Politika zidnih novina

Prava je, držim, šteta što Kurir nije uspeo u naumu da budzašto (koliko i vredi) kupi Politiku, jer da jeste, danas bismo imali najstariji opozicioni list na Balkanu a ne režimske zidne novine koje se prave na proverenom postulatu uređivačkih politika zidnih novina u kasarnama blaženopočivše JNA, a to će reći – samo da nema ništa protiv Tita i partije, sve ostalo – svejedno koliko bilo nepismeno i glupo – neka ide „u štampu“, što više „materijala“ – to bolje.

Sledeći takvu uređivačku politiku, Politika je nedavno objavila tekst koji se meni lično učinio ako ne baš naručen, a ono blizak svetonazoru i stavovima Politikinog novokolegijuma, ama – ne lezi vraže – posle samo dva-tri dana pokazalo se da je autor fiktivna ličnost, ali da je autorova podnaslovna fotografija autentična, s tim što na njoj nije bio izobražen lažni tekstopisac, nego neki nemački glumac.

Posle je, čujem, objavljen još jedan sličan tekst, a najposle je u Politici publiciran nekakav fantomski odjek i reagovanje na feljton o Kišu. U međuvremenu se uzburkala javnost, a oglasili su se i UNS, NUNS i SPENS sa oštrom kritikom Politikinih amatersko-tabloidnih brljotina, svojevremeno nezamislivih i u sevojničkom „Glasu Valjaonice“, a sve to skupa je elebacima iz Politikinog kolegijuma poremetilo duševni mir i bacilo ih u težak pravednički amok, pa su – da se, daleko, bilo unuk osnivača Politike ne bi osetio osramoćenim – krenuli u kontraofanzivu pod komandom ektoplazme onog drevnog žandarmerijskog podnarednika koji je se proslavio povikom „kome ti kralja, majku li ti gedžovansku“.

Pazite sad ‘vamo. Zbog poslovične novindžijske površnosti, brzopletosti i gladi za senzacijama, od objavljivanja fiktivnih intervjua i publikovanja tekstova nepostojećih autora nisu imuni ni mnogo profesionalniji i sposobniji kolegijumi od Politikinog, ali kada se tako nešto dogodi, profesionalniji kolegijumi podviju rep i izvine se cenjenom publikumu, Politika je međutim – slobodarska kakva je – otišla i korak dalje i N. N. počinioce (na čelu sa Smajlovićkom) optužila za „orkestriranu“, je li, kampanju protiv Politike – tog „(…) bistrog potoka srpskog novinarstva“, kako ju je opisao velikan samosvesne Politikine nepismenosti i tupoumnosti, Kozić.

Žustrina i kurčevitost Politikine reakcije navela me je na (možda i grešnu) pomisao da inkriminisani tekstovi Politici uopšte nisu „podmetnuti“, nego da su vrlo namerno (i sa znanjem uredništva) objavljeni – samo što prevara nije prošla – a da je odjek i reagovanje fiktivnih naučnih radenika Politika sama napisala i sama sebi „podmetnula“ da bi srpskom narodu i senatu dokazala kako je neki zli ljudi – naravno dobro, plaćeni „iz inostranstva“ – na pravdi Boga ruže i uvaljuju u blato. Aferim!