Medijski sistem treba iz temelja promeniti (II)

Cenzolovka: Do danas nije poznato ko su pravi vlasnici mnogih medija, pogotovo elektronskih. Koji je interes biznismena da poseduju televiziju? Da li je podeljeno previše frekvencija?

Matić: Sve su to nasleđene stvari iz prethodnog režima. To je nešto gde smo mi omašili. Prva privatizacija bila je jako loša, kao i uslovi pod kojima su mediji legalizovani kada su deljene frekvencije. RRA je u ono vreme napravio niz pogrešnih odluka, zato što je dozvolio preveliki broj medija jer su tehničke mogućnosti to dozvoljavale.

To je bio kriterijum, a ne ekonomski kriterijum – da li će oni moći da opstanu! RRA je svesno podelilo preveliki broj frekvencija, računajući da će tržište da deluje pa će oni sami početi da se gase.

A onda je upliv tajkuna i politike bio toliki da tržište nije delovalo, pa su politički interesi odlučivali ko će biti ugašen, a ko ne.

Cenzolovka: Iako je otvoren registar medija u APR-u, on je potpuno netransparentan.

Matić: Nije napravljen nikakav pomak u transparentnosti medijskog vlasništva, iako su medijski zakoni to omogućili. Koncept Registra medija je obesmišljen. Transparentnost vlasništva je neophodna radi sprečavanja medijske koncentracije, koja guši pluralizam medija.

Nijedna demokratska vlada nije bila spremna da se oslobodi uticaja na medije. To je naš problem. Mi nemamo ni tradiciju, ni primer, zato svaka vlast vrlo silovito napada medije

U medijskoj zajednici, međutim, ne postoji jasna svest o opasnostima koncentracije. Umesto nje, postoji priželjkivanje smanjenja broja medija, koji prevazilazi mogućnosti tržišta. Nema jasne medijske politike kako broj medija prilagoditi potrebama, a da se ne ostvari štetna koncentracija.

Ovo je još jedan dokaz neefikasnosti medijske politike koja hronično krizno stanje medija produžava unedogled, bez ikakve jasne strategije za uspostavljanje funkcionalnog medijskog sistema.

Cenzolovka: Uprkos zabrani medijske koncentracije, grčki medijski biznismen Kirjaku nesmetano poseduje dve frekvencije na kojima se emituju B92 i Prva.

Matić: Po novom zakonu, ograničenje je na procentu gledanosti. Koncentracija je moguća ako dva medija ne prelaze 35 odsto ukupnog gledališta. Oni su u nivou zakonskog limita. A ranije je bilo da jedan medij sa nacionalnom frekvencijom ne može da poseduje još jedan takav. Po starom zakonu je to bilo nelegalno, ali prećutno se na to pristalo. O tome treba da vodi računa Komisija za zaštitu konkurencije, ali ona to radi samo po zahtevu, a ne po službenoj dužnosti.

Cenzolovka: O kakvoj slobodi medija uopšte može da se govori kada su lokalne televizije uglavnom pokupovali članovi porodica, rođaci i prijatelji aktuelnih političara? Na primer, roditelji Dušana Bajatovića poseduju TV Most, sin Dragana Markovića Palme TV Palmu plus. Ima još dosta primera.

Matić: Svi znaju i svi prihvataju. Vlast treba da se ogradi i da kaže da političari ne smeju da budu vlasnici medija. Ko ima načina da to reši i da kaže „ovo ne može“? Iz vlasti mora da se pokrene princip – neće političari biti vlasnici medija, niti njihovi najbliži srodnici. Kada iz vlasti, koja je najmoćniji akter medijske scene, nema tog impulsa, onda to niko neće uraditi.

Cenzolovka: Informativni program N1 je najobjektivniji među televizijskim kanalima. Paradoksalno, ta televizija je na kablu suprotno evropskim medijskim pravilima da distributer ne može biti proizvođač medijskog sadržaja.

Matić: To samo pokazuje da su glavni dobitnici tehnološke revolucije u kojoj živimo kablovski i internet provajderi. Umesto da se u toj oblasti traže izvori sredstava za finansiranje svih medija, provajderi su iskoristili svoj povoljan položaj da zarađuju još više upuštajući se i u posao proizvodnje sadržaja. Ti sadržaji, ma kako poželjni, kada je, na primer, u pitanju N1, samo su kolateralna dobit za građane od inače jednog naopakog rešenja.

Cenzolovka: Kako objašnjavate paradoks da je posle ekonomske krize 2008. broj medija u svetu smanjen, a u Srbiji u stalnom porastu? Beleži se već oko 1.600 glasila koja posluju na siromašnom tržištu sa 170 miliona evra za oglašavanje.

Nada za razvoj demokratskog društva postoji pre svega u onlajn sferi. Organizovanje protesta preko društvenih mreža dokaz je da je moguće relevantno informisanje mimo prostora koji vlast kontroliše

Matić: Paradoks je da broj medija raste kada treba da opada, što takođe govori da postoje nekakvi tajni kanali finansiranja medija i nekakvi interesi iza toga. Kako se, na primer, finansira Informer koji košta 20 dinara? Kako opstaje, to je ekonomski neobjašnjivo!? Dok se to ne reši tako da to bude jedna transparentna oblast, prema opštim pravilima ekonomije, to se neće srediti.

U Albaniji je potpuno isti slučaj. Na dva miliona stanovnika postoji 19 dnevnih novina i niko ne može da objasni kako opstaju. Tiraži se ne znaju. Tu nema nikakve ekonomske logike, ali to postoji zato što je sistem neregulisan i niko vas ne zatvara, nema kontrole.

Cenzolovka: U medijskom sistemu, država je moćnija od tržišta. Procenjuje se da ona medijima raspodeljuje oko 220 miliona evra javnog novca preko raznih institucija, agencija i preduzeća. Pa onda ne treba da čudi ni njen toliki uticaj.

Matić: Donet je novi zakon o oglašavanju, januara 2016. godine, i on ne reguliše ono što je najznačajniji deo oglašavanja sa stanovišta medijskog funkcionisanja. Trebalo bi da postoje nekakva pravila po kojima državni organi koji raspolažu javnim novcem odlučuju kome će raspodeliti novac za oglašavanje.

Takvih pravila nema, to znači da je to arbitrarno i to se koristi kao jedan od mehanizama za uslovljavanje medija.

Govorimo o jednom neuređenom sistemu. Snježana Milivojević (profesorka FPN-a), govoreći posle 2000. godine o rezultatima velikog medijskog istraživanja, tada je konstatovala da je Srbija najneuređeniji medijski sistem u Evropi.

To je u to vreme delovalo šokantno, kada smo već imali neke zakone, uspostavljen je RRA kao regulator… A mi smo samo nazadovali, mi smo sada drastično najneuređeniji sistem u Evropi. Makedonija je slična, kod njih je situacija čak malo gora. Tamo je sistem reklamiranja kroz državne fondove ozvaničen i samo finansira odgovarajuće medije, i mnogo je veći pritisak na novinare i na njihovu bezbednost.

Cenzolovka: I novac od projektnog finansiranja često dobijaju mediji bliski vlasti, a pojedini gradovi uopšte ne raspisuju konkurse za medijske projekte. Čini se da je i projektno finansiranje potpuno obesmišljeno.

Svaka demokratski izabrana vlada ovde je opstruirala privatizaciju jer nije htela da se odrekne uticaja na medije kroz kanale vlasništva i kadrovske politike

Matić: To je loše zakonsko rešenje. Bilo je insistiranja da se to uvede kao obaveza, ali se računalo da lokalne samouprave imaju interes da ulažu u lokalno informisanje. Znači, to bi trebalo da se reguliše i zakonski kao obaveza, i to se sada predlaže. Oni su prosto zloupotrebili taj jedan dobar mehanizam.

U Sloveniji postoje kritike, pokazalo se da takvo finansiranje nije dovelo do očekivanih rezultata. Čak ni tamo projektno finansiranje, kao mehanizam podsticanja pluralizma sadržaja, nije dovelo do onoga što su svi očekivali. To je i dalje na prihvatljivom nivou, ali daleko do onoga što se očekivalo kada je zakon donet.

A mi nismo odmakli ni početni korak. To je zato što su naši mediji još jako slabi, što ih je previše i što ta količina novca nije dovoljna da zadovolji potrebe.

Cenzolovka: Posle privatizacije, umesto slobodnih, dobili smo izrazito politički obojene i kontrolisane medije. Može li se to uopšte popravljati?

Matić: Privatizacija je imala smisla pre 25 godina kada je trebalo uneti sveži kapital da se pokrene neka medijska industrija, kao biznis koji omogućava ekonomsko funkcionisanje medija i u javnom interesu, pored komercijalnih.

Privatizacija je imala smisla kao početni korak u tranziciji iz državnog u nedržavni sistem informisanja. Trebalo je da donese nedostajući kapital medijima i pomogne u uspostavljanju tržišta na kom će mediji zarađivati, oslobađajući se državnog uticaja.

Svaka demokratski izabrana vlada ovde je opstruirala privatizaciju jer nije htela da se odrekne uticaja na medije kroz kanale vlasništva i kadrovske politike. Aktuelna vlast je pristala na privatizaciju kad je državno vlasništvo postalo anahrono, ali tek kada je obezbedila uslove za nastavljanje svog uticaja drugim sredstvima.

Jedini izlaz iz ove situacije jeste radikalna promena načina finansiranja medija, koja bi medijima morala da obezbedi finansijsku samoodrživost i samostalnost. Ona, nažalost, nije na vidiku.

Ovde projektno finansiranje služi samo za preživljavanje, a pošto si zavisan, onda pristaješ da radiš sve što davaocu novca treba

Cenzolovka: Radikalna promena finansiranja, na koji način?

Matić: Da se uspostavi tržište, da tržište bude taj mehanizam, a da projektno finansiranje bude dodatni mehanizam koji će doprineti raznovrsnosti sadržaja i proizvodnji sadržaja u javnom interesu. Ovde projektno finansiranje služi samo za preživljavanje, a pošto si zavisan, onda pristaješ da radiš sve što davaocu novca treba.

Cenzolovka: Koliko je njihov način finansiranja odgovoran za to što RTS I RTV ne uspevaju da funkcionišu kao javni medijski servis?

Matić: Loš rad javnih servisa drugi je ključni indikator neuspele tranzicije medijskog sistema. Programi javnih servisa još uvek su raznovrsniji, profesionalnije rađeni i uglavnom kvalitetniji od programa komercijalnih medija, ali se u kriznim političkim situacijama pokazuje da ni RTS ni RTV nisu dostigli standarde medija u službi javnosti i javnog interesa.

Bilo bi bolje da se javni servis izdržava od pretplate, jer bi mu to omogućilo finansijsku nezavisnost. Ali, finansijska nezavisnost je samo neophodan, ne i dovoljan uslov za funkcionisanje javnog servisa. Niti je politička kultura političke elite niti građana odgovarajuća za razvoj javnog servisa, niti se u rukovodstvo javnog servisa biraju ljudi posvećeni ideji razvoja javnog servisa, koji se suštinski razlikuje od državne televizije.

Cenzolovka: Novinari su takođe gubitnici medijske tranzicije, nema sindikalnog organizovanja, gotovo da nema nikakve zaštite radnog statusa. Na koji način je moguć izlazak iz takvog stanja?

Matić: Takav status proističe iz pogoršanog ekonomskog položaja medija. Sa ekonomskim pogoršanjem neprestano dolazi do pogoršanja radnih prava novinara. A privatizacija je to dodatno pogoršala. Tako je izvedena da je potpuno besmislena jer glavni ciljevi uopšte nisu ostvareni. Glavni cilj je da Srbija nema državne medije – onda ćemo ih privatizovati, ali tako da zadržimo uticaj. A novinari su iz situacije u kojoj su bili koliko-toliko zaštićeni, prešli u potpuno bezvlašće i potpuni haos njihovih prava. I dok se ekonomski položaj medija malo ne popravi, ne može se očekivati organizovanje novinara u sindikalnoj zaštiti prava.

Cenzolovka: Nova medijska strategija uveliko kasni. Šta nije ispunjeno u prethodnoj i kolika je za to odgovornost Ministarstva kulture i informisanja?

Matić: Vrlo je malo ispunjeno od prethodne medijske strategije. Medijski sistem je ostao glomazan, neregulisan i neautonoman. Kao takav, on zadovoljava potrebe vlasti, koja je glavna prepreka transformaciji. Medijska strategija iz 2011. godine ponudila je mogućnosti za menjanje medijskog sistema u boljem pravcu, ali je situacija gora nego što je bila, jer mediji još uvek predstavljaju jedan od glavnih mehanizama aktuelne tehnologije vladanja.

Kašnjenje u izradi nove strategije, neaktivnost Ministarstva kulture i informisanja u rešavanju ključnih problema, pokazuju da nema orijentacije ka suštinskoj izmeni funkcionisanja medija. Vladajući režim jasno iskazuje svoju autokratsku prirodu odsustvom napora da obezbedi slobodu medija i neprestanim napadima na ono malo preostalih kritičkih medija. Od ovog režima ne treba očekivati pozitivne promene u tom pogledu.

Nada za razvoj demokratskog društva postoji pre svega u onlajn sferi. Organizovanje protesta preko društvenih mreža dokaz je da je moguće relevantno informisanje mimo prostora koji vlast kontroliše.

Cenzolovka: Da li je uopšte moguća popravka medijskog sistema u Srbiji ili bi on morao da se promeni iz osnova?

Postoje nekakvi tajni kanali finansiranja medija i nekakvi interesi iza toga. Kako se, na primer, finansira Informer koji košta 20 dinara? Kako opstaje, to je ekonomski neobjašnjivo

Matić: Medijski sistem zahteva temeljnu rekonstrukciju. Da bi se nešto popravilo, treba iz temelja stvari promeniti, pre svega u medijskoj ekonomiji, koja je najslabija tačka medijskog sistema u ovom trenutku, jer mediji nisu samoodrživi i nemaju profesionalnu samostalnost.

Vlast nije zainteresovana da uredi taj finansijski deo, nije zainteresovana da ima samoodržive i finansijski nezavisne medije, jer onda neće moći da na njih vrši uticaj.

Naše društvo je na tom stepenu razvoja da vlast ne može da se odrekne uticaja na medija. To je ključni princip koji treba razumeti. Društvo je podeljeno, mi još uvek nemamo jasnu saglasnost u kom pravcu ovo društvo treba da ide.

U Sloveniji je devedesetih postojao društveni konsenzus, kada je 80 odsto ljudi reklo „mi hoćemo da budemo članica EU, idemo u tom pravcu i uradićemo sve što treba“. Ovde kod nas toga još uvek nema i svaka vlast mora strahovito da se bori da napravi nekakvo većinsko opredeljenje društva šta da radi. To još uvek nije doprlo do ljudi, da većina hoće to i hoće to na taj način.

Svakoj vlasti trebaju mediji da tu svoju ideju koja je pobedila na izborima usadi u građane. Ne postoji interesna ukorenjenost neke važeće društvene orijentacije. Nijedna demokratska vlada nije bila spremna da se oslobodi uticaja na medije. To je naš problem. Mi nemamo ni tradiciju, ni primer, zato svaka vlast vrlo silovito napada medije.