Društvo bez debate: sloboda izražavanja i moć javne reči u Srbiji

“Nesumnjivo je i u prethodnom režimu vrednost mišljenja najviše zavisila od stepena političke podrške, ali kako su intelektualci dozvolili sebi da skoro potpuno izgube okvirni prostor za djelovanje, tako da danas možemo da govorimo o gotovo retkim primercima onih koji glume Don Kihota i nose se sa okolnostima oko sebe? Kako je moguće da u ovoj epizodi, nadam se epizodi – kakistokratije, reč koja sintetizuje našu intelektualnu stvarnost, ima tri slova i glasi – muk? Gde su nestali ljudi koji govore autoritetom svojih struka”, pita Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a.

Lekić dodaje da je neshvatljivo kako je došlo do toga da nekakva pseudo ili kvazi elita preuzme primat, ne u smislu “šivenja carevog novog odela”, već tako veštog strategijskog okupiranja javnog prostora da je, što se nije desilo čak ni u vreme Miloševića, taj prostor ostao gotovo zatvoren za autonomna mišljenja. “I uzgred, levom rukom maltene, tako maskira realnost trenutka da se čini kako samo retki vide da se iza snažne ambicije, grandioznih fantazija i izuzetne egocentričnosti ne krije pokretački poriv, već prazan hod, nesigurnost i minorni rezultati”, kaže Lekić.

Sociološkinja Vesna Pešić smatra da je danas došlo do redukcije u javnim raspravama i da je udar na javnu reč veći i jači nego u doba Miloševića.

“Nikad nisam bila više na televiziji kao tada. Stalno su me pozivali u TV duele. Danas nema teorije da se pojaviš na nacionalnoj televiziji. Po mom mišljenju, simbolična tačka, simbolički preokret, presecanje javnog uma, jeste ukidanje i nestanak sa scene ‘Utiska nedelje”, koji je preživeo sve režime sem ovoga.”

Pešićeva ističe da je naša intelektualna javnost ostala zaglavljena u nacionalnom pitanju koje je još Milošević postavio, te da debate nema. “Ko brani ljudima da se organizuju, koi m brani da sede i komuniciraju”, pita Vesna Pešić.

Da je stanje gore nego u prethodnom periodu, kad je reč o javnom govoru i javnoj debati, potvrđuje i filozof Đorđe Vukadinović

“Gotovo sa sentimentalnošću se sećamo ovakvih tribina. U onom društvu devedesetih, bilo je više debate. Iako to vreme ne treba ni na koji način idealizovati, osećaj da se kamen mora gurati iz početka, razlog je naše apatije koju imamo danas”, kaže Đorđe Vukadinović, te dodaje da oni koji traže alibi imaju širok repertoar opravdanja i kvazi-opravdanja za nečinjenje. “Njihova lepeza tih izgovora je: nije to tako strašno; pogledajte kakvi su ovi bili pre toga; niko nas ne ubija, kao u vreme Miloševića; pogledajte alternative… I tako dolazimo do kolaboracije sa autoritarnošću”, ističe Vukadinović te dodaje da se danas, u nedostatku političke, intelektualne i medijske debate, valjamo u blatu, sa tek “incidentima” slobode javne reči. “Imamo blato, tabloidno blato, koje je korak do nasilja.”

“Reakcija vlasti na ovo malo reči koje ima u javnom govoru pokazuje da ta moć javne reči nije tako mala. Histerična reakcija na tvit, tekst ili neki drugi istup, strašno unervoze vlast. Tako da, izgleda, nismo toliko slabi i nemoćni, jer ako nas protivnici tako doživljavaju, možda možemo nešto da uradimo”, zaključuje Vukadinović.

“Situacija je šizofrena. Postoje debate, ali su marginalizovane, u nekim malim krugovima, kao što je ovaj danas, na kojima se okupi do dvadeset ljudi i gotovo da nema medija koji će to objaviti. Brod propada, a mi našu malu savest podmirimo ovakvim skupovima koji su nevidljivi u javnosti”, govori Vlajčić, te dodaje da je najveći problem činjenica da više nema medija u kojima je moguće čuti bilo šta što nije iz kuhinje vlasti.

“Svakog dana, gospodar života i smrti ima potrebu da proda svoju retoriku. A novinarstvo mora da bude osnova kritičkog uma. Ako toga nema, imamo krizu javnog uma”, istakao je Vlajčić.

“Pogotovo sad nije trenutak za uzmicanje od javnog govora i okršaja argumentima sa agresivnim predstavnicima onog dela društva koji su zagadili intelektualni i svaki drugi prostor delovanja kroz specifičan način komunikacije afirmisan na Pinku, Hepiju, Informeru, Srpskom telegrafu, Kuriru a odavno već i na RTS-u i Politici”, naglašava Slaviša Lekić.

Dragoljub Žarković, urednik nedeljnika “Vreme”, međutim, smatra da još uvek nije stasala nova generacija koja kritički promišlja stvarnost:

“Šira društvena zajednica bi trebalo da ubrza stasavanje generacije, a to bez medija ne može da se uradi. Potrebno je promovisati novu društvenu elitu. Kad tražimo neki autoritet, ne možemo da ga nađemo. Zavladala je apatija i nema novih lica. Trebalo bi da promovišemo nove ljude, koji, siguran sam, postoje, trebalo bi ih izvući iz vrtložnog talasa, koji nas je sve povukao.”

Prema rečima Miroljuba Radojkovića, profesora Fakulteta političkih nauka, suština svake javne debate mora da bude dijalog, a dijalog je vrlo oskudan resurs, pogotovo kod nas: “Suština je da se upotrebljavaju argumenti o predmetu rasprave, a to kod nas nije slučaj. Kontekst u kom živimo je takav da n e vredi da se javno izražavate. Mislim da građani ne dobijaju ništa od ovakvih debata, jer se sve one pretvore u skupove istomišljenika. Nema ni dovoljan broj novinara koji bi ispratili ovako nešto, a kad nema novinara, nema ni linka prema građanima.”

“Mediji su gurnuti u rezervat, ignorisani su i jedva preživljavaju. Bojim se da novinarstvo koje smo učili više ne postoji, dijalog više neće postojati, a ni elite u onom tradicionalnom značenju više neće postojati. Postoje nove interpretacije svega toga. Činjenice više nikoga ne zanimaju. Javno mnenje i mediji se ravnaju prema političkim interesima ili pak prema emocijama. Oni koji se zalažu za dijalog u medijima su u rezervatima. Bavimo se projektnim novinarstvom. Medji su dobrovoljno ili prisilno ucenjeni.”

Analitičar Branko Radun objašnjava da je trend smanjenja uticaja intelektualne elite sve veći, te da se ona začaurila u uskim krugovima. Iz tog razloga u prvi plan “isplivavaju”, takozvani, kvaziintelektualci:

“Intelektualna elita se samoizolovala, povlači se, predaje se bez borbe. Većina ljudi ne želi da rizikuje, ne želi da se upušta u bilo kakve polemike.. Ne možete, nažalost, da nađete kompetentne ljude, a da nisu nečiji lobisti.”

Autoritarizam koji vlada nije nikakva novina. Ni kod nas, ni u svetu. Činjenica je da su “jake ličnosti” u prvom planu svugde i sve je strogo kontrolisano. A kad to postoji, smanjuje se i dijalog. “Sve može da se svede na slogan – ljudi koji su odgovorni smo mi. Neki svojim činjenjem, a neki nečinjenjem. Zaista nam je potrebna smena generacija. Ajde da probamo da napravimo novu generaciju. Za to nam je potrebna hrabrost, znanje i volja. Potrebni su nam mladi ljudi. Oni kojima će kompetentnost biti važnija od podobnosti. Moramo da probamo da budemo konstruktivni, da se ne svodi sve samo na kritiku. Mi, nažalost, ne umemo da komuniciramo sa analognom većinom i u tome leži jedan od problema, zaključuje novinar Dušan Mašić.

Važno je napomenuti i da je u pripremi projekta “Kriza javnog uma” učestvovao i sociolog Srećko Mihajlović koji je o ovoj temi rekao:
„Ne može se poreći odgovornost inteligencije za ono što se ovom društvu dešavalo i dešava u ove gotovo četiri decenije! Može se smatrati da su političari odgovorni ili sam narod ukoliko on nije odgovoran za vladu kakvu ima, ili biciklisti, ili bilo ko, ali to ne spašava intelektualce! U stvari, nema nam ni spasa ni propasti!“