjanje Miloševićevih ratnih profitera i huškača s javnog servisa. Taj proces je tekao veoma sporo i prekidan je nekoliko puta jer su „novinari“ smenjeni s uredničkih funkcija redovno presudama „reformisanog“ pravosuđa vraćani na posao. Drugi, važniji razlog bio je taj što je Demokratska stranka, koja od 2000. godine vlada Vojvodinom, zadržala Miloševićev princip upravljanja medijima. Razlika je bila u tome što je SPS otvoreno postavljao svoj kadar na rukovodeća mesta, a DS se krio iza „eksperata“, koji nisu bili ništa drugo do poslušnici vladajuće stranke.

Veliki problem predstavljalo je i to što se Autonomna pokrajina Vojvodina i njena administracija sve do 2008. nalazila u vakuumu, ispražnjena od nadležnosti. U takvoj situaciji je ono što bi trebalo da je javni servis svih građana i građanki pokrajine bilo prepušteno uskom krugu ljudi koje su postavljali političke stranke na vlasti i otuđeni centri moći, kao što su verske zajednice ili RRA (sadašnji REM). U tom periodu je RTV profesionalno i finansijski spao na najniže grane. Konstantna prepucavanja među političkim strankama koje su bile na vlasti u pokrajini i težnja da se program Javnog servisa kontroliše preko sopstvenog kadra dovela su do toga da su se direktori, urednici programa i urednici pojedinih redakcija menjali kao na traci, pa je do 2011. godina RTV promenio čak četiri direktora. Svakog od njih postavila je vladajuća politička struktura, a Demokratska stranka kao stožer političke vlasti u Vojvodini sve vreme je preko svog kadra kontrolisala situaciju na RTV-u.

Situacija se menja 2004. godine otvaranjem katedre za žurnalistiku pri Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koja je veoma brzo uspela da odškoluje nekoliko generacija novinara i novinarki. Prvi novinari odškolovani na ovom fakultetu počeli su da pristižu na RTV 2007/2008. Svoju priliku su dobijali na Javnom servisu, ali radili su volonterski, bez ugovora, eksploatisali su ih sopstveni urednici (što pokazuje da čak ni mediji u javnom vlasništvu nisu imuni na zakonitosti kapitalističkog tržišta na kojem se nalaze).

Tek s prelaskom na Javni servis nekoliko novinara i urednika s televizije B92, na čelu sa Slobodanom Arežinom krajem 2011. godine, i njegovim imenovanjem za urednika programa stvari su pokrenute s mrtve tačke. Ali ne zato što je dotični birokrata na pravi način razumeo šta bi javni servis trebalo da radi, niti što je ekipa s B92 bila u velikoj meri progresivna i profesionalna. Naprotiv. Oni su se ponašali jednako kao i njihovi prethodnici, bahato i nepotistički. Poduži je spisak prijatelja koje je Arežina doveo na RTV; pomenimo samo Sinišu Kovačevića, Čedomira Antića ili Tibora Jonu, koji su zahvaljujući bliskim vezama s urednikom vodili autorske emisije na RTV-u. Jasno je da se od ovakvih „prijatelja“, veoma konzervativnih i desničarskih političkih uverenja, nije moglo očekivati da ponude bio šta novo, progresivno ili alternativno. Taj impuls je došao s druge strane.

Prva generacija novinara i novinarki s novosadskog filozofskog fakulteta dobila je priliku da se izbori za svoj status. Tek 2012. godine ponuđeni su im profesionalni ugovori na neodređeno. Ta borba nije bila ni laka ni jednostavna. ali oni su istrajali, pa su RTV iznutra transformisali sami novinari i novinarke. Tako su se na Javnom servisu Vojvodine našle i teme o skvotiranju kasarne u Novom Sadu, o zapostavljenim, marginalizovanim grupama, ili o sindikalnim protestima.

Javni servis se uprkos rukovodstvu transformisao u televiziju koju je sve više ljudi gledalo i podržavalo. Među razlozima tog kvalitativnog skoka svakako se nalazi i rasulo u kome je bila Demokratska stranka posle izbora 2012, pritisak na urednike i rukovodstvo RTV-a je oslabio, a to je bilo vidljivo u podizanju kvaliteta i kvantiteta programa kako na srpskom, tako i na jezicima nacionalnih zajednica.

Pokret Podrži RTV

Relativni kvalitativni uspon zaustavljen je posle izbora od 24. aprila 2016. godine. Na pozicije v.d. rukovodstva vraćaju se ratni huškači i mračnjaci iz perioda vladavine Slobodana Miloševića, koji su poslednju deceniju proveli po hodnicima zgrade čekajući svoj trenutak i planirajući osvetu. Jasno je da iza svega stoji vladajući SNS preko večitog člana nekadašnje RRA Gorana Karadžića. Dotični je bio član svih vladajućih stranaka u Vojvodini, a nedavno je opet promenio partijski dres i skrasio se u SNS-u.

Ono što niko od pučista nije očekivao jeste otpor, a on je usledio veoma brzo. Iznutra od samih novinara, koji su stali pre svega u odbranu kako svojih tako i radnih prava kolega i koleginica koji su preko noći, na brutalan način smenjeni i sklonjeni. Za vrlo kratko vreme inicijativa nazvana Podrži RTV dobija podršku ne samo kolega i novinarskih udruženja već i velikog broja građana. Isti oni novinari koji su se unutar atrofirane medijske kuće izborili za svoj status i podigli je do nivoa da bude najbliže onome što bi Javni servis trebalo da predstavlja, da RTV postane jedna od boljih televizije tog tipa u regionu, pobunili su se protiv političke čistke i postavljanja partijskog kadra nametnutog od vladajuće političke strukture.

Zahtevi pokreta Podrži RTV zasada se kreću u okvirima sistema i zakona, oni zahtevaju: ostavku kompletnog Upravnog odbora i poništavanje svih odluka koje su donete, raspisivanje konkursa i transparentnost u odabiru novog rukovodstva, javnu debatu o Javnom servisu Vojvodina na televiziji. Ti zahtevi su svakako opravdani, ali oni su još u okviru sistema, a novinari i dalje žele da komuniciraju sa onima koji su ih smenili, što će se pokazati kao zabluda jer se traži pravda od dželata. Pozitivne strane ovog procesa formiranja pokreta jesu što je taj pokret nastao odozdo, među novinarima, nije ga instruirala niti vodila nijedna politička partija. Pokret se političkim partijama i ne obraća, on traži legitimitet od građana kao „jedinih stvarnih vlasnika javnog servisa“, i dobija ga.

Na protestu održanom 23. maja 2016. više od 2000 ljudi podržalo je ovaj pokret i njihove zahteve. Polazeći od činjenice da je prošlo manje od dve nedelje od formiranja pokreta, do protesta se ovakav odziv i podrška mogu smatrati velikim uspehom. Na protestu održanom 30. maja je, po svim procenama, bilo prisutno oko 3000 ljudi, a među njima i predstavnici pokreta Lokalni front iz Kraljeva i Ne davimo Beograd, što znači da pokret osim masovnosti dobija i podršku sličnih inicijativa iz Srbije.

Ono što je, međutim, ključno za pokret Podrži RTV jeste da se u narednom periodu i veoma brzo njihovi profesionalni zahtevi pretvore u socijalne i političke. Da bi uspeo u svojim namerama, pokret bi morao da održi svoju autonomiju i nezavisnost u odnosu na političke strukture i da građanima ponudi alternativna rešenja problema zbog kojih se bune. Drugim rečima, da bi opstao i uspeo, pokret mora istovremeno da održi tenziju insistirajući na zahtevima koji su već izneti, ali i da proširi sopstvenu bazu uključujući i druge ljude, ne isključivo novinare, u proces donošenja odluka. Atmosfera u društvu pogoduje razvijanju ovakve strategije možemo se samo nadati da će novinari i novinarke koji su imali hrabrosti da se pobune protiv ugnjetavanja i unižavanja sopstvene profesije imati hrabrosti i znanja da pravilno ocene politički trenutak, i da u skladu s njim prošire svoje zahteve. Podršku građana svakako imaju, a da li će u svojoj nameri uspeti ‒ sada najviše zavisi od njih samih.