Sve što ste želeli da znate o sporazumu sindikata sa Fijatom… da vam je bilo dopušteno da pitate

Iz tame u mrak – bio bi najsažetiji opis puta od tajnovitosti ugovora sa Fijatom (koji je još uvek u dubokoj pomrčini) do sporazuma sindikata i poslodavca, za koji se zasad zna da podrazumeva povišicu u skladu sa zvaničnom stopom inflacije, ali i uzdržavanje od bilo kakvih štrajkova na tri godine. Ipak, izostale su bitne pojedinosti sporazuma.

Zbog čega? Kako je na konferenciji za štampu izjavila premijerka, zato što to „nije u skladu sa korporativnom politikom Fijata“, ali i zbog toga što bi, po njenoj proceni, dodatna pitanja otvorila „nove“ teme i „ugrozila“ kompromisna rešenja.

Ma šta ona o tome mislila, pomenuta objašnjenja su ne samo uvećala nedoumice o prirodi zaključenog sporazuma već su i pitanja za koja je izostala dozvola učinila još neophodnijim.

Novinari kao fikusi

Najpre o tome čemu uopšte služi konferencija za štampu. Ako pretpostavimo da i premijerka zna da se ona priređuje kako bi se novinarima omogućilo da postavljaju pitanja, a sazivačima da na njih odgovaraju, tada – uskraćivanjem pomenute mogućnosti – konferencija za štampu gubi svaku svrhu, a njeni učesnici, kako je primetilo Udruženje novinara Srbije, postaju samo dekor, takoreći papirno cveće. Moguće je, naravno, da vlast opšti sa javnošću saopštenjima, ali se takav vid komunikacije ne može nazvati konferencijom.

Da li su pitanja zabranjena zbog toga što bi (u tome sam saglasan sa premijerkom) otvorila neke „nove“ teme? Propustila je samo da kaže „neugodne“. O suverenitetu, na primer. O tome da li su korporacijska pravila moćnija od zakona zemlje u kojoj se posluje

Uskraćivanjem prava novinarima da postavljaju pitanja, premijerka je – ma koliko to bilo nezamislivo – nadmašila i svog prethodnika i sadašnjeg predsednika, koji je – doduše zajedljivo i nerado – ponekad odgovarao na pitanja novinara. I to je, najzad, bolje od ćutanja, od zida od koji se odbijaju pitanja ako uopšte i stignu do njega. Pa kakva je to, dođavola, velika tajna koja se toliko krije kao da su većale obaveštajne agencije, a ne predstavnici sindikata i poslodavaca?

Kako se uopšte može objasniti, a kamoli pravdati, izostanak razjašnjenja o iznosima dogovorenog povećanja koji se razlikuju zavisno od toga da li potiču iz kabineta premijera ili iz sindikalnih izvora?

Ako je verovati ovim prvim, zarade zaposlenih u kragujevačkom Fijatu bile bi u avgustu povećane za 2,2 odsto. Kada se ima u vidu da je to taman dovoljno za dve kafe, novinari bi – da su imali prilike – svakako pitali premijerku da li je i na tu odredbu sporazuma, kako je sama izjavila, ponosna.

Subverzivnost štrajkova i konferencija za novinare

Da i ne govorimo o drugim izostalim (nedopuštenim) pitanjima koja po značaju uveliko prevazilaze važnost potpisanog sporazuma.

Na primer o tome kakva je to država u kojoj su radnici ucenjeni da se „uzdržavaju od štrajka“, praktično jedinog oružja koje imaju. Pravo na štrajk je, najzad, kao najveća tekovina sindikalnog pokreta, uvršćeno u zakone svih demokratskih država. Kako je moguće da vlada – kao pokrovitelj pregovora sindikata i poslodavaca – daje legitimitet tako sramnom činu? Da li je premijerki poznato da bi u postojbini Fijata, Italiji (znam dobro o čemu govorim jer sam živeo u toj zemlji), milion ljudi bilo na ulicama kada bi se bilo ko usudio da radnicima uskrati pravo na štrajk?

Da i ne govorimo o drugim izostalim (nedopuštenim) pitanjima koja po značaju uveliko prevazilaze važnost potpisanog sporazuma. Na primer o tome kakva je to država u kojoj su radnici ucenjeni da se odreknu prava na štrajk, praktično jedinog oružja koje imaju

Pa ako je tako nešto nezamislivo u Italiji, zbog čega bi bilo dopušteno u Srbiji? To je, eto, jedno od pitanja koje bi se neizbežno čulo na konferenciji za štampu, da je ona, po samom pojmovnom određenju, odgovarala svojoj nameni. Da li je takav njen karakter ukinut zbog toga što bi (u tome sam saglasan sa premijerkom) otvorila neke „nove“ teme? Propustila je samo da kaže „neugodne“. O suverenitetu, na primer. O tome da li su korporacijska pravila moćnija od zakona zemlje u kojoj se posluje.

Postoji, naravno, način da se pomenuta neprijatna pitanja izbegnu. Kako? Tako što će se ukinuti konferencije za štampu jer su po svom subverzivnom karakteru kadre za svakojaka nepočinstva. Čak i za otvaranje „novih“ tema.