Blam Politike za sva vremena: Izmišljeni ekspert podstiče mržnju prema ženama

Kada je u pitanju tekst „Protiv nasilja, ne protiv muškaraca ili žena“ objavljen u Politici 18. jula 2017, glavni problem nije u tome što njegov autor dr Petar Veličković ne postoji. Nije glavni problem ni to što taj izmišljeni Veličković ima i izmišljeni identitet – „forenzički psihijatar, sudski ekspert za poveravanje dece, Montreal, Kanada“. Nije glavno čak ni to što je uz izmišljeno ime i izmišljeni identitet objavljena fotografija realno postojećeg nemačkog glumca Andresa Kaufmana.

Osnovna stvar ovde je činjenica da je izmišljeni dr Petar Veličković u svom tekstu – čiju je najavu Politika izbrisala sa svog sajta, ali tekst možete pročitati ovde – izneo stavove koji ne bi smeli da se pojave u bilo kojem mediju bilo koje demokratske države, jer podstiču na mržnju i netoleranciju – prema ženama i prema feministkinjama, pre svega. Takođe, ovde je jako važno da se Politika – koja već jako dugo hoda po „ivici noža“ kada su u pitanju profesionalni standardi, sada obrukala „za sve pare“ i, verovatno, za sva vremena.

Čime autor potkrepljuje tezu da su feministkinje (sve, dakle) agresivne? I kako se njihova agresivnost manifestuje? O čemu bi te agresivne feministkinje uopšte trebalo da se izjašnjavaju, ako ne o ubistvu dveju žena i jednog deteta?

Ako je izmislila dr Veličkovića da bi se sakrila iza njegovih stavova i one famozne odrednice da „prilozi objavljeni u rubrici ‘Pogledi’ odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista“, Politika je prešla svaku granicu moralnog, profesionalnog i dopustivog.

Ako je pak prevarena – ako je neko hteo da je diskredituje ili da sakrije svoj identitet, a nadležni to nisu proverili – to opet ne priliči listu koji pokušava da se predstavi kao ozbiljan i u kojem, ako sledimo tu logiku, svako može da objavi šta hoće, pod kojim god imenom i slikom želi, jer to jednostavno niko neće dodatno kontrolisati.

Bezobzirnost i neprofesionalnost Politike

No, vratimo se onom najbitnijem – sadržaju. Tekst o kojem je reč baziran je na tezi da nasilje čine i muškarci i žene, i da je greška da se zločini u centrima za socijalni rad posmatraju samo u kontekstu rodno zasnovanog nasilja. Sam po sebi, ovaj stav je legitiman i svako ima pravo da ga iznese (baš kao što i svako ima pravo da mu se usprotivi, da ga posmatra kao mizoginog i šovinističkog, ili da na njega reaguje). Međutim, odbrana takvog stava potkrepljena je duboko šovinističkim i diskriminatornim stavovima, generalizacijama koje nisu potkrepljene činjenicama, selektivno prezentovanim tvrdnjama i ličnim kvalifikacijama koje su predstavljene kao neoborive činjenice – tim pre što ih, jelte, potpisuje navodni ekspert.

Navodni dr Veličković hajku počinje već u drugoj rečenici. Nakon što je u prvoj objasnio da će se baviti nedavnim ubistvima, odmah konstatuje:

„U žižu su, naravno, odmah spremno uskočile agresivne feministkinje, koje su i ovu tragediju iskoristile za svoju političku agendu.“

Da je u Politici preostalo iole profesionalnosti i obzira, ovakva rečenica se u njoj ne bi pojavila – pod lažnim ili pravim imenom, svejedno. Jer, čime autor potkrepljuje tezu da su feministkinje (sve, dakle) agresivne?

I kako se njihova agresivnost manifestuje?

O čemu bi te agresivne feministkinje uopšte trebalo da se izjašnjavaju, ako ne o ubistvu dveju žena i jednog deteta?

Smeju li agresivne feministkinje da zucnu ili im je bolje da štrikaju i feminizam prakticiraju u „svoja četiri zida“?

I, konačno, kako je tačno tragedija „iskorišćena“ u političke svrhe? Tako što su od nadležnih zatražene ostavke? Ili…?

Sve to se sasvim uklapa u poruku Zorana Milivojevića – estradnog bestseler psihoterapeuta – koji je u istoj toj Politici, samo par dana ranije objavio tekst u kojem je za ubistvo majke i deteta u Rakovici direktno optužio majku, koja navodno nije poštovala odluke suda i tako izazvala svog bivšeg partnera da nju izbode 50 puta, a njihovo zajedničko dete najpre zadavi, a potom tresne o beton (?!)

Ne odgovorivši na ova i silna druga pitanja koja su mu – da postoji u tri dimenzije – mogli postaviti urednici Politike, dr Veličković nastavlja:

„Kada je već reč o ženama i muškarcima, ne treba zaboraviti da praktično sva čedomorstva (ubistva beba) svuda u svetu čine isključivo žene, a gotovo nikada muškarci.“

Sada, dakle, imamo situaciju ne samo s agresivnim feministkinjama već i sa ubilački nastrojenim ženama („gotovo nikada muškarcima“). I ovde je navodni doktor zaboravio niz inače neizbežnih činjenica:

• da žene (a gotovo nikada muškarci) često pate od postporođajne depresije što je kliničko stanje;
• da su žene (a gotovo nikada muškarci) često odbačene od svojih partnera kada zatrudne;
• da su neke žene (a gotovo nikada muškarci) kada se porode potpuno napuštene i prepuštene sebi…
• i da su, kao takve, dovedene u iracionalno stanje u kojem ubiju svoje dete i za to teško krivično delo budu (uglavnom) propisno kažnjene. Sve je to zaboravio cenjeni „doktor“, a „previdela“ cenjena Politika.

  Bez ikakve ograde, bez ikakvog otklona, objašnjenja, tako se objavljuje činjenica koja bez tog otklona upućuje na zaključak da su upravo žene, a ne muškarci, te koje su sklone uništavanju svog poroda. Sve to se sasvim uklapa u poruku Zorana Milivojevića – estradnog bestseler psihoterapeuta – koji je u istoj toj Politici, samo par dana ranije objavio tekst u kojem je za ubistvo majke i deteta u Rakovici direktno optužio majku, koja navodno nije poštovala odluke suda i tako izazvala svog bivšeg partnera da nju izbode 50 puta, a njihovo zajedničko dete najpre zadavi, a potom tresne o beton (?!). Ako se malčice odmaknemo, čini se zapravo da je tekst navodnog dr Veličkovića odlično „legao“ cenjenoj Politici da se nekako opere i opravda zbog Milivojevićevog teksta koji je izazvao haos na društvenim mrežama i vrlo burnu reakciju „agresivnih feministkinja“.

Navodni dr Veličković još tvrdi kako su termini „ubice“ ili „monstrumi“ zapravo „jezik mržnje prema muškarcima koji srpski mediji, pod uticajem feminističkih grupa, u poslednje vreme rutinski koriste“. Termin „monstrum“ zaista jeste trend u medijima, i jeste prilično tabloidan i usmeren ka kreiranju dodatnih tenzija u društvu, ali u situacijama kakva je ona rakovička – taj isti termin čini se i neizbežnim. Jer, zaista, kako nazvati čoveka koji uradi ono što su uradila dvojica „junačina“ u poslednje dve sedmice?

Šovinizam, diskriminacija, glupost

S druge strane, ovde je glavno pitanje kada su to tačno srpski mediji pali pod uticaj feminističkih grupa. I ako već jesu, kako se to ne vidi u njihovom sadržaju, pa su žene i dalje dominantno označene kao nemoralne, nepoštene, glupave, inferiorne, a predstavljene uglavnom kao gomila nogu i razgolićenih grudi i zadnjica?

Konačno, navodni ekspert iznosi i tvrdnju da protiv nasilja moraju da se bore „sudovi i druge institucije“, a ne da „pravdu u porodičnim sporovima… dele centri za socijalni rad i nevladine organizacije koje te centre ‘obučavaju’“. Za razliku od drugih stavova dr Veličkovića, koji su šovinistički, diskriminatorni i glupi, ovaj je samo – glup.

No, zbog neobaveštenosti, neosetljivosti, neupućenosti i nestručnosti svojih „autora“ nijedan list, pa ni Politika, ne bi trebalo da se stavlja na stub srama – ako su takvi „autori“ dobri uredništvu, neka ih objavljuju, a neka ih čita ko hoće, mora i može. To se ipak ne odnosi na ostale stavove koje je izneo dr Veličković, s likom gospodina Kaufmana, bio on iz Politike ili van nje: novine koje su zaista pristojne, novine koje zaista poštuju profesionalne kodekse (a ne trude se samo da ih pametno zaobiđu), ne bi dozvolile da se na njihovim stranicama propagira mržnja prema ženama, netrpeljivost prema feministkinjama; ne bi dopustile paušalne ocene bazirane na selektivno plasiranim činjenicama; ne bi jedan blam (Milivojevićev) pokušale da speru neuporedivo većim (Veličkovićevim).

Pristojne novine jednostavno ne bi objavile ono što je objavila Politika. I tu svaka debata prestaje.