O sponzorušama iz „kantrimena”

Komentari protiv „sponzoruša” zapravo su vrhunac muške patrijarhalne težnje za dominacijom.

Centralna tema medija u poslednjih mesec dana je događaj sa Brankovog mosta, pogibija Luke Jovanovića i traganje za vozačem koji se krio. U automobilu su zajedno s njim bile i tri devojke. Neki od najpoznatijih srpskih medija počeli su u svojim naslovima da nazivaju ove devojke „sponzoruše iz ’kantrimena’”. Oni koriste ovu reč najnormalnije, u kolokvijalnom žargonu, poput „sponzoruša je priznala krivicu za prikrivanje dela…”

Vatra koja se raspiruje na ovaj način najbolje se vidi u komentarima. Hiljade muškaraca pasionirano navijaju da sponzoruše dobiju što više godina robije, jer to i zaslužuju. U našem sudstvu nije kažnjivo biti „sponzoruša”, ali, eto, odlične prilike da se preko drugog krivičnog dela ovo žensko ponašanje kazni.

Ogromna većina ljudi ne vidi nikakav problem u tome što se žene nazivaju sponzoruše. „Pa šta? Sigurno nisu uzorne domaćice. U pravu su novinari”, najčešći je komentar.

Jedan od retkih odmerenih medija, koji nije zaražen ovim pisanjem „narodu niz dlaku”, jeste medij koji u ovom trenutku čitate. Zato ću iskoristiti prostor koji mi daju, kako bih izneo zbog čega nije u redu osuđivati žene na ovaj način.

Pre godinu dana pojavio se jedan od najpopularnijih klipova na „Jutjubu” pod nazivom ,,Pogledajte kako je ovaj genije zeznuo sponzorušu”. Dešava se sledeće: Muškarac prosečnog fizičkog izgleda, jeftino obučen, prilazi lepoj devojci na ulici i pita je da ide sa njim na piće. Ona se kulturno zahvali i kaže da ne želi. Zatim on krene za njom, progoni je, ona i dalje odbija. U jednom trenutku oni dolaze do njegovog „lambordžinija”, on se razdvaja od nje i ulazi u automobil. Sada, ona se vraća i prilazi njemu. „Hej, da li je to stvarno tvoj auto?”. Kada shvati da jeste, menja stav. „Pa dobro, u stvari, možemo na piće, ima tu jedan kafić.” U tom momentu on odbrusi, onako pobednički: „Hvala, ali ne izlazim sa sponzorušama.” Daje pun gas i odlazi.

Komentatori na ovaj klip (uglavnom muškarci) osipaju drvlje i kamenje na devojku, a veličaju muškarca. „Ha, ha, kakav kralj, održao joj je lekciju.” Neko bi za sve ove komentare rekao: „Šta tu nije u redu? Ljudi reaguju normalno.”

Evo, šta nije u redu: Muškarac je izrazio želju da bude s devojkom na osnovu jednog jedinog atributa – njenog tela. Žena je, sa druge strane, izrazila želju da bude s njim na osnovu jednog jedinog atributa – njegovog automobila. Sa obe strane jednaka količina površnosti, ali u ovoj postavci se uvek osuđuje samo jedna strana – ženska. Ona je sponzoruša, nju treba linčovati. A on je car i kralj.

Postoji li neki usko specifičan izraz za muškarca koji bira žene na osnovu fizičkog izgleda? Postoji li ogromna masa ljudi koja se zalaže da se takvi muškarci javno linčuju? Ne bih rekao.

Zamislite da su u „kantrimenu”, zajedno sa Milićevim, bila tri takva mladića, a ne devojke. Kakvi bi onda bili naslovi? „Mladići koji biraju devojke na osnovu fizičkog izgleda bili su u kolima u trenutku nesreće.” „Mladić koji bira devojke na osnovu fizičkog izgleda priznao je krivicu za prikrivanje dela…” Odjednom, sve ove rečenice zvuče besmisleno. Zašto je onda rečenica „sponzoruše bile u kolima” smislena?

Mi, nažalost, živimo u uređenju patrijarhata. U toj postavci stvari, muško-ženski odnosi se svode na razmenu biologije za ekonomiju. Žena ulaže svoju mladost i telo, muškarac ulaže resurse, i tako je još od vremena kada smo prešli sa sakupljača plodova na poljoprivredu. Ali niko ne kritikuje izbor na osnovu biologije, svi kritikuju izbor na osnovu ekonomije. Najžešći kritičari žena u ovom sistemu su upravo oni koji taj sistem i podržavaju.

Ova mržnja je najviše izražena u društvima u kojima vlada nemaština i gde samo jedan mali procenat ljudi može da obezbedi dovoljne resurse. U Americi, na primer, najčešće ćete čuti mržnju prema „sponzorušama” u rep muzici i u geto kulturi.

Hajde da napravimo jedan mizogini… pardon, misaoni eksperiment: Uzmimo sve te muškarce koji se strastveno žale na sponzoruše, sve one muškarce koji su uvek najglasniji u pričama kako su te žene rak-rana našeg društva. I recimo da damo svakom od njih po milion evra.

Šta bi se desilo? Zanimljivo, ali oni se više ne bi pojavljivali u komentarima. Verovatno zato što bi bili previše zauzeti u ludom provodu i putovanjima po svetu sa svim tim „sponzorušama” koje su kritikovali. Odjednom, ne bi imali više ništa protiv te pojave. Naravno, čast izuzecima, ali većina bi tako postupila.

Komentari protiv „sponzoruša” zapravo su vrhunac muške patrijarhalne težnje za dominacijom. U osnovi komentara ovog prosečnog muškarca krije se želja da budu kažnjene sve žene koje odbiju da budu sa njim.

Sa druge strane, žene koje podržavaju ovu mržnju to rade da bi eliminisale konkurenciju na tržištu. Prodavac jabuka na pijaci jedva će dočekati da neko počne da priča kako su kod prodavca na tezgi pored njega otrovne jabuke. On zapravo ne shvata da će ljudi početi da sumnjaju i u njegove jabuke, i u sve jabuke generalno.

Sve u svemu, nazivanje žena „sponzorušama” je produkt teške mizoginije, a sada su mediji počeli sve to da normalizuju. Iskreno se nadam da će taj trend biti prekinut.