Crveni alarm u Vranju

Projekat je bio dosta smeo i inovativan – Saša Leković (sada predsednik Hrvatskog novinarskog društva, inače dugogodišnji medijski trener i konsultant iz Zagreba) i ja ćemo da radimo pola godine sa „Vranjskim“ i pomognemo im da restrukturišu proces rada, što bi trebalo da pomogne da novine postanu profesionalno bolje, a time možda i poslovni rezultati. Ali, mene je projekat postavio tog prvog dana na vrata redakcije u ulogu fićfirića iz Beograda koji je maloj bandi okorelih novinara, dugogodišnjem permanentnom trnu u oku jednog od najsuverenijih lokalnih bogova Srbije, Dragana Tomića, došao iz komforne prestonice da soli pamet o tome kako se to, u stvari radi. Oni tu godinama stoje na prstima i samo im nosevi vire iz govana dok se nisu navikli na pozu, uništavaju ih na sve načine osim fizički (ma da se i tome više puta blizu prišlo), a ja ću da ih, kao, „restrukturiram“. Ja bih me oterao govnjivom motkom.

Od skepse do poverenja

Šest meseci kasnije, klopali smo u „Aleksandriji“ kao dobri prijatelji, pijuckali (OK, bilo je i ozbiljnije od „pijuckanja“ ponekad) u „Boemima“ i verovali jedni drugima, a „Vranjske“ su čak malo i popravile tiraž u sred gadne krize i verovatno po tome tada bile jedine u Srbiji. Jedini put od skepse do poverenja bile su naše zajedničke strasti: novinarstvo i želja za pravednijim društvom za svakoga. A nepravde je u Vranju tradicionalno bilo i za izvoz.

Nismo do boljih novina došli baš glatko, bilo je uspona i padova, nabacili smo na njihova leđa, pored svakodnevnog posla i gomilu promena, tražili od njih da uče pod stare dane i da veruju da pogled sa strane može nekada jasnije da pokaže probleme. Ne bi to uspelo da mi nismo učili od njih. Znam ja svašta, ali ne znam kako da budem novinar u Vranju. To su oni naučili mene. Da nisam bio spreman da učim, ignorisali bi me dok ne istekne projekat, a ja ne nestanem u pravcu iz kojeg sam se i pojavio i nastavili kako su i radili do tada. To bih i zaslužio. A i to kako su radili nije bilo ni loše ni pogrešno, u suštini. Mi smo doneli bolji dribling, tehniku šuta, nešto malo taktike. Talenat i strast ne da su već bili tu, nego su novine na tome i opstajale.

Jedini razlog zbog kojeg sam od početka smatrao da će projekat doneti neko dobro „Vranjskim“, bila je ta suština. U prilično smradnoj močvari srpskih medija tog vremena, lokalnih medija koji su zaista radili svoj posao bilo je tragično malo. Ogromna većina je provodila dane svog postojanja u nezameranju lokalnoj politici i privredi, blentavo glumeći profesiju kroz izveštaje o svetloj budućnosti i plemenitim naporima bogatih i moćnih da već sutra, samo što nisu, obezbede dostojanstven život biračima. Tek tu i tamo bilo je upornih malih novina, poneka radio stanica i tek tu i tamo TV kanal koji su nastojali da nekako kontrolišu moćnike i mreže njihovih zavisnih lokalnih privrednika, kriminalaca, privrednih kriminalaca i kriminalnih privrednika. Pokušavali su da kažu sugrađanima šta se događa iza kulisa idiotske predstave o velikim investicijama, platama, infrastrukturnim projektima i sličnim podvizima koji samo što nisu. A iza kulisa se odvijala, a i danas se odvija, besprizorna, surova pljačka, korupcija kakvu pristojna osoba ne može ni da zamisli, dok se Srbija krunila i raspadala. Što je to nepočinstvo veće, veća je i odgovornost mojih kolega novinara koji pristaju da učestvuju u njegovom skrivanju.

Mala drumska kafana

„Vranjske“ su osnovane sa idejom da sve to raskrinkaju gde god i kad god mogu. „Vranjskim“ novinama na pamet nije padalo da učestvuju u zajedničkom poduhvatu otimanja od siromašnih i davanja bogatima, za mrvice koje otimačima otpadnu uz put. Dobro, i ja tako radim celu karijeru. Ali ja to radim iz velikih, moćnih nacionalnih medija, koji ti daju autoritet i bar neku zaštitu, kao i poveliku distancu između novinara i moćnika. „Vranjske“ to rade u maloj drumskoj kafani u kojoj za susednim stolom sede četiri kriminalca, drže se za pištolje i popreko ih gledaju, čiji pajtosi kontrolišu mnogo ljudi i sve pare u gradu. To nije isto. To je strašno. To je izvor mog dubokog i iskrenog poštovanja za vranjske kolege, kao i sve istinski profesionalne novinare lokalnih medija u Srbiji. To je razlog zbog kojeg sam ponosan što su neki od njih moji prijatelji. Nisu prodali svoju profesiju i svoje sugrađane za već pominjane mrvice, čak ni kada su im na vrata zakucali mračni likovi sa metkom u cevi, simbolično rečeno, a ponekad i zaista. Oni su u tom smislu mnogo više novinari od mene.

Zavoleo sam Vranje. Toliko da se tamo osećam kao kod neke vrlo bliske rodbine. Toliko da čak ponešto i razumem kad počnu da pričaju „vranjski“. Ne zbog Vranja, grad k’o grad, nego zbog Vranjanaca. Ne mogu da objasnim zašto, mnogo sam ih upoznao tokom godina i mnoge sam zavoleo, ali mislim da je njihov pogled na život nešto što je i meni pomoglo da guram dalje i čak se i zajebavam na sopstveni račun i kad bi normalan čovek od svega digao ruke. Centar tog poštovanja, ljubavi i poverenja u Vranjance su „Vranjske“. One su za mene i danas simbol mnogih malih jezgara normalnosti u Srbiji, grupa Građana koje uporno ne dozvoljavaju najgorim ljudima da ućutkaju svakoga ko kaže da njihova pljačka, nemoral, idiotska nekultura i sigurna propast u koju nas vode ne predstavljaju neophodnu, nepromenljivu, jedinu budućnost Srbije.

„Vranjske“, zajedno sa malo drugih, ostaju poslednje uporište pristojnosti i šanse za kakvu-takvu normalnost ove zemlje, ali uporište koje je među najopkoljenijima i najugroženijima. A time i pomalo herojsko.

Medijska močvara

Dragi Vranjanci, ne znam da li vas uopšte zanima šta ja mislim, ali ja ovo moram da napišem, zato što mislim da to dugujem vama i mojim kolegama u „Vranjskim“: ako pustite da vam unište „Vranjske“, saznavaćete o svom gradu činjenice kad vas se (uglavnom prolupali) nacionalni mediji sete, na odvratni način za koji oni misle da je ostalima u Srbiji zabavan, ili putem glasina koje nikada nikoga na odgovornost nisu pozvale, niti će. Ogluvećete, oslepeti i izgubiti čulo mirisa. A stvar smrdi sve gore i gore i jednog dana će nas, bez „Vranjskih“, možda konačno i pogušiti, a da mi to i ne primetimo. Močvara srpskih medija, politike i kriminala smradnija je danas nego što je iko mogao da zamisli da može biti, a „vranjskih“ ima manje nego ikada zato što su ih ljudi čiji nas smrad guši gotovo sve pokokali ili ućutkali, jedan po jedan. Dok se ne pojavi neka pristojna politička opcija za koju se da glasati u dobroj veri, jedino što može da održi seme pristojnosti u Srbiji su vaše lokalne novine. Te novine su još jedino što vas čini obaveštenim ljudima, građanima. Još uvek.

Čuvajte svoje „Vranjske“, dragi Vranjanci. Možda nemam prava da pridikujem o Vranju, ali ako o nečemu imam, to su mediji i novinarstvo (ne verujte mi na reč, guglujte me). Imate mali dragulj kakvih ova zemlja nema baš mnogo. Sačuvajte ga, nije to mnogo teško. Ako to ne učinite, drugi nikada nećete dobiti. A smrad već štipa za oči.