Samo dan nakon što je Cenzolovka pokušala da odgovori na pitanje za koga u ovom trenutku navija Kurir, iz tog je lista stigao jasan i nedvosmislen odgovor: uz fotografiju Aleksandra Vučića nagnutog nad kompjuterom u redakciji, u onlajn izdanju Kurira osvanuo je naslov „Vučić u poseti Adrija medija grupi: Baš sam srećan što sam ovde!“
Samo sedam dana od još jednog u nizu redakcijskih saopštenja, u kojem nadležni u Kuriru objašnjavaju kako ne pišu „po diktatu vlasti“, kako će „uvek biti uz građane“ i kako „časno rade posao novinara“, pljunuli su na sve što su rekli i slikali se – nasmejani, presrećni i ponosni – pored premijera koji im obilazi redakciju.
Petnaest meseci nakon što su uskliknuli „Srbijo, izvini“ i počeli da se predstavljaju kao lučonoše medijskih sloboda – vlasnik, urednici i novinari Kurira u sopstvenoj su firmi snimali selfije s Aleksandrom Vučićem, zabeleživši čak i kamerom kako se premijer rukuje s rukovodstvom i glavnim zvezdama Kurira, kako pravi pošalice na račun tog „Srbijo, izvini“, a usput komentariše kako je sve u redakciji „baš lepo“.
Povod za ovu posetu je, navodno, intervju koji je Vučić dao za izdanje od 2. marta.
Legitimno je da oni koji vam uđu u kuću, tu kuću i obiđu, ali ovde nije jasno zašto je „gost“ u kuću uopšte i ulazio. Ovdašnje redakcije rado primaju i slikaju ambasadore ili visoke svetske zvaničnike koji žele da ih posete, ali premijeri i predsednici čak ni ovde nisu uobičajeni redakcijski inventar.
U ovako napetoj političkoj atmosferi, u kojoj svaka reč i svaki potez donose ili oduzimaju neki poen – ovakva poseta predstavlja jasnu poruku, otvoreno političko svrstavanje jednog medija, pa indirektno i pritisak na ostale medije
Konačno, čak i da jesu – u ovako napetoj političkoj atmosferi, u kojoj svaka reč i svaki potez donose ili oduzimaju neki poen – ovakva poseta predstavlja jasnu poruku, otvoreno političko svrstavanje jednog medija, pa indirektno i pritisak na ostale medije.
Direktan i prvi rezultat svega toga jeste prilog od kojeg svako pristojno ljudsko stvorenje ima „transfer blama“, a svaki pristojan novinar meri krvni pritisak i guta lekove protiv povraćanja. Osim toga, rezultat je i naslovna strana koja više liči na izborni plakat nego na naslovnu stranu.
A stvari su više nego jasne.
Premijer, predsednik ili bilo koji državni funkcioner/činovnik nema šta da traži u bilo kojoj redakciji. To predstavlja otvoren, gotovo nasilan pritisak na novinare i urednike – bilo da oni na tu posetu pristaju ili da joj se protive. Intervju s premijerom, posebno u ovoj situaciji, trebalo je da se uradi na drugom mestu. Ili, ako baš nema gde drugde – bez obilaska redakcije, bez slikanja s novinarima, bez rukovanja, pošalica i ostale dramaturgije.
Ovom „vannastavnom“ posetom, nadležni u Kuriru za sva su vremena diskreditovali sopstveni medij, otvoreno se stavili u službu Aleksandra Vučića, doveli pod znak pitanja čak i ono dobro što su do sada uradili, a unapred diskvalifikovali sve čime se ubuduće budu bavili.
Snimak premijerove posete redakciji Kurira dokument je jedne od najsramotnijih epizoda u istoriji srpskog novinarstva i uradak zbog kojeg će se stideti sve buduće generacije novinara.
Jer, čak ni Slobodan Milošević sebi nije dozvolio da ovako obilazi redakcije RTS-a ili Politike. A čak su i novinarske perjanice njegovog režima dobro pazile da ih neko ne uhvati u ovakvom „zdravljenju“ s njim.
Premijer, predsednik ili bilo koji državni funkcioner/činovnik nema šta da traži u bilo kojoj redakciji. To predstavlja otvoren, gotovo nasilan pritisak na novinare i urednike – bilo da oni na tu posetu pristaju ili da joj se protive
Sve Kurirove bruke – a bilo ih je onoliko – možda bi nekako mogle da se opravdaju. I najgora kršenja profesionalnih standarda – a poznato je koliko se Kurir ogrešuje o standarde – mogla bi da bar donekle budu objašnjena nepažnjom, nemarom, trenutnim moralnim proklizavanjem. Nije preporučljivo, nije baš za pohvalu, ali svako može da pogreši.
S druge strane, poseta premijera Aleksandra Vučića, pa i prilog koji je o tome napravljen – nemaju nikakvog opravdanja i ne mogu se objasniti nikako drugačije osim kao saginjanje i klečanje pred vladarom. A to je nespojivo s novinarstvom. Nespojivo bar s onim poštenim i pravim.
Što se tiče novinara i urednika – od kojih su se za premijerovu posetu neki čak i posebno doterali – opravdanja i objašnjenja takođe nema.
Razumljiva je i besparica, razumljiv je i umor od honorarnih poslova, i strah od neizvesnosti.
Razumljivi su i krediti, i deca, i obaveze, i godine, i sve ono čime neki ovdašnji novinari pravdaju svoje ćutanje i pokoravanje.
Može nekako da se opravda prisustvo na Vučićevim koktelima, donekle čak i ono famozno nabadanje ćevapa; može (do određene mere) da se profesionalnim razlozima opravda to što se neke kolege povremeno „čuju“ s premijerom.
Može sve, ali ovo – ne.
Jer, u svakom poslu i svakoj životnoj situaciji postoji tačka posle koje više nema povratka. Tačka posle koje se samo srlja dublje u ambis beščašća, trulih kompromisa i degradacije svega onoga što smo bili i svega što smo želeli da budemo.
Iskreno se nadam da je ovo samo fora Kurira, ono kao hajde da odradimo ovaj intervju kad je baš zapeo, jer sigurno je da je ovo AV u interesu a Kuriru nije, te da će Kurir uskoro pokazati svoje vrednosti, ako može tako da se kaže.