Oni žive

Uzalud sam se nadao da će jednog dana Teletabise odneti đavo. Da će ta nebića nestati iz kolektivnog pamćenja televizijskog sveta. Ali, nastavak serije je spreman. Dvadeset godina nakon premijere Teletabisa, deca koja su imala nesreću da je prate, sada su odrasli ljudi. Nadam se da su Tinki-Vinki, Dipsi, La-la i Po iščezli iz njihovog sećanja, ne ostavivši nikakva oštećenja u njihovoj percepciji sveta.

Teletabisi su četiri nebića, nominalno dva muškog i dva ženskog pola, koja služe deci za zabavu i identifikaciju. I nude im model uređenja koji odiše onim što neoliberalna zapadna politika voli da zove „naše vrednosti“. Infantilna stvorenja nastanjena u nekoj vrsti udobnog bunkera usred veštačke trave i cveća, žive pod neograničenim nadzorom u sterilnom svetu večite radosti – koji su dobila u zamenu za sopstvenu volju.

Oni su nešto između dece, majmuna, vanzemaljaca, tv-prijemnika i privezaka za ključeve, ili sve to zajedno: mutanti skrojeni po meri vandimenzionalne i panvaseljenske političke korektnosti prema kojoj je neispravno posmatrati neko stvorenje ne samo kao muško ili žensko, već i kao toplokrvno ili hladnokrvno, vidljivo ili nevidljivo, živo ili neživo. Zato su istovremeno i sve i ništa, čega, srećom, nisu svesni. A nesvest im automatski obezbeđuje stalno zadovoljstvo.

Najmlađima, kojima je televizija jedan od važnih prozora u svet, Teletabisi pokazuju i kako izgleda sledeća faza razvitka medija: televizor više nije predmet u sobi, već je deo modernog infantilnog organizma – smešten je u njegovu utrobu! – Jasna simbolika, ali i praktično rešenje, koje tehnički još nije sazrelo, ali mogu samo da zamislim kako industriji „pametnih“ televizora i formiranja javnog mnjenja curi voda na usta pri pomisli da će ovaj proizvod jednog dana postati jedno sa svojim konzumentima.

No, televizor, čiji se ekran vidi na stomaku naših simpatičnih junaka, ne radi uvek. Zato je njegovo aktiviranje događaj kome se Teletabisi najviše raduju. A u tom postupku važnu ulogu ima Vetrenjača, koja na veštačkoj livadi neprestano emituje oko sebe nekakve zvezdice i iskrice, uz šuštanje koje podseća na damar jonosfere u prenosima kratkotalasnog radija. Ona svet Teletabisa snabdeva energijom i prožima svojim uticajem koji je tajanstven, ali neodoljiv. Na neki način je i izvor života i njegov regulator, jer obezbeđuje Teletabisima dnevnu dozu energije za uobičajeno kikotanje i poskakivanje.

Postoji i doba dana kojem se oni posebno raduju, vreme kada se Vetrenjača zavrti jače nego inače, toliko silno – da oni popadaju na leđa u ekstazi prijatnog očekivanja. To je znak da će televizor u stomaku nekoga od njih da se aktivira i primi signal u vidu jedne poučne pričice eksternog tipa (snimljenoj van livadskog ambijenta; ta pričica inače ostavlja mogućnost partnerskim televizijama da na to mesto ugrade sopstveni materijal). I kompletno se ponavlja – u razmaku od nekoliko minuta se emituje dvaput. To je dvostruka radost za svako ljupko bićence čiji vitalni organi su direktno povezani sa vrlim novim medijima.

Da bi slika društva totalnog nadzora bila kompletna, simpatična nebića nadgleda cevasta izraslina nalik na periskop, koja izlazi iz zemlje da bi im saopštila neku vrstu dnevnog reda. A tu je i ogromna (upozorenje: u sledećih pet reči postoji uznemirujući sadržaj!) jarkožuta  glava bebe koja lebdi na nebu glumeći sunce (a da to ne zna). Sve zajedno – dokaz da i najluđe negativne utopije, kao što su, na primer, svetovi filmova „Videodrom“ Dejvida Kronenberga ili „Oni žive“ Džona Karpentera, mogu da se pretoče u ljupku seriju „za najmlađe“. Nastavak (sa osmoro novih Teletabisa!) sledi jer je najmlađe i dalje najlakše obrlatiti. Po meni, to je jasan slučaj za međunarodno pravosuđe.