Silom na „sedmu“

Vučiću elegancija i suptilnost u javnom nastupu nikad nisu bili jača strana. Onomad, kao Miloševićev ministar za informisanje, još je i pokazivao nežniju stranu svog bića: „Gospodo novinari, vodite računa o svojoj bezbednosti, pa vam se ništa neće desiti!“ Danas pak svaki njegov javni nastup, osim patetikom i populizmom, obiluje negativnom energijom, sarkazmom i bahatošću prema neistomišljenicima, bili to novinari, javne ličnosti ili drugopartijci. Retorika mu je uglavnom svedena na nadmenost, ruganje, kaljanje, devalviranje i ponižavanje. Dodatni je problem što njegove reči nemaju samo jezičku funkciju i nikada nisu samo reči: izgovorene u tempiranom trenutku i programiranom kontekstu imaju jaču simboličku snagu od hiljadu „činjenica“ pa i direktnog udarca u glavu. A još je veća muka činjenica da njegova radikalna energija inspiriše & opčinjava opskurne imitatore sklone čak i fizičkom „disciplinovanju“!

Trend napada i pritisaka na novinare danas ne intrigira samo vlast koja generiše brojne atake na ovu profesiju: u prvoj godini vladavine SNS-a, zabeležena su 23 napada, pretnje ili pritiska na novinare, u drugoj 36, trećoj 58, četvrtoj 69, a u prvih osam meseci ove godine registrovano je 50 ataka na ljude iz medija. Gašenje Vranjskih i štrajk glađu Vukašina Obradovića, besuvislo etiketiranje urednika KRIK-a od strane partije na vlasti i šokantno nerazumevanje očajničkog gesta Obradovića, a razumevanje „emotivne reakcije“ Pokreta socijalista od strane premijerke, bili su samo „okidač“ za formiranje grupe koja će inicirati niz zajedničkih aktivnosti medija, novinarskih asocijacija, novinara i organizacija civilnog društva u borbi za slobodu medija u Srbiji.

Vranjske, Vukašin, KRIK i hipersenzitivna premijerka, tek su najnoviji simboli medijskog mraka. Srbija permanentno tone u medijsku tamu. U tom medijskom mraku Pink i Informer „postaju“ mejnstrim mediji; srpski tabloidi i omiljene predsednikove televizije raspisuju poternice, nekažnjeno etiketirajući novinare, aktiviste NVO sektora i glumce koji u javnim nastupima otvoreno kritikuju vlasti; Vučić je na RTS-u u jednom mesecu zastupljen 2.884, a Dragan Šutanovac – nula sekundi; predsednik Srbije u istom periodu u centralnoj informativnoj emisiji na Pinku „boravi“ 12.512, a njegov politički oponent Zoran Živković – pet sekundi; poreske inspekcije upadaju u redakcije ne da bi kontrolisale ispravnost poslovanja, već da, kad izađu, stave katanac na vrata; „restriktivnim“ oglašavanjem se guše „neposlušne“ redakcije; javni diskurs obeležen je primitivizmom i govorom mržnje; banalne laži se prezentuju kao činjenice; javni servis je opet političko-propagandna mašinerija jedne stranke; Tviter je najslobodniji medij, a novinari se drže u prekarnom položaju, dok ne dignu ruke od profesije.

Novinarstvo u Srbiji odavno nije ono što je nekad bilo: sila, i to sedma. Danas više nije ni sedma i sve je manje sila. Uprkos svemu, uz rizik da se ne složimo, kandidujem tezu da su mediji, koliko god se to nekom naopako činilo i koliko god potezali argumente poput tabloidizicaije, rijalitija ili autocenzure – ipak hrabriji deo društva.

Naravno da društvo nije izvan medija, kao što mi nismo izvan njega. Virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, skoro nepostojeći, danas je zarazio gotovo sve, a obični građani, ipak, samo od novinara traže da budu ono što sami građani nisu: i istinoljubivi i hrabri i da zastupaju javni interes.

To nije fer!

U situaciji kad su paščad puštena a kamenje svezano, pitanje slobode medija nije samo stvar profesije.

Niti tog jednog čoveka koga pitaju za sve i koji ima odgovor na sve!

Razbijanje medijskog mraka je, pre svega, razbijanje straha.

Pridružite se novinarima u tome.

Autor je novinar i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.
Izvor: NIN