Nije da sam sklon seirenju – pogotovo ne na temu naše današnje kolumne – ali se ič ne uzrujam, a još manje se uzibretim kad neki srpski tabloid nekog srpskog političara pred očima čitave javnosti natakne na golem Crven Ban i stane da mu gasi pikavce na čelu i zavrće uši.
Šta je jebena politička stranka tražila – tako pomislim slušajući političke krike i šaputanja koji se ponekad otegnu na mesece – to je i dobila, a sasvim je druga stvar što stranka nije tražila da tabloidni Crven Ban završi u njenom, nego u tuđem dupetu. Šta zna tabloid čije je koje dupe! Ili možda zna? Ko će ga znati!
„Afera Rodić“ – koja ovih dana bajagi potresa Srbiju – malčice je odškrinula poklopac tabloidne septičke jame i otkrila indiskretni smrad fekalnih uređivačkih politika u čijem su usponu ka društvenoj moći – uz sasluživanje i visoke auspicije tajnog društva sa „brda“ – saučestvovali svi značajniji srpski političari, pa zato kad ovih dana slušam njihove žalobne vapaje da se Aleksandar (kakvo skrnavljenje visokog imena!) takozvani Rodić odlučio na „njegov obračun sa njima“ i politički angažman da ne bi platio četiri miliona evra poreze, ne mogu a da političarima (svih boja) ne skrenem pažnju da su se i oni u politički angažman upustili upravo zato da ne bi plaćali porez, da bi o tuđem trošku zidali bespravne vikendice na državnim placevima, da bi dobijali nepovratne kredite sa rokom otplate od 500 godina, a da su tabloide osnivali, potpomagali i oslobađali poreza da bi te odštampotine srpskom narodu i senatu razotkrivale da to što rade oni u stvari rade njihovi konkurenti na poslovima pljačkanja ove uklete zemlje.
Tako je to guzeljalo dok urednici i novinari ovdašnjih žutara nisu pročitali Hegelovu parabolu o gospodaru i robu i – vični dijalektici kakvim ih je Bog sazdao – „domislili“ (kako se to filozofski kaže) da od visokih pokrovitelja umesto sto evra i ručka u Franšu mogu iznuditi mnogo veće sume, najpre milom, strpljivim pregovorima po prestoničkim birtijama i stavljanjem na uvid kompromitujućih materijala, a potom – kad diplomatija zataji – silom, to jest – publikovanjem mračnih javnih tajni.
Kad smo već kod para – mislite li vi da su političari diskreciju tabloidnih urednika i novindžija plaćali iz svog džepa? Ma jok! Ma kakvi! Plaćali su ih vašim parama i nastavili bi da ih plaćaju ad infinitum, samo da para iz opštepoznatih razloga nije sve manje, a alavih dilbera sve više. Zažmurio bi, garantujem, prezident Vučić na pišljiva četiri miliona Rodićevog poreskog duga, kao što su na tabloidne poreske dugove žmurili njegovi prethodnici (svih boja) samo da nije puste besparice, koja će srpske političare jednog dana u dalekoj SF budućnosti naterati da postanu pošteni.
Foto: Saša Živić
Lideri parlamentarnih politickih stranaka i gradjani koje nerviraju lazi AV i politickih stranaka na vlasti, kao i njihovo ignorisanje kritika mudrih pisacva, akademika, pravih analiticara, obrazovanog sveta… trebalo bi da koriste bas ovu KOLUMNU SVETISLAVA BASARE kao politicki BUKVAR i uputstvo, kako treba razgovarati sa autokratskom i maligno narcisoidnom vlascu koja koristi recnik Informera i Pinka, recnik koji jedino i razume njihovih 25% biraca a koriste lideri kojima je politika put do bogacenja, privilegija, zaposljavanja familije i kumova. Hvala Basari.