Foto: Perica Gunjić / Cenzolovka
Slobodan Krajnović, urednik novosadskog Radija 021, za četiri godine pet puta je bio na sudu zbog neovlašćenog korišćenja tuđih fotografija, a dvaput se njegov medij vansudski poravnao.
Kaže da sada strogo vode računa o tome koje fotografije koriste, ali da su ranije uzimali tuđe fotografije bez dozvole autora iz čistog nepoznavanja zakona.
„Kršili smo autorska prava iz neznanja, pojma o tome nismo imali dok nismo dobili prvu tužbu. To je bilo zbog fotografije koju nam je poslala agencija koja je promovisala koncert Slobodana Trkulje. Mi smo je objavili i onda nas je autorka tužila“, kaže Krajnović.
U lokalnim medijima, smatra predsednica Upravnog odbora Local Pressa i urednica Lozničkih novosti Zorica Višnjić, krađa fotografija ponekad se dešava i slučajno, u brzini, ali je veliki problem i neznanje njihovih novinara, urednika i vlasnika.
„To nisu oni isti lokalni mediji od pre privatizacije. Oni su imali dobre novinare. Sada su ti ljudi uglavnom otišli. Novi vlasnici su zaposlili one koji se zovu novinarima, a ne ulažu ništa u njihovu obuku i obrazovanje. Neinformisani su o zakonima i medijima. Danas portal može da pokrene ko god hoće, i to su ponekad ljudi bez ikakvih kompetencija“, ističe Zorica Višnjić.
Obradović: Sudske kazne mnogo više od cena fotografija
I dok fotografi tvrde da lokalni mediji i mogu da se „izvlače“ na neznanje, novinari nacionalnih portala, kako smatraju, sigurno poznaju Zakon o autorskim pravima.
„Novinari ponekad ne znaju da fotografija mora da se plati, pa se omakne. Iako i u lokalnim medijima urednik to mora da zna, u nacionalnim medijima nije stvar neznanja, već možda logika: ma, proći će“, smatra predsednik Centra za razvoj fotografije Zvezdan Mančić.
Sličan je stav i predsednika Udruženja fotoreportera Srbije i nekadašnjeg urednik fotografije u Tanjugu Srđana Ilića, koji ističe da nepoznavanje zakona ne abolira od odgovornosti.
„Sada koristimo usluge jedne strane agencije sa kojom imamo ugovor da neograničeno možemo da koristimo fotografije. Sve manje ćemo koristiti usluge domaćih agencija. Bićemo prinuđeni na to, zbog takvih uslova“ (Ljubiša Obradović)
„Može da se desi jedanput da neko nešto ne zna, ali ne može da se desi da nešto ne zna godinama. Takođe, mislim da se radi i o varijanti – zašto bismo platili slike kad možemo da ih uzmemo? Dakle, čist bezobrazluk“, smatra Ilić.
Urednik sajta RTS-a, jednog od najvećih portala u Srbiji, Ljubiša Obradović, slaže se s tim da nepoznavanje zakona ne može biti dobar izgovor ni za koga, ali da se greške dešavaju u brzini.
„Dinamika objavljivanja vesti na velikim njuz portalima je od pet do deset minuta. Kada se vest pojavi, novinar nema kada da zove autora ili ne zna ko je autor. Ponekad misle da fotografije nemaju autorska prava, jer nije jasno naznačeno ko je autor. Fotografi, svakako, imaju prava da tuže, ali su problem sudske naknade koje su mnogo veće od cena fotografija na tržištu“, kaže Obradović.
Ne može se, prema njegovom mišljenju, isto vrednovati fotografija rafa sa hlebom (zbog koje je, između ostalog, i sajt RTS-a tužen) i ona koja je napravljena na ratištu u Siriji.
Nasuprot mišljenju Srđana Ilića da kazne moraju biti jednake i za velike i za male medije „jer zakon mora biti isti za sve“, Obradović smatra da sudovi moraju visinu naknada da prilagode ekonomskoj moći medija.
„Činjenica je da nije naneta ista šteta autoru ako to objavi portal koji je na tom tekstu imao 500 poseta, i onaj koji je imao 500.000 poseta. Sud mora da nađe modus da te naknade budu primerene“, smatra on.
Kako se zaštititi?
Oni koji znaju da moraju da poštuju autorska prava, kažu da su počeli da razvijaju mehanizme zaštite kako ne bi završili na sudu.
Nakon nekoliko negativnih iskustava, Slobodan Krajnović ističe da se sada u redakciji Radija 021 svakodnevno razgovara o fotografijama i da ne koriste one za koje nisu sigurni ko im je autor, a obrisali su i čitavu bazu arhivskih fotografija.
„Kada smo krajem 2015. godine pokretali novi sajt, ja sam programerima rekao da ostave samo fotografije u vestima iz Novog Sada, jer su to naše fotografije. Sve arhivske vesti su i dalje tu, ali bez ilustracije. Sada imamo pravilo da poreklo fotografije mora da bude provereno, dakle – ili da bude naša, ili od nekog ko nam je dao pisanu dozvolu, ili neka sa besplatnih sajtova“, objašnjava Krajnović.
„Kršili smo autorska prava iz neznanja, pojma o tome nismo imali dok nismo dobili prvu tužbu. To je bilo zbog fotografije koju nam je poslala agencija koja je promovisala koncert Slobodana Trkulje. Mi smo je objavili i onda nas je autorka tužila“, kaže Krajnović
I on smatra da je u čitavoj priči oko autorskih prava najspornija visina kazni ukoliko do suda dođe, te preporučuje medijima da uvek najpre pokušaju da se vansudski nagode sa autorom.
Na pitanje kako se RTS štiti od tužbi, Ljubiša Obradović kaže da koriste generičke fotografije, fotografije koje imaju oznaku CC (creative commons – besplatne su) i najstrože je, prema njegovim rečima, zabranjeno koristiti fotografiju čiji autor nije poznat ili nije dao dozvolu za njeno korišćenje.
Koriste, naravno, i fotografije agencija.
„Dešava se da medij kupi fotografiju od agencije, posle pet godina istekne rok, i onda autor tuži. Mi takav problem, na sreću, još nismo imali. Ipak, sada koristimo usluge jedne strane agencije sa kojom imamo ugovor da neograničeno možemo da koristimo fotografije. Sve manje ćemo koristiti usluge domaćih agencija. Bićemo prinuđeni na to, zbog takvih uslova“, objašnjava Obradović i savetuje svim medijima da ne koriste fotografije za koje nisu sigurni ko im je autor ili nemaju njegovu pisanu dozvolu.
Svi sagovornici se slažu s tim da je edukacija novinara i urednika ključni korak u poštovanju autorskih prava fotografa, a Nedim Sejdinović iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine podseća da je za to zgodan i Vodič kroz autorsko pravo Asocijacije onlajn medija, kao i radionice i seminari na ovu temu.
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Vučić i Tramp: Netrpeljivost prema medijima i podrugljivo odbacivanje drugačijeg mišljenja
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Odlična izjava kolege Krajnovića, iz Radija 021 koji kaže da “sada” strogo vode računa o tome koje fotografije koriste, ali da su ranije uzimali tuđe fotografije bez dozvole autora iz čistog nepoznavanja zakona”. Ovo znači samo jedno: da su sudske presude obavile svoj zadatak i uspešno naterale ovaj medij da poštuje zakon, i da se delo krađe više ne ponavlja. Kako kolega ističe “sada se u redakciji Radija 021 svakodnevno razgovara o fotografijama i da ne koriste one za koje nisu sigurni ko im je autor, a obrisali su i čitavu bazu arhivskih fotografija.” Pun pogodak, i jedini pravi način je to što je uradio Radio 021, a dobar primer drugim medijima.
Fotografi su počeli intenzivnije da ostvaruju svoja autorska prava preko suda od 2010/2011 kad su krađe poprimile frapantne razmere, pa je prilično licemerno od koleginice Višnjić i kolege Obradovića iz RTS-a da danas, 2017. godine, posle toliko godina izjave da se neovlašćeno objavljivanje dešava “slučajno, i u brzini”. Nema te “brzine” koja treba nekog da odvede u kršenje zakona i trošak koji to nosi – zgazite čoveka “slučajno, u brzini” – snosite posledice.
Što se tiče lokalnih medija, vrlo je jasna njihova loša finansijska situacija, ali to ne treba da bude opravdanje za kršenje zakona. Ako nemate dovoljno para za fotografe i fotografiju, onda nema fotografije u vašem mediju.
Fotografi su takođe u vrlo lošoj finansijskoj situaciji, pojedine redakcije mesecima ne dobijaju plate, oprema (uglavnom privatna) košta, kompjuteri koštaju, servisiranje opreme košta, prevoz na snimanje košta – pa niko od fotografa ne krade po radnjama i samoposlugama sa opravdanjem “ja nemam”
Sama geneza nelegalnih arhiva izgleda ovako, uzeću za primer “Tanjug”, u kome sam više od 4 godine vrlo uspešno vodio foto službu bez ijednog sudskog spora oko fotografije. Isto je i u ostale 2 domaće agencije koje imaju foto servise BETA I FONET.
1.
“Tanjug” danas nema regulisan pravni status duže od godinu dana – ni jedan fotograf više nije stalno zaposlen nego su “Izvršioci” , pa se pravilo “5 godina za stalno zaposlene” više ne može primeniti u celosti.
2.
“Tanjug” nikada, od svog nastanka 1943. godine ni sa jednim fotografom nije potpisao ugovor kojim se regulišu autorska prava. Kroz “Tanjug” je “prošla” gomila fotografa, mahom honoraraca, koji su po pravilu radili mnogo više od stalno zaposlenih, pa odatle i ogroman broj njihovih slika u arhivi.
Takođe, “Tanjug” redistribuira foto-servis svetske agencije “The Associated Press” (AP) u čijem ugovoru precizno piše da se “fotografije AP-a mogu koristiti u roku od 14 dana od dana emitovanja, i da je svako arhiviranje najstrožije zabranjeno ”, što “Tanjug” ne prezentira svojim klijentima, posebno ne pismeno, kao klauzulu u ugovoru sa klijentom. Klijent je u zabludi da fotografiju primljenu kroz servis može da arhivira i koristi zauvek koliko god puta hoće.
“Tanjug” velikim klijentima fotografije distribuira direktno u njihove sisteme, ostaje na njihovom “poštenju i savesti” da li će ih arhivirati ili neće, međutim većina medija arhivira sve što im fizički dođe u posed, i tu nastaje problem jer urednici i novinari koji imaju pristup arhivi nisu od svojih pretpostavljenih obavešteni šta smeju a šta ne. Pojedini mediji namerno idu na varijantu “Ako prođe, prođe”, dok pojedini svesno i bezobzirno idu na krađu, pa čak imaju i posebne budžete za sudske sporove iz oblasti autorskih prava.
Pojedini “Veliki urednici” kad im se raspadne i ugasi jedan medij kompletnu foto-arhivu ponesu sa sobom u drugi medij, po principu “take away”. Mi znamo ko su ti ljudi, a oni će se sami prepoznati.
I na kraju dolazimo do suštine,
1.
Svaka, ali baš svaka fotografija ima AUTORA I on određuje kome će je prodati ili neće, i po kojoj ceni.
2.
Svaka fotografija koja je prošla kroz agencijski system i kao takva je arhivirana u mediju ima FILE INFO u kome piše ko je autor – samo treba pročitati, traje jedan klik mišem.
3.
Domaće agencije “Tanjug”, BETA , FONET nemaju dozvolu da neograničeno redistribuiraju fotografije stranih agencija duže od 14 dana. Obično je u pitanju dozvola za JEDNOKRATNU upotrebu. Kraj.
4.
Ni jedan medij na svetu nije ovlašćen da arhivira preuzete fotografije AP, Reuters, AFP, Getty. U tim arhivama leže milioni, svaka arhivska fotografija se prodaje pojedinačno i ima svoju cenu – pa zašto bi agencije to nekom prepustile kroz cenu pretplate ? Ovo važi i za medije u Srbiji, ma koliko se to nekima ne sviđalo. Kraj.
5.
Domaći mediji su obavezni da imaju dosta fotografija sa domaćeg terena, tako da će i dalje morati da koriste domaće agencije i izvore, da zapošljavaju fotografe, kupuju opremu i neguju medijsku fotografiju.
6.
Istorijske fotografije imaju svoju cenu, kao sve što je staro i retko, pa ako hoćete da pijete vino iz 1991. godine ili da objavite ekskluzivnu ratnu fotografiju iz Vukovara, dođe na isto – moraćete takvu fotografiju pošteno da platite autoru koliko traži, jer tih fotografija nema na “besplatnim arhivama”, a ako koštaju kod Getty-ja, onda moraju da koštaju i u Srbiji. Ili ćete se suočite sa tužbom ako je ukradete.
Mada mnogi mediji misle da su se poducili o autorskom pravu, jos uvek znaju vrlo malo o toj oblasti. Naknade za neovlasceno koriscene fotografija u Srbiji su vrlo male u poredjenju sa recimo kaznama u USA. U usa postoje dve komponente u novcajno preudi je stvarna steta koja moze da bude od nekoliko desetina do nekoliko hiljkada dolara, a drugi deo je kaznena steta, ili kazna za primer (Punitive damages) koja ide do 150.000 dolara po prekrsaju i visina je diskrecija suda. Ta kazna je bukvalno zato da nikom vise ne padne na pamet da uradi tako nesto.
Prema prici medija i ljudi koji vode medije, a veliki igraci su jos gori njihovo je nekako pravo da raspolazu imovinom drugih. Za 35 godina karjere nisam ni minut bio u radnom odnosu, sve sam radio „honorarno“ od svog znoja i para, nikad nisam imao placeni godisnji odmor, placeno bolovanje i onda mi se pojavi neki bizgov koji u Blicu ima platu kakvu nebi imao u Americi i kaze daj ti to meni, treba meni da ja idem u Abu Dabi na savetovanja. To tako nece moci. Zakoni treba da se postuju, a krenuti neki biznis makar i medijski i reci ja pojma nemam o tom poslu je krajnje porazno. Ali tako se prave „biznisi“ u nas, bez poslovnog plana, bez proracuna koliko sta kosta, ideja vodilja je bicu jeftiniji od konkurencije, a kako ce to uraditi a da ostane pozitivan u poslovanju su spanska sela i kineski gradovi za njih. Zato smo i siromasni kao zemlja, a siromastvo nije ekonomska kategorija nego stanje duha. Za 20 godina koliko zivim i radim u USA nisam imao ni jedan sudski spor, ako je bilo nekih nesporazuma to se vrzo i lako resilo, nisu mi ni jednom rekli sto me deres nego su se izvinjavali. U Srbiji sam podosta puta cio odgovor, ma tuzi me ko te j**e. I kad izgube na sudi pnda Kalimero prica, joj ljudi pa to je neoravda.
I jos jedna stvar kada se kupi fotografija opd agencija ako je dnevni servis slike mogu da se koriste prvih 14 dana, a ako je pojedinacna slika to je za jedno objavljivanje. Ova prica o agenciskim slikama na koje prava isticu posle pet godina, moram da prinam nije mi jasna, i bojim se da je tu neko pobrko loncice