„Deja vu“ ili – nikad ništa od nas

„Na osnovu člana 350 tačka 1 ZKP u vezi člana 96 stav 1 ZKP nakon održanog glavnog pretresa Slaviša Lekić oslobađa se optužbe da je u listu ‘Danas’ u tekstu pod naslovom ‘Crvena kokarda’ i podnaslovom ‘Da li je SPS zaista podržao četničkog vojvodu Šešelja kao kandidata za narodnog poslanika’, izneo netačne tvrdnje i podatke koji mogu štetiti časti i ugledu privatnog tužioca (SPS)!“

Nemojte „guglovati“: sporni tekst je objavljen u zagrebačkom „Danasu“ pre 26 godina, a presuda je izrečena tri godine kasnije 31. januara 1994.

Bio sam prvi novinar tužen od strane tada moćnog SPS-a i prvi novinar koji je oslobođen optužbi u, jako je bitno, vreme najžešće diktature Slobodana Miloševića!

Tekst „Crvena kokarda“, zapravo je tretirao kuloarske priče iz vazda pouzdanih izvora i sadržaj famozne „Beleške“, neke vrste zapisnika sa skupa nekoliko vodećih ličnosti najjače partije u Srbiji, gde je definisana strategija učešća SPS-a na dopunskim izborima u Rakovici 1991. godine. Da pojasnim: kao mogući kandidat SPS na tim izborima za mesto narodnog poslanika u Skupštini Srbije, koje je ostalo upražnjeno nakon smrti u decembru prethodne godine izabranog književnika Miodraga Bulatovića, uglavnom je pominjan Slobodan Vučetić. SPS je odlučio da Vučetića zameni anonimnim aktivistom, i suprotstavi ga književniku Borisavu Pekiću (DS), prof. dr. Jovanu Marjanoviću (SPO) i dr. Vojislavu Šešelju (SRS).

Radoš Smiljković, jedan od Miloševićevih zapaženih jurišnika, obavestio je tajni skup o „izričitom stavu predsednika Miloševića da se obezbedi ulazak dr Šešelja u Narodnu Skupštinu“, izneo mišljenje da Šešelj teško može biti izabran bez aktivne podrške SPS-a i predloženo da SPS, kao svog kandidata, predloži ličnost „sa spornim detaljima iz biografije“ koji će biti obelodanjeni u toku same kampanje: predložen je izvesni Radoš Karaklajić koji u dosijeu ima krivičnu prijavu zbog krađe.

Dr Vladimir Štambuk je pojasnio da je uslov da se SPS odluči za anonimnog kandidata bila eliminacija Slobodana Vučetića koji je figurirao kao najbolji kandidat SPS-a, i to na na način da je sa njim postignut dogovor o izboru u Ustavni sud Srbije.

Goran Milinović, šef kabineta Slobodana Miloševića, preneo je nalog predsednika da saradnja sa Šešeljem bude „efikasna, brza i diskretna“, naglašavajući da je lično predsednik već dao garancije da će Šešelj biti izabran. Dr Budimir Košutić je preneo utiske iz razgovora koji su dr Smilja Avramov i on obavili sa dr. Vojislavom Šešeljom, ocenivši da je Šešelj „pouzdan i korektan partner“. Željko Simić, savetnik u Kabinetu predsednika Republike podsetio je na dobro iskustvo sa Šešeljom „na rušenju vojvođanskog rukovodstva“, podsećajući da se tada zadovoljio vraćanjem pasoša i izrazio očekivanja da Šešelj neće postavljati prevelike zahteve.

Aleksandar Prlja, direktor „Politike“ sumirao je dotadašnju medijsku promociju Vojislava Šešelja u izdanjima svoje kuće i na TV Beograd i izneo bojazan da bi dalje forsiranje bilo kontraproduktivno. Predložio je taktiku kompromitovanja glavnih Šešeljevih suparnika: Pekić će biti diskvalifikovan tekstovima u „Politici ekspres“ a Marjanović u „Politici“, preko feljtona o „njegovoj doušničkoj ulozi u studentskim demonstracijama 1954.“!

Zaključeno je da Uprava Službe državne bezbednosti za grad Beograd organizuje do kraja kampanje prislušnu službu za pokrivanje funkcionera opozicije i u njihove štabove ubaciti krtice. Naloženo je da će se, „u skladu sa prethodnim dogovorima sa dr Šešeljom“, za neposrednu kampanju SRS iz fonda 680/01 SPS isplatiti 250.000 dinara, preko računa „Jugoeksporta“. Svi su se saglasili sa idejom da Košutić boravi 1. i 2. juna u Stocu, Bosna i Hercegovina i da organizuje fiktivno prijavljivanje oko 1.500-2.500 građana srpske nacionalnosti u biračke spiskove u izbornoj jedinici 10 (Rakovica) uoči izbora.

I tako je Šešelj, uz ozbiljnu podršku SPS-a, pobedio jednog Pekića, ušao u parlament Srbije, patentirao ludilo u politiku i prokrčio sebi put do „Zadruge“ Željka Mitrovića.

Na suđenju sam insistirao na svedočenju Slobodana Miloševića a onda i da se veštači: može li se nauditi časti i ugledu onih koji tu čast i ugled nemaju. Pošteno je pomenuti i Zorana Savića, predsednika Veća sudija koje je donelo ovu presedu.

Podsećanjem na događaje od pre skoro tri decenije nisam hteo da istaknem svoju „hrabrost“, posebno ne pravednost Miloševićevog režima.

Namera mi je da vam ukažem kako se događaji opetuju, da ne kažem – ponavljaju. I kako ništa nismo naučili! I kako će naredni izbori u Beogradu biti preslikano „biranje“ u izbornoj jedinici 10 – Rakovica te 1991. godine: lažni kandidati, tajne službe, medijsko čerečenje, crni fondovi, dopunjeni birački spiskovi… sve što će nas zadesiti, već je viđeno!

Hoću reći: nije baš svaka naopakost u ovoj nesreći plod intelektualnog promišljanja Bebe Popovića.

P.S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što me na Pinku šokirala scena gde kamen drži u ruci Gorana Vesića i pokazuje ga gledaocima uz reči: „Ovo je njihova politika“! Ej, kamen a zbori!