Ko se plaši filma o bombardovanju RTS-a

Kritike za ovaj poduhvat srpskog nacionalnog medijskog servisa idu od toga da će kroz taj projekat RTS „oprati biografiju“, odnosno da će odgovornost za smrt 16 civila poginulih u bombardovanju zgrade biti skinuta sa tadašnje vrhuške RTS-a do toga da je dokumentarni film dovoljan. A da je igrani suvišan.

Oponenti kao da zaboravljaju da su Amerikanci već snimili ne zna se tačno ni koliko igranih filmova o 11. septembru i napadu na njujorške „kule bliznakinje“.

Zašto se samo u Srbiji upuštanje u ovakve angažovane projekte gleda kroz ideološku prizmu i pre nego što filmska traka počne da se vrti?

Scenarista Siniša Pavić kaže za Sputnjik da tema bombardovanja zgrade RTS-a zaslužuje svaku vrstu spomena, pokušaja da se stvari ne zaborave. Za svaki narod je dobro da pamti događaje iz svoje istorije jer kolektivno pamćenje pomaže jednom narodu da se orijentiše i da izvlači pouke, ističe uz opasku da su kod nas u Srbiji mišljenja uvek podeljena.

„Zato mislim da je svako unapred raspravljanje o tome, da li je to dobro ili ne, da li će to biti loše, da li će biti zloupotrebljeno, jedan jalov i nepotreban posao. Ako se nešto preduzima, treba uvek pretpostaviti da se preduzima iz dobrih namera. Ne vidim zašto bi se unapred preduzimalo nešto sa lošom namerom. To je događaj koji je tragičan, i za samu televiziju, i za ljude koji su izginuli, i za njihove porodice. A u sklopu je i opšte tragedije koju je preživeo ovaj narod. To je nešto što zaslužuje i jednu vrstu umetničke obrade“, objašnjava Pavić.

Reditelj Zdravko Šotra negativne kritike nepostojećeg scenarija na temu bombardovanja zgrade RTS-a tumači situacijom u društvu.

„Tema je preosetljiva, verovatno je primerenija za neki dokumentarni film. Nemam neko osobito mišljenje ni za ’da‘, ni za ’ne‘, ali kada bih se lično pitao, radije bih radio dokumentarni film o tome. Mislim da je dobar dokumentarni film ubedljiviji. Ako neko napravi neki genijalan scenario, u redu, ali vrlo je teško da se to može napraviti. Suviše je malo vremena prošlo i još smo u svemu tome. Vrlo je teško distancirati se od toga i napraviti nešto igrano na tu temu“, kaže Šotra.

Prema rečima filmskog kritičara i teoretičara filma Dimitrija Vojnova, ubistvo radnika RTS-a je vrlo kompleksna tema. Vodeći se nalazima Haškog tribunala, kaže on, ispostavlja se da je cilj NATO-a bila jedna antena koja bi mogla da posluži u vojne svrhe. Uprkos tome što su procene oficira NATO-a da bombardovanje te antene neće poremetiti funkcionisanje vojske i emitovanje programa RTS-a, oni su smatrali da bombardovanje taktički potpuno nevažne antene opravdava ubijanje velikog broja civila.

„To je vrlo interesantno zato što se kod nas stvorila klima da je RTS bombardovan zbog toga što je radio u Miloševićevu korist, što nesumnjivo jeste. Međutim, u istoriji ratovanja, jedini medij koji se može smatrati zločinačkim i koji je mogao biti meta neke vrste vojnog dejstva je bila jedna radio-stanica u Ruandi koja je davala uputstva za izvršenje genocida. Dakle, RTS apsolutno ne može ni na koji način, ni po jednom kriterijumu da bude smatran kao meta zbog svog medijskog delovanja, što zna i NATO, tako da ni oni ne tvrde da je RTS gađan zbog medijskog delovanja“, objašnjava Vojnov.

Posle bombardovanja je izvršena najjača manipulacija, nastavlja Vojnov, kada je jedna od okosnica antimiloševićevske borbe bila da su rukovodioci RTS-a krivi za pogibiju radnika, što je, kako kaže, jedna od najvećih travestija koje su kod nas ikada napravljene.

Zbog toga se do danas ne zna tačno ni ko su nalogodavci ubistva radnika RTS, ni ko su egzekutori, ali se zna da su tadašnji rukovodioci RTS krivi za to, navodi Vojnov, ne umanjujući, kako kaže, odgovornost tadašnjeg rukovodstva RTS-a. Dragoljub Milanović, tadašnji direktor RTS-a, snosi odgovornost koja nije sporna, kaže Vojnov, ali svakako nije ključna.

Dokumentarni filmovi o bombardovanju zgrade RTS-a nastali su upravo sa ciljem da okrive tadašnje rukovodstvo, a jasno je da je bombardovanje RTS-a i dan-danas prostor na kome se relativizuje odgovornost NATO-a, a tadašnje srpske vlasti se okrivljuju za žrtve.

„Ovaj film bi to itekako mogao da promeni. I čini mi se da napadi na taj film proističu iz straha da bi takav film mogao da vrati fokus na to ko su zapravo bili egzekutori. Egzekutori su bili ljudi iz NATO-a. Da li su rukovodioci RTS-a mogli da izbegnu pogibiju radnika? O tome, naravno, možemo da diskutujemo. Međutim, zna se ko je povukao obarač. I onaj ko je povukao obarač najviše je kriv“, kaže Vojnov.

Drugi pristup osporavanja ovakvog projekta je, prema Vojnovljevim rečima, tematizacija jednog takvog slučaja, koja dolazi u delikatnom trenutku.

„Čini mi se da u određenim krugovima postoji strah da takav film može da pobudi neka rodoljubiva osećanja. Međutim, mislim da moramo da se suočimo sa time da nigde na svetu, pa nažalost ni u Evropi, ne živimo u periodu smirivanja strasti i da u okvirima toga što se strasti pojačavaju, možda nije dobro, ali to je naša realnost, moramo da se nosimo sa rizicima da jedna ovakva priča koja sasvim sigurno ne može biti militaristička, koja je sama po sebi i zbog prirode događaja antiratna, mora biti prikazana“, kaže Vojnov.