“To je kontinuirana, besprizorna svađa ljudi koji sebe smatraju političkim akterima u zemlji gde postoji samo jedan politički akter. Svi ostali su nosači plašta, nosači onog palminog granja iznad glave ili kraljevske nosiljke… U tom smislu se kroz taj pseudopolitički diskurs savršeno može analizirati smrt demokratije i smrt komunikacije i, u krajnjoj liniji, njihova izlišnost. Države vrlo uspešno funkcionišu u totalitarnom ozračju, a i države koje stoje iza ideje demokratije jako malo demokratiju upražnjavaju. Tako da se nalazimo u jednom međuprostoru gde taj diskurs slovi kao demokratski, a zapravo je totalitarna praksa. I tu istina i laž nisu izjednačene, već imamo vladavinu poluistine ili polulaži. To je u političkoj praksi Srbije, uključujući i titoizam i sve totalitarne periode, nova praksa. Agresivnost i zatiranje drugosti je glavna politička agenda i koliko je to opasno dugoročno ne samo po vlast, nego i po opstanak naroda i njegovo duševno zdravlje, tek će pokazati vreme. Posledice ovog nekritičkog samoljublja će decenijama osećati čitav narod. Nijedna vlast nije trajala večno, nevolja je što se svaka vlast pojavljivala kao spasilačka, a mi posle svake vlasti ližemo rane sledećih nekoliko godina. I posle ovog spasavanja ne znam da li će nam biti spasa.”
Izvor: Blic, 24. 9. 2017. godine
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Filmovi o novinarima i za novinare
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.