Satiranje novinarstva: Najveći proizvođači medijskog smeća proglašavaju se za žrtve

Proglašenje Nataše Jeremić za „vođu narkokartela u Srbiji“ ne može se pojmiti ako se posmatra kao izdvojen slučaj neodmerenih reči, koje su se, kako je požurio da objasni kandidat vladajuće stranke za predsednika, neoprezno omakle njegovom „prijatelju“ iz rukovodstva te iste stranke, naspram masovnih napada na njega i njegovu porodicu sa druge strane.

Ni ova izjava ne može se razumeti osim ako se ne shvati kao aksiom u kojem izgovorene reči imaju u potpunosti obrnuto značenje. Nisu li, naprotiv, upravo opozicioni kandidati za predsednika izloženi masovnim nasrtajima napujdanog tabloidnog čopora i režimskih televizija, koji im – i doslovno – svakodnevno kidaju živo meso.

[povezaneprice]

Nije, prema tome, reč o pojedinačnom slučaju, već o svesno izabranoj strategiji u kojoj će deponijski mediji služiti kao mamac kome je teško odoleti. Šta sve, najzad, nisu kačili na tu udicu – od prikazivanja opozicionih kandidata kao kriminalaca do optužbi za izdaju i ubistva. Jedino još što im nije stavljeno na teret jesu masovni zločini, što ne znači da im se – ma koliko apsurdno – i to neće pripisati.

Kada mete besomučnog medijskog progona progutaju mamac i makar samo jednom stave do znanja da počinioce nepočinstava treba tražiti na drugoj strani i – što je sa stanovišta podaničke štampe još nepodnošljivije – da će istinu potražiti na sudu, pokreću se pipci koji se od oktopoda razlikuju jedino po tome što nemaju glavu.

Mogli ste da se predstavite kao propagandisti, kao gnjurci ili kosmonauti. U sve bismo pre poverovali nego u to da ste novinari

Da je ima, potpredsednik SNS-a mogao je da smisli nešto što bi potrošačima njegovih laži – ma koliko gnusnih – umesto minhauzenovske priče o narkokartelu bilo makar zamislivo, na primer da Nataša koristi skupe parfeme.

Pa šta je toliko strašno, reći ćete. Nije on jedini političar koji ne govori istinu. Strašno je to što je takav čovek – koji ne poštuje čak ni kodekse mafije kojima se žene i deca izuzimaju od međusobnih sukoba – visoki zvaničnik vladajuće partije te je, prema tome, u položaju da odlučuje o našim životima.

Strašno je to što se ceo slučaj izvrće do neprepoznatljivosti tako što se najveći proizvođači medijskog smeća otkako postoji novinarstvo u Srbiji proglašavaju za žrtve kojima se ne dozvoljava da učestvuju na konferenciji za štampu ličnosti koje mesecima provlače kroz blato.

Strašno je to što se ceo slučaj izvrće do neprepoznatljivosti tako što se najveći proizvođači medijskog smeća otkako postoji novinarstvo u Srbiji proglašavaju za žrtve kojima se ne dozvoljava da učestvuju na konferenciji za štampu

Domaćinima te konferencije može se zameriti što su uskraćivanje prava osobama koje se predstavljaju kao novinari da prisustvuju konferenciji za štampu neuverljivo obrazložili time da nisu imali akreditacije.

Morali su da smognu snage i odvažnosti da uzurpatore novinarskog poziva, koji su slobodu izražavanja – kao poslednji dripci – zloupotrebili za blaćenje i vulgarnosti najniže vrste i, najzad, satiranje esnafa u celini, upitaju: Po čemu ste vi novinari?

Da im u lice kažu: mogli ste da se predstavite kao propagandisti, kao gnjurci ili kosmonauti. U sve bismo pre poverovali nego u to da ste novinari.

Tako neizbežno dolazimo do epiloga u kojem ne možemo da se oslobodimo već pomenutog aksioma da živimo u zemlji u kojoj je stvarnost dijametralno suprotna od onoga kakvom je prikazuju vladajući zvaničnici i režimski mediji.

U pravu je, možda, Jovanov. Za tu vrstu duhovne akrobatike u kojoj se on i njegovi predstavljaju kao žrtve kojima se uskraćuje sloboda govora, a istina – kao iznošena rukavica – izvrće naopako, nije potrebna glava, potreban je stomak.