Poljubi me dok klečim: Novinarke u Srbiji o uvredama i ponudama

Od novinarki u Srbiji se očekuje da kleče, ljube se, budu lepo obučene, nasmejane i postavljaju željena pitanja (po mogućstvu što tiše). Isto tako, očekuje se da u visokim štiklama tegle preteški stativ od kamere i budu na tri mesta u isto vreme, isfenirane i bez podočnjaka. Kao da nam nije dovoljno što rodna ravnopravnost na polju medija, zaleđena na jako niskom stepeniku, odoleva vremenu već godinama, već je i to malo žena koje se bave ovim poslom svakodnevno izloženo uvredama, seksizmu, pritisku i mobingu. Jedno je sigurno: virus medijske mizoginije širi se sa obe strane diktafona. U poslednje vreme, to se sve učestalije dešava na mestima gde bi trebalo da ga je najmanje. I od osoba koje bi trebalo da zasijaju u svakom mikro parčetu medijskog prostora koji im se pruži. Najcrnje u ovom crnom talasu seksizma i mizoginije koje novinarke trpe od političara je što oni uglavnom nisu svesni težine i problematike komentara koje kroz vragolasti osmeh s vazdušastom lakoćom izgovaraju. Oni misle da je to fora. Šmekerska. Koju najčešće isprati namig i ortačko bacanje koske. E pa, you are doing it wrong. Uprkos ovim lošim, lošim, lošim forama, oni se i dalje dižu na pijedestal.

Ne, ljudi. Ovo nije fora. Nije čak ni simpatično. Odvratno je i ponižavajuće. Ove rečenice su seksizam na granici seksualnog uznemiravanja. Ove rečenice nikada ne biste uputili da je preko puta vas sedeo novinar. Njega nikada ne biste pomislili da ljubite dok kleči. Zbog ovih rečenica, novinarke često ne mogu da zaspe noću. Zbog njih dovode u pitanje svoju profesionalnost, pribranost i objektivnost. Zbog ovih rečenica jednoj novinarki možete napraviti haos od života, pa vi vidite da li je šmekerski namig vredan toga.

Jovana Štetin, N1

Problem sa kojim se konkretno ja u svakodnevnom radu suočavam su pokušaji diskreditacije zbog pitanja koja postavljam. To je ono kada premijer kaže „da ne dere kožu sa leđa“ nego „možda viče“. Veruj mi, veoma je loš osećaj kada posle posla ideš kući, a tog dana je on „možda vikao“ i optužio me da sam „želela smrt u Srebrenici“.

Što se tiče mog iskustva sa političarima i seksizmom, uglavnom su samo nekoliko puta pokušali da budu šarmantni, što se neslavno završilo. Ali to nije bilo nešto što bi me uvedilo ili zbog čega bih reagovala. Sa političarima sam uvek na „Vi“, čak i kada traže da „pređemo na Ti“. Za mene je neprimeren komentar svaki na temu fizičkog izgleda, pa čak i kada žele da zvuči kao kompliment.

Takođe, nepotrebno je i svako „intimiziranje“, čak i u površnoj komunikaciji. Jednostavno – novinarstvo i politika po mom mišljenju ne smeju da koketiraju. Seksističke komentare uvek moraju da osude i redakcije i udruženja. Sećamo se da su u slučaju Bratislava Gašića poslanici SNS-a, ali i mnogi drugi članovi relativizovali njegov gest. To je činio i sam premijer Vučić. Uvek se pitam šta bi bilo da kamera nije snimila ono sto je Gašić rekao. Poznajem Zlatiju, radile smo zajedno na TV B92 i znam da ona nije odmah shvatila sta je rekao. Sigurna sam da ne bih ni ja – ta čekanja na izjave mogu da budu iscrpljujuća i često samo čekaš da bude gotovo. Ali znam da bih odmah zvala urednika i zahtevala reakciju.

Jovana Gligorijević, pomoćnica glavnog urednika nedeljnika „Vreme“

Postoji jedna osoba iz, pa pre bi se reklo akademskog, ali i političkog života koja ima čudan pik na mene i kojoj sam jednom morala da kažem da skloni ruku ili ću da je odgrizem. Retko o tome pričam, jer mi retko ko veruje da je on sklon takvom ponašanju.

Sa političarima nisam imala takve situacije, ali mislim da je to zato što većinu urednika i poznatih novinara „Vremena“ čine muškarci, pa ako bi mi neko nešto i rekao, verovatno tripuje da, ne znam, imam osmoricu besne braće koji bi mi „spasavali čast“.

Nedavno me ipak nešto iznenadilo. Došla nam je u posetu redakciji grupa većinom studentkinja novinarstva. Jedna je pitala šta da radi ako je urednik tera da ode po izjavu političara od kog je već doživela seksualno uznemiravanje ili seksistički ispad. Kolega i ja smo bili zapanjeni, rekli smo joj da je urednik prva osoba kojoj se obraćaš za pomoć u tim situacijama i da nema šta da traži u takvoj redakciji. Onda je ta grupa otišla, a nas dvoje ostali da se pitamo da li mi živimo u balonu u kom te urednik nikad ne bi „terao“ na tako nešto i šta se događa u velikim redakcijama gde je mnogo više novinarki nego kod nas.

Katarina Lazarević, Edu TV

Dok sam radila na televiziji B92, neprimerni komentari i dobacivanja tokom snimanja su bili svakodnevna pojava. Bezobrazne i nevaspitane ljude možete u jednakoj meri sresti i u gradskom prevozu i u najprestižnijim institucijama. Nekoliko puta sam bila u situaciji da dobijem „nepristojne ponude“, da te neko pozove „da svratiš“ do njega, ali o tome ne želim da pričam. Kada vam se takve stvari dese osećate se jako nemoćno i poražavajuće. Položaj žena koje drže do sebe je generalno loš u našoj zemlji. Ali žena ne sme da dozvoli da je takvi loši primeri iz društva poremete.

Nina Kolundžija, B92

Sećam jednog vrlo nespretnog komentara ili „saveta“. Ljudi često nisu svesni šta spada u seksizam i to je poražavajuće. Pozvala sam jednog bivšeg selektora naše košarkaške reprezentacije kako bih snimila njegovu izjavu. On mi je kulturno objasnio kako ne govori za televiziju za koju radim, ali ni većinu drugih, ali je dodao da „kad sam već pozvala“ da me posavetuje povodom mog izgleda u Sportskom pregledu. „Ne dozvoli da te oblače u te svečane haljine jer izgledaš starije, ja se kladim da je tvoj stil privatno sportska elegancija, traži da te tako obuku i u emisijama.“

Iskreno, nisam se uvredila, ali mi je bilo čudno. Takvi komentari, ako su bezobrazni, više izazivaju bes kod mene nego što me povrede, ili im uošte ne pridajem na značaju. Iskreno, nisam imala neprijatnih situacija sa našim sportistima ili trenerima koji su moji sagovornici. U našem svetu, bilo da si muško ili žensko, uglavnom se suočavaš sa komentarima za koga navijaš, a ne seksističkim uvredama, koliko vidim češći u svetu politike.

Jelena Đukić-Pejić, urednica portala Medijski istraživački centar iz Niša i dopisnica WDR i DW

Na sreću, ja lično nisam imala takvog iskustva, a više puta sam se pitala šta bih radila u toj situaciji. Svakako je strašno što su neki tabloidi Jankovićevu rečenicu novinarki N1 preneli kao duhovitu, a svi znamo ko najviše kreira javno mnjenje u Srbiji. To svakako ne bih ocenila kao duhovitu izjavu jer šta bi rekao u slučaju da ga je pitao novinar, a ne novinarka? Ako ovakve izjave dobijamo od bivšeg Zaštitnika građana, ne znam šta da očekujemo u budućnosti. I još strašnije je što se seksističke izjave upućene novinarkama nastavljaju i što se prelazi preko njih kao u slučaju bivšeg ministra koji je kažnjen samo time da bude godinu dana bez funkcije.

Lazara Marinković, novinarka i foto reporterka

Tokom rada mi se češće dešava da me (muškarci) sagovornici ne shvataju ozbiljno i posmatraju kao nekakvu nedoraslu klinku, nego da me seksualizuju. Oba scenarija su mi gadna i neprijatna. Valjda moj fizički izgled ulazi malo u domen androgenog, imam kratku kosu, okruglo lice i oblačim se uglavnom rodno neutralno pa zbog toga mnogi misle da imam 20, a ne 30 godina i da nemam veze sa životom. Povremeno se desi da me odmere i pitaju „Jeste udati?“, pa se dvoumim da li da samo kažem „šta vas briga“ ili da ih ubijem u pojam sa „pa biću možda, kad se legalizuju istopolne zajednice“.

Jankovićeva izjava „ako vam kažem novo ime, moraću da vas poljubim“ – taj gaf, pokušaj humora ili prostakluk (ne znam šta je) mi je nekako na nivou Gašićevog „volim novinarke koje lako kleknu“. Drugarica ima teoriju da je možda krenuo da kaže „moraću da vas ubijem“, pa brzo zamenio ubistvo poljupcem? Ono, u sekundi je skapirao da pominjanje ubistva novinarke nije baš najbolja ideja, pa se uspaničio, da li da za „šalu“ izabere femicid ili bolje ipak nešto u stilu Bate Santosa.

U najmanju ruku, očekivala bih nakon svega neko javno izvinjenje i objašnjenje od „najpristojnijeg predsedničkog kandidata“, nekadašnjeg zaštitnika građana koji se toliko zalagao za ravnopravnost i poštovanje žena.