Utisak skandala i sramote

U vremenu kada malo ko u Srbiji razume šta nam se i zašto događa, kolumne dr Danice Popović u kojima se ona bavi kako ekonomijom tako i fenomenima naše svakodnevice, za dobar deo javnosti postale su neka vrsta priručnika za tumačenje vrlo konfuznih okolnosti u kojima smo se našli.

Njeni medijski nastupi već odavno spadaju u one koje pristojan svet ne propušta, a otkad je nastupila ekspanzija društvenih mreža, stavovi i komentari Danice Popović svakako su među najradije citiranim i komentarisanim. Nije stoga nikakvo čudo što se i ona ove godine pridružila grupi od 13 dosadašnjih dobitnica priznanja „Osvajanje slobode“ koje se dodeljuje u znak sećanja na Maju Maršićević Tasić.

No, kako to već u Srbiji biva, dodela ove prestižne nagrade donekle je ostala u senci događaja koji su sledili, a koji još jednom podsećaju da je put do slobode obično dug i naporan. Tek što je najavljeno da će Danica Popović učestvovati u prvom izdanju „Utiska nedelje“ ove sezone, emisija je skinuta s programa. „Naravno da smo svi znali da je moguće da emisiju otkažu – ali su ga stvarno preterali“, kaže ona u razgovoru za „Vreme“. „Najpre su objavili da emisija ide – stavili je u programsku šemu. Onda dobijam poziv od Olje Bećković – i prihvatam, moja je tema, rebalans budžeta, zašto da ne prihvatim, razmišljam. U petak u pola tri dobijam od PG Mreže obaveštenje da je sve dogovoreno, da emisija ide, i dalje se dogovaramo o detaljima, da li dolazim kolima ili treba da me sačekaju, još me upozore da moram tamo da budem u nedelju u osam i dvadeset, i sve tako… da bih u taj isti petak u pola osam uveče saznala – otkazuje se emisija! E sad, jedino što se u međuvremenu dogodilo jeste to da je objavljen spisak gostiju. Smetaju im, dakle, i gosti: Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca, i – ja.“

Ko je krivac? Vladajuće institucije i oni koji njima upravljaju. Partijska država. Političari koje finansiraju tajkuni. Političari koji su se usudili da svoje nestručne i jadne predstavnike stave da vode javna preduzeća.

„VREME“: Kako se tim povodom osećate?

DANICA POPOVIĆ: Skandal, sramota, užas – ali ne znam ko to nije mogao da predvidi? Pa već i vrapci znaju da je Republička radiodifuzna agencija ‘ladno dozvolila da ista osoba poseduje dve televizije sa nacionalnom frekvencijom (TV Prva i TV B92), što je protivzakonito – i jako unosno za vlasnika. Ali je unosno i za RRA i za aktuelnu vlast.

Vlast tako dobija moć da radi nezamislive stvari – recimo, da skida sa programa one koji im ruše rejting. Na primer, Olju Bećković. Fantastičan dil, zar ne? Ja tebi tržište, ti meni uticaj.

Ali, sa B92 nas uveravaju da žele da naprave potpuno komercijalnu i zabavnu televiziju. S druge strane, od svog kablovskog kanala B92 Info žele da naprave pravi njuz kanal sa političkim emisijama i „Insajderom“. Gde vi tu vidite problem?

Koji bi normalan vlasnik skinuo najgledaniju emisiju sa programa i prebacio je na neki nepostojeći i negledani kanal? Nijedan. Koji bi vlasnik pečenjare, recimo, objavio da od sutra prodaje jagnjetinu četvrtkom u zoru, dok će u radno vreme nuditi – buđav ‘lebac i suve kosti, jer je baš tu budućnost njegovog biznisa? E sad, kad napraviš sistem gde se normalan vlasnik ponaša nenormalno, to je ta burazerska država, o kojoj stalno pričam. Ne bi vlasnik odustao od jagnjetine, makar je i ne voleo, samo kad bi gazda dozvolio da je stavi u izlog.

Ako se neko ovde sramno poneo, to je RRA – oni snose odgovornost za to. I samo neka mi niko ne priča da je ova tema u isključivoj nadležnosti suda, da to nije tema za medije. U nadležnosti suda je – pravo, a u nadležnosti medija je – moral. Dok i to ne zabrane, kako sad dobro vidimo.

Ovogodišnja ste dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“. Kada je pre pet godina tu nagradu dobila profesorka Srbijanka Turajlić, ona je rekla da je to, ako pogledamo zemlju u kojoj živimo, „prvi put da dobija nagradu za totalni fijasko“ i „izvesno najneuspešniji posao koji je u životu obavila“. Da li se i vi tako osećate? Ili, uprkos svemu što vidite oko sebe, verujete da je vaša borba ipak imala svrhu?

Izgleda da sam uz nagradu dobila i to da me javnost smatra „borcem“, ili još gore – „borkinjom“, kako negde pročitah. A ja to nisam. U normalnom svetu, profesori univerziteta smatraju velikom čašću da budu kolumnisti uglednih dnevnih novina, i niko ih ne smatra borcima za bilo šta. I to je normalan poredak stvari. Jer, pojedinci ne mogu da izbore slobodu, sloboda je javno dobro. Kao mir, kao čist vazduh, kao bezbednost, na primer. I nije se dopalo mojim „saborkinjama“, da upotrebim tu terminologiju, kada sam na dodeli nagrade rekla: mi ne možemo da osvojimo slobodu, mi po definiciji ne možemo ništa da promenio. Slobodu donose dobro postavljene institucije, a mi… Mi možemo samo da ih nerviramo. A izgleda da ih baš nerviramo, kad skinuše Oljinu emisiju, možda baš kad su saznali koga planira u nju da dovede. A možda ja to samo sebi dajem na značaju, možda bi isto to ovako po hitnom postupku uradili i da je pozvala bilo koga drugog.

U vreme kada je ova nagrada počela da se dodeljuje, Srbija i život u njoj izgledali su mnogo bolje, energičnije i veselije nego danas. Kada je, po vašem mišljenju, počelo „kotrljanje nizbrdo“? I ko je, po vama, najveći krivac za to, ako ga uopšte ima?

Ko je krivac? Vladajuće institucije i oni koji njima upravljaju. Partijska država. Političari koje finansiraju tajkuni. Političari koji su se usudili da svoje nestručne i jadne predstavnike stave da vode javna preduzeća. U ovom mandatu, i Narodnu banku. Kako to da se reši? Pa, lako. Dekretom. Partijskom objavom da se svi povlače sa privrednih funkcija. Samo im jedno tu nedostaje, a to je volja da to urade.

Jer, sada su mnoge privredne delatnosti u gorem stanju nego u doba Miloševića. Tada su direktori birani na duži period, pa su ponekad radili i nešto što je u interesu firme. A postojalo je i jedno nepisano pravilo – čovek broj jedan i broj dva su bili partijski, često potpuno nekompetentni ljudi, ali je čovek broj tri po hijerarhiji u stvari vodio firmu, znao šta treba da se radi, i često dovodio stvari u red. Otkako su posle Petog oktobra partije počele da se smenjuju na dve-tri godine, taj „čovek broj tri“ odleteo je u vidu lastinog repa, nema ga više, i sad rade baš šta god hoće. Od lošeg su napravili – gore.

Široj javnosti postali ste poznati kao osoba koja na svima razumljiv način opisuje i objašnjava inače teško razumljive ekonomske zakonitosti. Kakva je zaista naša trenutna pozicija? I ima li nade da nam u dogledno vreme bude bolje, kao što nam premijer obećava?

Jasno je to svima, samo što to nikome ne odgovara. Penzije i plate moraju da se smanje. Moraju, nema para. I to moraju da se smanje više nego što premijer najavljuje, da bi mere uopšte imale smisla. To neće niko da čuje, svi pitaju – pa kako da živimo, pa uzeli smo kredit, pa zar nikad više na letovanje… A ja govorim kao hirurg. Ako ti se kaže da moraš na operaciju i lečenje, šta tu nije jasno? Kakvo crno letovanje, vreme je za lečenje! A kad će biti bolje, naravno, zavisi od toga kad ćemo pristati da odemo na operaciju. A mi nećemo da pristanemo.

Sad, jeste ovo društveni organizam, a ne pojedinačni, pa se stvari malo razlikuju. Ovde i vođa mora na operaciju. Mora verodostojno da objavi šta će da radi, a to radi tako što – seče sebi privilegije. Tako što najpre ukine službene automobile, da ne gledamo po ulici kako se njihovi poslušnici voze u audiju A20, na primer, a da znamo da se to plaća iz poreza na hleb, na so ili ulje koji mi uplaćujemo u budžet. Nakon toga, taj vođa države mora da pokrene privredu, najpre tako što iz javnih preduzeća poizbacuje i svoj nesposobni partijski kadar. Što je najvažnije, da uspostavi nova pravila – svaki direktor iz džepa plaća svaki gubitak. Pa izvolite, zapošljavajte svakog koga hoćete na ovom svetu, jedite tartufe na službenim ručkovima – ali platite iz džepa. Niko se od te, partijske braće, ne bi prijavio na takav konkurs. A ima i sveta koji bi se prijavio. Samo, oni njih ne žele, u tome je stvar. Oni žele uticaj, i zato sve rade protiv morala i protiv zakona. Kao u slučaju nedozvoljene koncentracije u medijima, u slučaju B92, RRA i Olje Bećković. A ko od nas hoće da mu stvarno bude bolje, neka jednom shvati – to sve ide u paketu, i manje plate i penzije, i reforma pravosuđa, i kažnjavanje onih koji odavno zaslužuju da nestanu iz srpske politike i srpske privrede. Smiješano, što bi rekao pesnik.

Vidite li u bilo kom segmentu aktuelne vladajuće strukture istinsku volju i želju za takvim reformama?

Kad neko ima apsolutnu većinu u parlamentu, istinska želja i volja se mogu sprovesti u roku od par radnih dana. Ako želja zaista postoji.

Tema kojom ste se bavili bila je i plagijat ministra policije Nebojše Stefanovića. Jeste li mislili da će se sve završiti sa vaša dva teksta, i još ponekim napisom u novinama?

Pa ja već rekoh, nije meni bio cilj da menjam svet, niti da rušim ministra sa njegovog mesta u državi, nego da čitaocima „Politike“ stavim na uvid dokaze da je zaista u pitanju plagijat. Oglasio se tadašnji rektor Megatrenda, rekao da je nameštaljka u pitanju, pa ko velim, da se oglasim i ja – da potvrdim (već iznete) dokaze da je zaista u pitaju plagijat. Otkrivanje plagijata je nažalost deo mog posla, mi smo na fakultetu dobro za to obučeni, sad imamo i softverske pakete od kojih se krađa tuđih tekstova ne može baš lako sakriti.

I dalje, uloga profesora koji je plagijat otkrio, potvrdio ili dokazao jednostavno prestaje. U nekom normalnom svetu, iza takvih dokaza onda staje akademska zajednica i ona dalje vodi bitku – a političari, nerado doduše, izbacuju plagijatore iz vlasti!

Svojevremeno, kada Angela Merkel nije htela da zbog plagijata ukloni svog ministra odbrane, Tea Cu Gutenberga, čak ga je i branila rečima – pa nisam ga ja dovela da piše disertacije, nego da radi posao ministra, akademska javnost Nemačke je odmah reagovala, i Merkelova se povukla, izbacila ga je iz kabineta. U Srbiji je akademska javnost, očigledno, podjednako burazerska kao i sama vlast. E, to nisam verovala, evo, priznajem.

Angažovani ste u medijima, često se u njima pojavljujete. Imajući u vidu da statistike ukazuju na veliki broj medijski, pa i funkcionalno nepismenih ljudi, kako ocenjujete ulogu medija u Srbiji danas? Da li do šire publike dopiru samo glasovi iz tabloida, ili i ozbiljniji medijski angažman dopire do širih krugova nego što se na prvi pogled čini?

Hajde da razmislimo. Da do naroda ne dopiru glasovi iz, kako kažete, ozbiljnih medijskih angažmana, zar bi ukidali „Utisak nedelje“?

Aktivni ste na društvenim mrežama, vaše tvitove mnogi prenose. S druge strane, ima onih koji smatraju da baš društvene mreže na neki način umrtvljuju onaj deo populacije koji ima snagu i moć da na ulici ili na neki drugi način dovede do promena. Čini li vam se da na društvenim mrežama ljudi danas troše svoj potencijal ili u njima vidite delotvoran način za otpor, pobunu, suprotstavljanje?

Nema tu ozbiljnog potencijala. Najjaču podršku tviteraša imao je Saša Radulović, bivši ministar privrede, pa na izborima posle nije prešao ni cenzus. Tviteraši na svoju aktivnost odvoje po par minuta dnevno, i uglavnom pišu šta im padne na pamet. Na primer, dobih jedan tvit koji kaže, uffff, što mi je danas dosadno – pa psovka. I to se mnogima dopadne, pa retvituju. Skoro niko se ne potpisuje svojim imenom, niti stave svoju sliku. To je društvena zabava, i valjda treba da postoji, kad već postoji. Ali tu tražiti neki potencijal za bilo šta, to je stvarno iluzorno. Pojedinci ne mogu da donesu slobodu, da ponovim po stoti put. To čine institucije, pustimo narod da svoje privatno slobodno vreme koristi kako hoće.

Osvajanjem slobode bave se istaknuti pojedinci, ali i svaki „običan“ čovek. Šta bi u tom smislu trebalo da bude imperativ svakog od nas? Gde vidite polje na kojem bismo mogli da se borimo za svoju slobodu ili bar za lični mir?

Dobro, jeste se Nelson Mandela bavio osvajanjem slobode, ali je to radio kao političar, a ne kao istaknuti pojedinac ili kao običan čovek. Iza sebe je imao svoju političku partiju i bio je njen vođa. I to je izbor – ko hoće da se bori za slobodu, društvenu, izvolite u politiku! A privatna sloboda – to je nešto drugo, i sasvim suprotno od ove, društvene slobode. Tu je sve objasnila Dženis Džoplin: freedom is just another word for nothing left loose. Ne znam živog čoveka koji je to postigao – i ostao živ.