Srbija zemlja bez sistema: Osuđeni Sreten Jocić putem medija najavljuje ubistva ali i optužuje za pripremu ubistva …

U takvim okolnostima optuženi ili osuđeni su idealan izbor za obračun sa političkim ili nekim drugim protivnikom jer bi i kazna koju bi eventualno dobili za iznošenje laži bila beznačajna u odnosu na kaznu zatvora koja im preti ili na koju su već osuđeni.

Poslednji takav primer je intervju Sretena Jocića poznatog kao Joca Amsterdam osuđenog na 15 godina zbog podstrekavanja na ubistvo Gorana Marjanovića 1995. godine. Jocić je u intervjuu Ekspresu izneo niz optužbi, pa čak i najave mogućih ubistava. S jedne strane je moguća krivična odgovornost samog Jocića za iznošenje ovakvih optužbi, ali čini se važnija je odgovornost medija koji takve tvrdnje jednog osuđenika bez dokaza i ograđivanja objavljuju.

Policija kao organ otkrivanja krivičnog dela morala bi da proveri navode Sretena Jocića i da ga ispita u vezi sa svim što je izneo u javnost. Ukoliko njegovi navodi nisu tačni onda bi se protiv Jocića mogao pokrenuti postupak, jer u krivičnom zakoniku Srbije postoji krivično delo lažno prijavljivanje.

„Onaj ko podmetanjem tragova krivičnog dela ili na drugi način izazove pokretanje krivičnog postupka zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti protiv lica za koje zna da nije učinilac tog dela,kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina”, glasi drugi stav u članu 334.

Antonijević: Negde se mora podvući crta

Direktor Komiteta pravnika za ljudska prava Milan Antonijević kaže da tužilaštvo mora da reaguje, nakon ovog intervjua.

“Nije novost da imamo proganjanje kroz medije brojnih ljudi. Mediji to prenose jer znaju da neće biti odgovorni. A oni koji iza toga stoje znaju da se šteta koja se time proizvodi isplati. Objavljivanjem ovakvih informacija iz nepouzdanih izvora jednostavno proizvodi željeni efekat”, kaže Antonijević.

“Istražni organi moraju da utvrde da li ima elemenata krivičnog dela” objašnjava Antonijević i dodaje da bi trebalo pokrenuti i postupak za lažno prijavljivanje.

On smatra da ovakvo medijsko izveštavanje mora da prestane, jer je to pitanje i opstanka novinarstva.

“Crta se mora podvući. Imali smo i ranije medije koji su tako nešto prenosili, ali je pitanje gde je granica”, kaže Antonijević i dodaje da je pitanje samo novinarske etike u ovom slučaju preblago.

Činjenica je da sloboda izražavanja garantovana svima, pa i osuđenima za najteža krivična dela, ali ni oni ni bilo ko drugi nema pravo da iznosi optužbe bez dokaza, a kamoli da najavljuje ubistva.

Skroza: Nedopustivo ugrožavanje bezbednosti drugih ljudi  

Tamara Skroza, članica Komisije za žalbe Sveta za štampu, kaže da je prema kodeksu nedopustivo da se novinar stavlja u službu jednog čoveka, jedne politike, jednog mišljenja.

“Ovde je u pitanju podsticanje na nasilje i to ne samo od strane sagovornika nego i podstrekavanje novinara. Šta god mislili o nekome, ma kakva ta osoba bila nedopustivo je ovakvo ugrožavanje bezbednosti”, ističe Skroza.

Ona ocenjuje da je intervju od početka do kraja problematičan, ali da je veći problem to što je opasan.

“Ne može sloboda govora da se poteže kao argument za ugrožavanje nečije slobode ili bezbednosti. Sloboda govora prestaje tamo gde počinje sloboda drugog čoveka.  Mislim da je ovim intervjuom ugrožena i sloboda i bezbednost drugih ljudi”.

Novinar bi morao da se ogradi od takvih stavova koje iznosi sagovornik, ali i od bilo kog sadržaja koji ugrožava nekoga.

“Ovde ne samo da nije bilo ograđivanja, ni novinarskog ni uredničkog, nego je sagovornik podpitanjima podstrekavan da iznosi stavove, da li novinara da li urednika”, navodi Skroza.

Sa optuženičke klupe iznosili optužbe, a mediji prenosili

Podsetimo, ovo nije prvi slučaj da se kroz izjave optuženika ili osuđenika sprovodi kampanja protiv političkih ili nekih drugih protivnika. Tako je Milorad Ulemek, tada prvooptuženi za ubistvo premijera, sam sebe optužio za šverc droge koju je policija zaplenila, a cilj je bio da za to optuži vladu Zorana Đinđića. To su bez ograda prenosili mediji i glavna tema u toj izbornoj kampanji bila je da je Zoran Đinđić sa svojim saradnicima švercovao drogu.

Nakon što je istraga pokazala da Ulemekove tvrdnje nisu bile tačne prošli su meseci, a sam Ulemek nije mogao da odgovara za izrečeno jer je to govorio sa klupe za optužene. Na isti način su završile i optužbe Darka Šarića, optuženog za šverc tona kokaina i pranje para, protiv policajaca i tužilaca koji su radili na njegovom slučaju. Čak su policajci i smanjeni sa rukovodećih mesta nakon optužbi, a da optužbe nikada nisu dokazane.