Pravo na medije: Govor mržnje u Srbiji kao devedesetih

U brojnim dokumentima, donetim poslednje dve decenije mediji na tlu Evrope se pozivaju da se uzdrže od promocije i podsticanja nasilja, mržnje, netolerancije i diskriminacije.

Koja vrsta govora mržnje je bila zastupljena u domaćim medijima 90-ih godina, a kakva je danas? U kojim medijma se govor mržnje danas najčešće sreće? Kakva je odgovornost medija, a kakva javnih ličnosti kada je u pitanju širenje govora mržnje?

U emisiji govore: Lazar Lalić,  Božidar Andrejić,   Gordana Novaković, Željko Bodrožić, Milena Vasić, Andre Linard, Milan Antonijević, Goran Miletić.

Autori: Biljana Đogić i Maja Divac.

Proizvodnja: Produkcijska grupa Mreža, jun 2017. 

Govor mržnje usmeren na druge nacije, manjine, neistomišljenike

Termin “govor mržnje” u javni prostor na velika vrata ušao je za vreme  Miloševićevog režima. Tokom ratova devedesetih,  mediji u Srbiji  bili su prepuni tekstova i televizijskih i radio priloga usmerenih protiv Hrvata, Muslimana i Albanaca.

Glas spikera, vesti Radio Televizije Beograd sa početka 90-tih: “Saznajemo da se danas iz Zagreba na ratište Banije  zaputila i  jedna satnija koljača Tudjmanove crne legije…“

Lazar Lalić, autor serijala  „Reči i slike mržnje“: „Ali ne samo protiv njih. Taj govor mržnje je bio uperen protiv novinara, protiv neistomišljenika, protiv opozicionara, protiv svakoga mislećeg čoveka koji je prosto osećao za svoju moralnu obavezu da kaže istinu o situaciji kakva je.“ 

Glas spikera, vesti Radio Televizije Beograd sa početka 90-tih: „Banda plaćenika i ubica željnih srpske krvi zabunkerisanih u Kostajnici, izgleda sve više uviđa da je otpisana.“

Lazar Lalić, autor serijala  „Reči i slike mržnje“ : „Tada je strašno bilo što su takvi izveštaji dizali hiljade dobrovoljaca iz Srbije da idu u rat. Na čemu se stalno insistiralo je razvijanje etničkog straha.”

Slike i reči mržnje  koje je državna televizija emitovala tokom devedesetih u istoimeni dokumentarni serijal pretočio je Lazar Lalić.

Lazar Lalić: „I naša televizija i hrvatska telvizija koristile su jezive snimke žrtvi koje same po sebi šokiraju gledaoca bilo gde i bilo na kojoj strani. Nije se znalo čije su to žrtve, ljudi si prosto dva puta ubijani na telvizijama, da tako kažem, jednom na hrvatskoj, drugi put na našoj.“

Govor mržnje za koji se verovalo da će posle demokratskih promena 2000. nestati iz javne sfere, poslednjih godina ponovo je vraćen u javni diskurs.

Božidar Andrejić, urednik u listu „Danas“: „Mislim da je govor mržnje devedesetih bio na neki način unificiran, kodifikovan i sada kad sa ovim iskustvom, posle dvadeset, dvadeset pet godina, čini mi se da je sad podliji i rašireniji  nego u to doba.“  

Govor mržnje  zabranjen je domaćim  zakonima  i novinarskim kodeksom,  ali beogradska štampa ponovo primenjuje stereotipe korišćene u vreme rata na prostoru  bivše Jugoslavije.

Na udaru domaćih tabloidnih medija ponovo su pripadnici različitih etničkih grupa, i to najčešće Hrvati i Albanci.

Među brojnim primerima iz tablodine štampe je i pisanje lista Informer, koji oktobra 2014, albanskog premijera naziva „Šiptar bez srama“, a septembra 2015, u tekstu o hrvatskoj blokadi granice, Hrvate naziva „ustaškom bandom“ .

Gordana Novaković, generalni sekretar Saveta za štampu (pokazuje naslovnu stranu Kurira “Šiptari spremaju pokolj Srba”): “Ovo je dakle Kurir, naslovna strana. Na ovaj tekst se žalila nevladina organizacija Regionalni centar za manjine, smatrajući da diskriminiše sve Albance. To je žalba koja je rešena dogovorom, znači nije došla pred Komisiju za žalbe. Kurir se u štampanom izdanju izvinio čitaocima, pre svega pripadnicima albanske manjine  tvrdeći da nisu imali nameru da ih diskriminišu dok je sa onlajn izdanja tekst potpuno uklonjen. Tako da to je jedan od primera kad je redakcija pokazala spremnost da reši problem.“

Komentarišući govor mržnje u medijima, Željko Bodržić, urednik Kikindskih novina kaže da su mediji danas oprezniji nego ranije,  ali da i dalje postoji animozitet većinskog naroda prema manjinama, kao i stara retorika o domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima. On podseća na slučaj članova Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića, koji su poslednjih nekoliko godina u jednom delu medija  učestalo izloženi govoru mržnje. Tako su početkom  2016. televizija Pink i tabloid Informer, alaudirajući  na nacionalno poreklo Dinka Gruhonjića koristili izmišljeno ime  Sabahudin.

Željko Bodrožić, novinar i urednik „Kikindskih novina“: „To kroz šta oni prolaze svih ovih godina jasno govori da smo se mi malo odmakli od devedestih, da je to neko pritajeno zlo koje još uvek čuči. Da je govor mržnje malo istisnut iz javnog prostora, iz medija, zbog toga što se svi sada, da li iz interesa kojekavih, prave da su fini Evropljani, ali vidite da malo –  malo pa  to opet  bukne.“

Još jedna nacionalna manjina prema kojoj mediji šire rasnu i versku mržnju i netrpeljivost su Romi. Suprotno novinarskom kodeksu, pripadnicima romske populacije se  uz počinjeni prekršaj ili krivično delo često navodi i nacionalna pripadnost. Zabeleženi su i mnogo drastičniji slučajevi. “Pocigančeni nitkovi” samo je jedan od pogrdnih izraza iz teksta objavljenog  2015. godine u nedeljniku na madjarskom jeziku “Het nap”. Pisanje tog lista osudila su novinarska udruženja i civlini sektor, nakon čijih žalbi je reagovala i poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

Milena Vasić, pravni savetnik u Yukomu: „Kompletan sadržaj teksta je bio usmeren protiv svih pripadnika romske nacionalne manjine, znači oni su uzeli jedan izolovani slučaj gde su neka deca gađala ljude jajima i od toga su napravili tekst – da su ovi Romi besni, ovakvi i onakvi, i usmerili ga protiv čitave manjine.”

Pored pripadnika drugih nacija i manjina, govor mržnje je najčešće usmeren prema osobama koje imaju drugačije seksualno opredeljenje.

U razmaku od samo nekoliko dana,  Srpski telegraf je u aprilu 2016. dva puta prekršio Kodeks novinara objavljujući naslove koji šire mržnju prema LGBT osobama. Na stranicama tog tabloida objavljena je i kolumna u kojoj je poznati muzičar pripadnike LGBT populacije nazvao pogrdnim imenima, ali je i otišao još korak dalje.

Gordana Novaković, generalni sekretar Saveta za štampu: „To je recimo primer drastičnog govora mržnje, kolumna u kojoj se kaže da bi sve homoseksualce poslao u zemlje islama gde je za njihovu bolest predvidjena smrtna kazna – dakle ovo je direktan poziv na linč ili na ubistvo. Ima i ovakvih tekstova da je gej par usvojio dete, sa naslovom „Samo da ovo zlo ne stigne i kod nas“,  pa onda prenošenje ovakvih izjava „Streljaću ih ako su pederi“.

Na udaru diskriminacije i govora mržnje u medijima se poslednjih godina našla i jedna nova manjinska grupacija – izbeglice iz ratom zahvaćenih zemalja. U domaćim tabloidima se izmedju ostalog moglo pročitati da sa migrantima  stižu malarija, dečija paraliza i ptičiji grip.

Veliku pažnju u javnosti izazvao je slučaj predsednika opštine Kanjiža koji je u avgustu 2015. godine na konferenciji za novinare izneo niz  rasističkih i diskriminatorskih izjava.  Brojni mediji preneli su njegove reči da izbeglice „ne poseduju najosnovnije elemente opšte inteligencije i kulture”, što je izazvalo oštre reakcije u domaćoj javnosti.

Govor mržnje najzastupljeniji u onlajn medijima

Mediji imaju posebnu odgovornost kada je u pitanju širenje govora mržnje. S jedne strane, od njih se očekuje da javnost obaveste ukoliko se pojedinac ili grupa izjašnjavaju i ponašaju diskriminatorski i netolerantno, a s druge strane, moraju da budu posebno oprezni kako ne bi došli u situaciju da sami postanu promoteri takvog govora i ideja.

Kada je reč o elektronskim medijima, u proteklih četrnaest godina,  Regulatorno telo za elektronske medije – REM postupalo je samo u petnaest slučajeva povodom govora mržnje u programima domaćih televizijskih i radio stanica. To ipak ne znači da je govor mržnje manje zastupljen u elektronskim nego u štampanim medijima, nego da je takav  govor  uglavnom  tolerisan u mnogobrojnim rijaliti programima. Tako je bilo sve dok dvoje pevača, učesnika rijalitija „Dvor“, emitovanog na televiziji Pink u februaru 2011, u programu uživo, nisu izneli antisemitske stavove:

Dijalog učesnika rijaliti programa “Dvor”:

-Zato što si antisemita, zato što si rasista…

-Kakav rasista? Zato što ne volim Jevreje koji su stvorili Ameriku..

-Pa mi ne možemo voleti Jevreje, koji su nas bombardovali i koji su nam uranijum poslali i rakove…

-Ja jesam nacionalista i obožavam Srbiju. Ja nisam šovinista, ali sam nacionalista i Jevreje ne volim..

Više javno tužilaštvo u Beogradu podnelo je krivičnu prijavu protiv dvoje pevača zbog izazivanja nacionalne, rasne i  verske mržnje i netrpeljivosti. Medjutim, Viši sud u Beogradu ih je krajem 2013. oslobodio optužbi,  a tu  presudu potvrdio je i Apelacioni sud u Beogradu jula 2014.

Milan Antonijević, direktor Yukoma: „Sud nije našao za shodno da donese adekvatnu presudu u ovom slučaju koliko smo upoznati , tako da pokazuje neke nesavršenosti sistema s jedne strane. A sa druge strane i neosetljivost sudija za problematiku, ugrožavanje manjinskih prava i potrebu da se tu neke stvari menjaju ako želimo da svi oni koji žive u našoj zemlji budu zaštićeni bez obzira da li pripadaju većinskoj ili manjinskoj grupaciji i da na taj način svi budemo jednaki..“

Povodom  ovog slučaja  reagovao je i Savet Regulatornog tela za elektronske medije  – REM, ali tek nakon pritužbe Saveza jevrejskih opština Srbije. REM je tada izdao  obavezujuće uputstvo kojim je zabranjen direktan prenos rijaliti emisija i uvedeno prikazivanje sa odloženim emitovanjem od nekoliko minuta kako bi se  sprečio uvredljiv javni govor. Ipak, to nije mnogo uticalo na komercijalne stanice koje su nastavile da prikazuju rijaliti programe pune uvredljivih i diskriminišućih reči.

U onlajn medijima govor mržnje se najčešće sreće  u komentarima čitalaca.

Put od govora mržnje na internetu do ozbiljnih pretnji nasiljem je vrlo kratak, kaže LGBT aktivista i borac za ljudska prava Goran Miletić, kome su nepoznate osobe preko interneta pretile da će mu ubiti porodicu.

Goran Miletić, Organizacioni odbor Parade ponosa: „Neko objavi link jednog dnevnog lista u kome se govori da će se održati prajd ili da se Elton Džon venčao sa svojim partnerom. Posle toga u komentarima u nekim onlajn grupama se pojavljuje ne samo govor mržnje nego govor mržnje posle koga sledi poziv na nasilje. Dakle, govori se da su pripadnici LGBT zajednice bolesni, i da će ta osoba doći da baci bombu, da ih prebije, ubije i slično.“

Uprkos velikom broju tužbi koje je LGBT zajednica podnela zbog pretnji nasiljem na internetu, donesen je samo mali broj sudskih presuda. 2012, Viši sud u Beogradu osudio je Simu Vladičića za krivično delo ugrožavanje sigurnosti zbog pretnji upućenih pripadnicima LGBT populacije na Fejsbuk grupi „500.000 Srba protiv gej parade“.

Goran Miletić, Organizacioni odbor Parade ponosa:

„Problem je što su sudske presude veoma blage, one su uslovne, dakle počinioci se osudjuju na godinu ili dve uslovno, a to i dalje ohrabruje one koji bi to učinili da počine nešto slično, dakle da dalje prete. I te pretnje su moram reći ozbiljne.“

Prva presuda za govor mržnje prema LGBT populaciji, doneta je protiv lista Press, međutim ne zbog novinarskog teksta, nego zbog velikog broja uvredljivih kometara čitalaca i poziva na nasilje koji su objavljeni u internet izdanju tog lista.

Gordana Novaković, generalni sekretar Saveta za štampu: „Ako se redakciji ukaže na to da ima npr. deset komentara koji su neprihvatljivi, a oni kažu „izvinite promaklo je moderatoru“ i uklone ih, onda je jasno da je u pitanju greška ili da moderator nije prepoznao govor mržnje, što je moguće, ima i suptilnijih načina na koje se govor mržnje plasira, nije sve ovako drastično kao ovo što sam ja pokazala. Ali, ako ne pokažu nikakvu želju da to isprave i još brane to i stoje iza toga onda je prilično jasno da nemaju nameru da to koriguju i da su to uradili namerno.“

Šestogodišnja praksa Saveta za štampu pokazuje da se od ukupnog broja  žalbi za kršenje novinarskog kodeksa deset odsto odnosi na odredbu koja zabranjuje diskriminaciju i govor mržnje.

Gordana Novaković, generalni sekretar Saveta za štampu: „ Znam da kolege u bosanskom Savetu za štampu imaju mnogo više takvih slučajeva. Kod njih je broj žalbi koje se odnose na govor mržnje izmedju trideset i četrdeset odsto godišnje. I  kod njih se žalbe odnose mnogo češće na komentare nego na same tekstove,  ali znam da oni neprekidno vode kampanje koje se odnose na to.“

Savet za štampu ima edukativnu i preventivnu ulogu. Njegov zadatak je da podstakne medije da ne prave greške, ali kako kažu, još se ponekad dogadja da se u nekim redakcijama potpuno svesno upotrebljava govor mržnje. Ima i pozitivnih primera, pa se tako dnevni list „Danas“  često  navodi kao redakcija koja poštuje  Kodeks novinara u štampanim medijima.

Božidar Andrejić, urednik u listu „Danas“:

“Ono što je odredilo Danas mislim da je, pre svega, držanje tih osnovnih elemenata profesionalnog pristojnog novinarstva,  znači ne vredjati druge, imati ispravan odnos prema manjinama bilo koje vrste, to je ono što smo mi doneli.“

Sa  problemom govora mržnje suočene su i zemlje Evropske unije, posebno danas, u vreme narastajućeg terorizma i ekstremizma. Za razliku od našeg regiona zemlje EU imaju znatno razvijenije  samoregulatorne mehanizme. Generalni sekretar belgijskog Etičkog saveta novinara ukazuje na značaj preventivnog delovanja i kaže da su, pravila koja su ustanovili sami novinari, često preciznija od onih koja postoje u belgijskim zakonima.

Andre Linard, generalni sekretar Etičkog saveta novinara Belgije:

“Savet može i samoinicijativno da otvori neki slučaj kada vidi da postoji problem sa govorom mržnje. Postoji kontinuirani rad sa novinarima, posete redakcijama, diskusije sa kolegama o različitim aspektima posla iz ugla etike, saradnja sa univerzitetima. S jedne strane, postoji preventivni pristup kako bi pomogli novinarima da ne upadnu u greške, a sa druge strane, kada je problem već tu, reagujemo i na žalbe i odlučujemo da li su u određenim slučajevima prekršene etičke profesionalne norme.“ 

Medijska regulativa Evropske Unije je posebno osetljiva na širenje govora mržnje. Poslednjih decenija uticajne medjunarodne i evropske organizacije donele su brojna dokumenta i direktive kojima se mediji pozivaju da izbegavaju svaku promociju netolerancije, diskriminacije i govora mržnje.

Krovna direktiva EU za audiovizuelne medijske usluge  članicama dozvoljava da privremeno obustave prikazivanje programa iz drugih zemalja u slučajevima kada se podstiče govor mržnje. Poznat je  slučaj libanske medijske kompanije Al –Manar, čiji je program bio zabranjen u Francuskoj 2004. godine,  kao i ruske televizije RTR, kojoj je 2016. na šest meseci zabaranjeno emitovanje  u Letoniji.

Ne samo mediji već i predstavnici vlasti ne smeju da šire govor mržnje

Jedna od preporuka Saveta Evrope za zemlje članice je da u svojim zakonima, kao i u praksi, naprave jasnu razliku između odgovornosti koje, s jedne strane, ima autor govora mržnje, i odgovornosti novinara i medija koji doprinose širenju takvog govora, sa druge strane.

Samo retki slučajevi govora mržnje u domaćim medijma su dobili sudski epilog.

Pored Ustava,  u Srbiji postoji više pravnih akata koji zabranjuju govor mržnje, od  medijskih zakona –  Zakona o javnom informisanju i Zakona o elektronskim medijima, do Krivičnog zakonika i Zakona o zabrani diskriminacije. I pored toga u Srbiji se retko dešava da neko pred sudom odgovara zbog  širenja govora mržnje u medijima.

Milan Antonijević, direktor Yukoma:

“Kada govorimo o zakonima koji sankcionišu govor mržnje ne možemo reći da je stanje idealno  naročito kada govorimo o praksi. Mali je broj slučajeva koji se završavaju pravosnažnim presudama, mali je broj slučajeva kada se Zakon o javnom informisanju na adekvatan način poštuje. Takođe i Zakon o zabrani diskriminacije koji daje osnov za gonjenje po osnovu govora mržnje nije nešto što se sprovodi na svakodnevnom nivou u našim sudovima.“

Prva presuda u istoriji srpskog pravosuđa u kojoj je utvrđeno da neki tekst predstavlja govor mržnje doneta je 2008. godine. Odnosila se na oglas objavljen u listu Glas Javnosti,  u kome se pozivalo na bojkot kupovine u hrvatskom lancu Idea.

Zbog govora mržnje usmerenog prema LGBT zajednici prvi put je presudjeno  tri godine kasnije, 2011. Danas su pripadnici ove populacije  obeshrabreni   malim  brojem  presuda i postupcima koji dugo  traju.

Goran Miletić, Organizacioni odbor Parade ponosa:

“Praksa je i neki standard ako ste članica Saveta Evrope, a Srbija to jeste, da postupci traju do šest meseci, a ako je ekstremno komplikovan postupak do dve godine. A mi imamo najjednostavniji postupak koji najčešće traje preko dve godine. I vi zaista imate situaciju da kada je govor mržnje u medijima u pitanju desi se da medij ne postoji na kraju, da je ugašen, da je poluugašen, da ljudi koji su glavni i odgovorni  urednici, ne da nisu više tu, nego su ili napustili čak zemlju ili su u drugom ili trećem mediju i to je potpuno paradoksalno na kraju.“

Upravo zbog toga, od 2010. godine, kada je u Srbiji imenovana prva poverenica  za zaštitu ravnopravnosti,  organizacije za ljudska prava umesto pred sudovima, pravdu češće traže u toj instituciji i to na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije usvojenom 2009. godine.

Goran Miletić, Organizacioni odbor Prajda   

“Poverenica ne može da zameni sudove, ne može da kazni novčano, ne može da izrekne kazne kao što sudovi to mogu, ali ipak  imate neku pravdu gde ona kaže da je u pitanju govor mržnje i diskriminacija, to može da se postigne. Jedan od  poznatijih sčučajeva, a bilo ih je nekoliko kod poverenice, bio je protiv takozvanog doktora Miroljuba Petrovića koji je  2011. vredjao pripadnike LGBT zajednice, širio govor mržnje na internetu i u dnevnom listu „Alo“ govorio da on može da ih izleči i slično.“

Sa druge strane,  dešavale su se i paradoksalne situacije, poput toga da su novinari zbog reagovanja na govor mržnje u medijima bivali osudjeni pred domaćim sudovima. Takav je slučaj novinara i urednika Kikindskih novina Željka Bodrožića koji je 2003. godine  napisao komentar  povodom niza uvreda koje je na račun nacionalnih manjina u Vojvodini izneo istoričar Jovan Pejin na Televiziji Novi Sad u emisiji “Otkopčano“. Zanimljivo je da je to jedan od prvih slučajeva govora mržnje kojim se bavila  RRA, odnosno REM,  a istup istoričara Pejina osudio je i tadašnji ministar kulture Branislav Lečić.

Željko Bodrožić, novinar i urednik „Kikindskih novina“:

“Tužilaštvo nije reagovalo i nije se poveo postupak protiv onoga ko je na javnoj televiziji, pred mnogo većim auditorijumom nego što čitalaca imaju lokalne novine kao što su Kikindske, izrekao strašne stvari i to je tako ostalo ispod radara državnih organa i tužilaštva, a kao paradoks mi smo se našli posle pola godine na sudu, odnosno ja, i u svojstvu novinara i u svojstvu urednika Kikindskih.“ 

Nakon tužbe koju je protiv novinara Bodrožića podneo istoričar Pejin, sud u Zrenjaninu je kaznio novinara drakonskom novčanom kaznom zbog toga što je u svom tekstu  istoričara nazvao uvredljivim imenima i tako mu prema proceni sudija, povredio čast i ugled. Medjutim, nekoliko godina kasnije, Evropski sud za ljudska prava kome se Bodrožić žalio, osporio je  presudu našeg suda.

Željko Bodrožić, novinar i urednik „Kikindskih novina“:

“U tekstu presude se to navodi a navodi se i da je naš tužilac javna ličnost. Po tome je sud procenio da je on zaslužio tu kritiku koja je objavljena u našim novinama i da su sudovi u Srbiji pogrešili jer sam ja imao pravo da to napišem, a Kikindske su imale pravo da to objave.”

Da bi se sprečilo širenje govora mržnje u javnom prostoru i promovisala kultura tolerancije Savet Evrope je još pre dvadeset godina doneo prve preporuke. U ovim dokumentima se ukazuje na posebnu odgovornost medija ali i  predstavnika vlasti, državnih insitucija, javnih ličnosti čija je obaveza da se u medijima uzdrže od izjava koje mogu da se shvate kao širenje i podsticanje na govor mržnje.

Preporuke Saveta Evrope srpskim vlastima

Poslednji izveštaj Komisije Saveta Evrope po pitanju govora mržnje u našoj zemlji ne daje ni malo optimističnu sliku. U izveštaju, donetom maja 2017, se konstatuje da mediji u Srbiji i dalje prenose zapaljivi rečnik i govor mržnje koji iznose političari i javne ličnosti. Savet Evrope preporučuje Skupštini i vladi Srbije niz mera, uključujući i donošenje pravila ponašanja koja će sprečiti govor mržnje u institucijama, donošenje strategije za borbu protiv govora mržnje u onlajn medijima, kao i osnaživanje Saveta za štampu i Regulatornog tela za elektronske medije za efikasnije rešavanje slučajeva govora mržnje u medijima.

Kraj.